Милан Благојевић

Милан Благојевић: Опасне српске заблуде

Приједлог Милорада Додика, са којим је изашао у јавност 25.09.2023. године, да се потпише тзв. споразум о пуном суверенитету БиХ унапријед је осуђен на неуспјех.

Како се могло и очекивати, није ни потписан од стране Нермина Никшића и Драгана Човића, којима га је тог истог дана Додик понудио, неосновано очекујући да га потпишу у име бошњачке, односно хрватске стране у БиХ.

Све то је посљедица једне ноторне чињенице коју никако да прихвати Додик, као ни власти у Србији. Очекивано, свему томе се данас придружила и Жељка Цвијановић, износећи, између осталог, да "ако кажемо да је БиХ суверена, онда то морамо да покажемо и на дјелу", мислећи при томе на бошњачку страну.

Овакви ставови и потези највиших званичника из Републике Српске, ма како добронамјерно били тумачени, јесу ко зна која по реду наша заблуда, али овај пут опасна. Уколико је ријеч о незнању, она ме неодољиво подсјећа на љекара који пацијенту постави погрешну дијагнозу и онда му даје погрешну терапију која само погоршава стање пацијента, умјесто да га лијечи.

У овом случају протагонисти наведене идеје веома гријеше мислећи да се ради о болести самоиндукованог одсуства власти домаћих парламената која би се излијечила споразумом домаћих политичких власти о враћању суверености домаћим парламентима. При томе и Додик и Цвијановићева, иако добро знају ипак неће да прихвате ноторну чињеницу шта је у ствари права болест од које болују и БиХ и Република Српска, као и шта су два узрока те патологије. Умјесто, дакле, да прихвате ту истину, Додик и Цвијановићева упорно затварају очи пред њом.

Ево, дакле, од чега болује дејтонска БиХ и Република Српска и која су два узрока те болести.

У децембру 1997. године скован је савршени и истовремено противправни план најмоћнијих држава Запада, на једној, и бошњачког политичког Сарајева на другој страни, за десуверенизацију БиХ као државе чланице УН, тиме што су усвојени тзв. Бонски закључци о спољњем управљању Босном и Херцеговином, као да је она територија под старатељством (протекторат), а не држава, што је супротно члану 78 Повеље УН који изричито забрањује да се протекторат успоставља над државом чланицом УН.

Вријеме и бројни примјери од тада до данас доказали су да је Канцеларија ОХР-а (и Запад у њеној позадини) управо те Бонске закључке користила да влада Босном и Херцеговином као својим протекторатом и да је тиме десуверенизује супротно Повељи УН, на једној страни, док је на другој страни ОХР све то чинио на штету уставних надлежности Републике Српске, које јој је напросто отимао својом деспотском владавином. И тиме је ОХР остваривао све најважније стратешке циљеве бошњачког политичког Сарајева за постепену централизацију БиХ и разарање Републике Српске, што доказује да је у ковању и реализацији тог плана једна од уговорних страна било и бошњачко политичко Сарајево. Од 1997. године тај процес траје непрекидно све до данас. И хрватска страна у БиХ је имала користи од тога, о чему свједочи случај наметања воље Кристијана Шмита у изборној ноћи у октобру прошле године, када је наметнуо амандмане на Устав Федерације БиХ и Изборни закон БиХ чиме је, како је показало вријеме убрзо након тога, омогућио формирање власти у Федерацији БиХ и на нивоу БиХ која одговара интересима ХДЗ-а.

Имајући у виду све ове чињенице, заиста је илузорно очекивати од бошњачке стране да потпише наведени споразум када тој страни, а и хрватској у одређеном тренутку као што је садашњи тренутак, одговара оваква владавина ОХР-а.

Истина, њихов пристанак на такву владавину ОХР-а исту не може правно конвалидирати, јер је она флагрантан и најтежи облик десуверенизације БиХ као државе чланице УН, што је тешка повреда Повеље УН која толико јасно забрањује такво управљање над било којом државом.

Зато, да закључим, умјесто оваквог споразума какав је јуче понудио Милорад Додик, који никада неће прихватити барем једна од осталих националних заједница у БиХ, прије свега бошњачка, Република Српска овај колонијални јарам над њом и над Босном и Херцеговином може збацити само уз помоћ Србије, или Русије и Кине, које би, само ако желе, у Генералној скупштини УН могле покренути процедуру да Генерална скупштина УН затражи савјетодавно мишљење од Међународног суда правде о легалности оваквог управљања Босном и Херцеговином од стране ОХР-а.

Не треба сумњати у позитиван исход тог поступка. Јер тај суд би могао дати само једно мишљење, а то је да Повеља УН забрањује, као што заиста и забрањује (видјети чл. 2 и 78. Повеље УН), да се било којом државом чланицом УН управља на начин на који то чини ОХР према БиХ, пошто се тиме крши императивно начело државног суверенитета, које свакој држави гарантује Повеља УН у својим већ споменутим члановима 2 и 78. То начело, треба подсјетити, забрањује свима и свакоме да се на било који начин мијешају у унутрашња питања било које државе чланице УН, јер о сваком од тих питања могу да одлучују само надлежни органи те државе.

Само ти органи и нико други, прописује Повеља УН. И од тог врховног правног начела Повеља УН не дозвољава никаква одступања у односу на било кога нити било коме, што значи ни Међународном суду правде.