Милан Благојевић
Милан Благојевић: Неистине из ОХР
Саопштење Канцеларије ОХР-а од 13.10.2023. године, у којем се износи да је Кристијан Шмит наводно високи представник, садржи двије грубе неистине. Наиме, у том саопштењу се каже да наводно "Пракса Савјета за имплементацију мира јасно показује да високог представника на ту функцију именује Управни одбор Савјета”.
To је прва груба неистина у саопштењу ОХР-а, јер се, када је ријеч о тзв. савјету за имплементацију мира у БиХ, ради о тијелу чије постојање није дозвољено ниједним извором међународног права, почевши од Повеље УН као највишег правног акта па онда редом. А постојање таквог извора је неопходно, јер је наведени савјет, тачније речено поједине државе чланице тог тзв. савјета, себи самовласно дао "право” којег нема у међународном праву, да управља Босном и Херцеговином као да је она његов протекторат, а не независна и суверена држава чланица УН.
На такав начин тај тзв. савјет ево већ 28 година најтеже поврјеђује суверенитет државе БиХ и Повељу УН. Зато, дакле, пракса таквог противправно створеног и узурпацији склоног тзв. савјета не може постати закон, односно правило о томе ко је надлежан за именовање високог представника, па је због тога наведена тврдња Канцеларије ОХР-а груба неистина.
Насупрот тој неистини из ОХР-а, стоје чињенице. Прва и основна је она која пише у члану 1 став 2 Анекса 10 Дејтонског мировног споразума. Том одредбом је прописано да се високи представник у БиХ именује у складу са релевантном резолуцијом СБ УН, а његово именовање могу предложити само стране уговорнице тог споразума (то су тадашња СР Југославија, односно Србија као њена насљедница, затим Хрватска, тадашња Република БиХ, Република Српска и Федерација БиХ), јер је истом одредбом прописано да само те стране траже именовање високог представника. А Савјет безбједности УН је једино надлежан за именовање високог представника, што правно значи да нема високог представника без одговарајућег акта СБ УН. И зато је тако поступано све до појаве Кристијана Шмита.
Први високи представник, Карл Билт, именован је на ту функцију Резолуцијом СБ УН, број 1031 од 15.12.1995. године (тачка 26 те резолуције).
Његов насљедник, Карлос Вестендорп, је именован Резолуцијом СБ УН, број 1112 од 12.6.1997. године (тачка 1 Резолуције).
Волфганг Петрич је именован Резолуцијом СБ УН, број 1256 од 3.8.1999. године (тачка 1 Резолуције).
Џереми Педи Ешдаун је именован Резолуцијом СБ УН, број 1396 од 5.3.2002. године (тачка 1 Резолуције).
Савјет безбједности УН је на сједници одржаној у јануару 2006. године одобрио именовање Кристијана Шварц-Шилинга за наредног високог представника, о чему је јавност обавијештена писмом тадашњег предсједавајућег СБ УН Аугустина Махиге од 30.1.2006. године, упућеног генералном секретару УН.
Именовање Мирослава Лајчака за високог представника СБ УН је одобрио Резолуцијом број 1764 од 29.6.2007. године (тачка 1 Резолуције).
Најзад, именовање Валентина Инцка за високог представника у БиХ СБ УН је одобрио Резолуцијом број 1869 од 25.3.2009. године (тачка 1 Резолуције).
Послије тога све до данас нема ниједне резолуције нити било ког другог акта СБ УН којим би било извршено именовање неке друге особе за високог представника у БиХ, након што је 2021. године на тој функцији престао мандат Валентину Инцку.
И зато, дакле, Кристијан Шмит није нити може бити високи представник у БиХ.
Најзад, друга груба неистина коју износи Канцеларија ОХР-а у данашњем саопштењу је тврдња да је наведена противправна пракса тзв. савјета за примјену мира наводно у складу са Резолуцијом Савјета безбједности УН број 1031 (1995) од 15. децембра 1995. године. Ову неистину демаскира садржај те резолуције. С тим у вези најприје указујем на то да ОХР нигдје у свом саопштењу не рече у којој то одредби Резолуције 1031 стоји да пракса тзв. савјета за примјену мира може постати правило о именовању високог представника. Није такво нешто ОХР ни могао рећи када нигдје у Резолцуији 1031 не пише да Савјет безбједности УН овлашћује тзв. савјет за примјену мира у БиХ да он именује високог представника. Такво нешто том Резолуцијом није ни могло бити учињено, када у Анексу 10 Дејтонског споразума јасно пише да се високи представник именује у складу са релевантном резолуцијом Савјета безбједности УН. Осим тога, у тачки 26. Резолуције 1031 јасно стоји да је Савјет безбједности УН, на захтјев страна, сагласан са одређивањем Карла Билта као високог представника, и да одобрава успостављање високог представника на основу захтјева страна, при чему термин "стране” означава само оне субјекте који су уговорне стране Анекса 10 Дејтонског споразума, а то су, треба поновити, тадашња СР Југославија, односно Србија као њена насљедница, затим Хрватска, тадашња Република БиХ, Република Српска и Федерација БиХ. Дакле, нема никаквог тзв. савјета за примјену мира у БиХ.
Тако је све почело, то су истински темељи за процедуру именовања сваког високог представника, а не неистина коју о томе износи Канцеларија ОХР-а.