Никола Дабић: Распеће Ђорђа Мартиновића (1985)

Те 1985. године, Ђорђе Мартиновић, Србин са Косова и Метохије, пресретнут је од стране неколико Шиптара, савладан. те набијен на колац на чијем врху је била стаклена флаша, натакнута кроз грлић.

субота, 26 децембра, 2020 / 12:08

Флаша се зауставила тик испод ребра гдје је и пукла. Ђорђе је успио некако да допуже до пута и нађе помоћ са којом је пребачен и Приштинску болницу.

Пошто је овај скандал пробио обруче региона и завршио чак и у Њујорк Тајмсу, југословенска власт је чинила све како би се све то заташкало, да би на крају службено закључили да се ради о самоповријеђивању јер би истина наравно угрозила "братство и јединство" и приказала Шиптаре као не дај Боже терористе, што су и били.

Тек 1990. године донијета је пресуда у којој је држава крива за све што је урадила, кривци наравно никад нису пронађени а одштета која је исто обећана никад није исплаћена.

Један од највећих српских модерних умјетника, Мића Поповић је насликао омаж који је уједно био и протест и приказ сурове реалности у којој су Срби живјели, између свакодневног шиптарског тероризма и комунистичке диктатуре. Да ли би наши "познати" умјетници данас овако нешто урадили?

Не, јер прије свега немају мозга нити храбрости. Једноставно не посједују те интелектуалне и духовне капацитете. Наши умјетници данас служе као продужена рука глобалиста, америчких и британских амбасада, ЕУ политика. Њих Косово и Метохија не занима, њима је патња нашег народа и дубина наше културе терет. којег би они најрадије, одбацили док се такмиче ко ће више да изгледа као западни Европејац.

Радо праве радове у којима помињу мигранте из пустињаре неке или нека пост-конфликтна "помирења", која се наравно садрже из тога да су Срби кривци за све што се икад десило, док се ево и дан данас на Косову и Метохији дешавају напади на Србе.

Од 1985. па до 2020. године траје шиптарско дивљање. Организују предавања на којима доводе Англосаксонце који су нас бомбардовали и сусједе који су нас нападали да нам предају о нашој култури, да нас уче, да они нас образују! Да нам праве "културне" догађаје и перформансе, а ми да ћутимо и слушамо.

О сцени и умјетницима у Републици Српској и БиХ нећу ни да причам, јер ми се од ње тек повраћа. Срби се и даље набијају на колац, а наши умјетници тај колац држе заједно са осталима.



Оставите одговор