Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Зашто још једино ја тражим правду за Давида?

Почела је нова изборна кампања, а да то нијесмо ни примјетили. Ипак, не можемо кренути у ново гласање, док не ријешимо неодговорена питања са избора 2018. године. Бар ја.

четвртак, септембар 8, 2022 / 11:44

Главно међу њима генерише носећи лајтмотив прошлих. Парарелигиозни политички покрет, спонзорисан из иностранства и развијен на трагичној и нерасвијетљеној смрти, са искључивом намјером промјене власти у Српској.

Данас га, како сам прије четири године и тврдио да ће бити, нико више не помиње. Некад је под његовом етикетом горила држава, држале се ванредне скупштине. Сад је одбачен као искориштена хигијенска гумица.

Осим што изборе по плану окупаторског залуђивања широких народних маса имамо сваке двије године, откако се бирача може лично наћи у његовом телефону, уколико уплатите уциљани оглас некој америчкој друштвеној мрежи, скидање ограничења на рекламирање политичких партија и појединаца у овај посљедњи мјесец немају пуно смисла. И за ове изборе ћемо имати сиву зону и неријешени статус, како у дигиталном свијету третирати "изборну ћутњу".

Али, то је техничко питање.

Једино крупно политичко, идеолошко питање избора 2018. године, а које је зависило од нас, било је приступање или неприступање НАТО. На овим изборима је потиснуто и поред, или можда баш због рата у Украјини. Једино кључно питање тренутно, а на које такође ми као колективитет имамо утицај, јесте однос према нелегалном окупационом намјеснику, Кристијану Шмиту. Он је за мене размажени хистерик из Њемачке, односно обрнуто непропорционални гастарбајтер; док постоје снаге у Српској које не мисле сасвим тако. Њена судбина ће се даље одлучивати на овом питању, а све остало што видимо на политичкој сцени су фразе и општа мјеста. Бираче прије да узнемиравају неоригиналношћу и бљутавом уопштеношћу, него што их мобилишу на гласање.

Приликом бирања актуелног сазива Народне скупштине, нијесмо имали луксуз да се бавимо било каквим озбиљним питањима, програмима и обећањима; већ је политички живот био сведен на морбидну естраду. Опасно напоран терор мањине над већином, тешка и једнострана медијска хистерија, крупне букачке ријечи и срозавање изборног питања на: Или си са нама, или си са убицама.

На неразјашњеној смрти младића из Бање Луке, четири године касније је остала зато већ пропала политичка партија. Најмање два удружења грађана, у најмање двије земље (Ефбих и Аустрија), те тоне патетичних и тенденциозних чланака, прилога, интервјуа. Данас главни спонзори овог дешавања не виде више посебну корист од корисних идиота, који су дизали стиснуту песницу на Тргу Крајине. У медијима су тек понекад, у склопу координисане подршке у провођењу неке им "акције". Као и сви други Невладинићи. Десетак људи се не састаје више на "Давидовом тргу" сваки дан како су обећали. Нити ко то прати. Баве се хортикултурним и амбијенталним интервенцијама на десној обали рјечице Црквене, десетак метара од њеног ушћа у Врбас.

Давидијанци су усахнули на оно одакле су постали. Група на Фејсбуку са по пар стотина лајкова на неку од објава. Тамо можемо испратити како се некадашња екипа храбрих и бескомпромисних "рушилаца злочиначке државе" бави малопривредничким дјелатностима у невладином сектору. Возају штанд са лецима, привјесцима и брошурицама; караван-сарајстанишући по градовима Српске и Ефбиха. Али не за своје учешће на изборима, као што је то било за локал 2020. године. Њихово потезање у сврху џокера је изазвало дјелимичан ефекат у Бањој Луци, али је учинак тога био катастрофалан за опозицију у остатку Српске. Без Чавићевог прелијетања имали су 10 посланика мање у односу на 2014. годину. Они сада зато раде у склопу "заговарачке кампање подизања свијести младих о значају изласка на изборе, које спроводи Удружење грађана "Пут Правде” Бања Лука, основано од стране активиста неформалне групе грађана "Правда за Давида”.

И то је све. Хвала на пажњи.

О Давиду и његовој судбини више се ништа конкретно не прича. Главни разлог је што се у оваквом случају и нема шта причати. Да се шта могло ријешити, ријешило би се. Као што није у случају, рецимо, смрти Лане Биједић. Ако ово име још било ко памти, јер је њена мистична смрт нешто касније, дефинитивно мање битна.

Не прича се, јер је случај Драгичевић преузело тзв. Тужилаштво БиХ. А своје се месо не једе. Тај маневар преноса надлежности је био основни параинституционани циљ ове акције. За разлику од политичког, овај је остварен. Направљен је преседан по којем ово тобожње тужилаштво може преузимати случајеве из Српске, који ни на који начин нијесу у његовој надлежности. Чак ни по наметнутом закону, по којем га је октроисао као установу ОХР. То је кључна тековина и побједа окупационих власти, на коју су домаће не само пристале без борбе, већ су то и саме заговарале по принципу – муко моја, пређи на другога.

У питању је занимљив друштвени феномен. То што механизми његове нагле пријемчивости на генералну популацију нијесу истражени, посебно на младе, велика је опасност за наше друштво у будућности. Још је већи проблем, што тај окидач за јавну друштвенополитичку хистерију још ради.

Упитао сам недавно, ако је на завршном предизборном скупу под фирмом Правда за Давида 2018. године било 40.000 људи (као што неки до данас лажу сами себе, јер друге не могу), онда је на концерту Бијелог дугмета почетком мјесеца било бар 80.000?

Спрдајући се, наравно, са медијима Ефбиха, Хрватске и Невладинића, који су за не више од 8.000 присутних, тврдили да је трећина насељења Бање Луке. Не само да су лаж пренијели, већ је понављају. Као и ону да је неко наредио "несрбима" да носе бијеле траке у Приједору 1992. године. Проста логика, извучена на основу фотографија Трга Крајине из ваздуха, гдје се види да је Бреговићеваца бар дупло више од Давидијанаца, изазвала је политичке стјенице да изгмиле из алфанумеричких рупа. Без икаквих аргумената, потпуно истим методама, дисквалификују, вријеђају и отворено пријете физичким насиљем.

Исто распамећено бацакање оседланог јунета изазива и могућност да питате: Гдје је "снимак"? Наиме, отац Давида Драгичевића је тврдио са "државне телевизије" (ФТВ2) да "има снимак", који доказује да је Полиција РС отела, мучила и убила. И није он проблем. Судови под контролом окупатора су већ пресудили како "отац жртве" може да клевеће, узнемирава, таргетира, напада и вријеђа некажњено. Проблем је што нико од медија који је ту причу лансирао и подгријавао, нема кичму да јавно подсјети на то. Посебно да пита гдје је снимак? Требамо утврдити заједно како је очајни човјек лагао и свјесно ометао истрагу о убиству сопственог дјетета. Чисто да нам се не понавља.

Али не. Постоји јак порив у тим особама, да им је дозвољено насиље, па и физичко, уколико се за повод политичке кампање узима нека осјетљива прича из црне хронике.

На привремено окупираном Косову и Метохији, пет мушкараца је сатима силовало једанаестогодишњу дјевојчицу. То је изазвало протесте, за које сам рекао да се лако могу разбити, уколико им се каже да је дјевојчица Српкиња. Што не знам да ли је, али на ту изјаву настаје апокалипса међу Невладинићима. Бездушни сте, поремећени, фашисти и слично; без обзира што у Приштини није било протеста када је у Гораждевцу, рецимо, пуцањем из аутомата у августу 2003. године убијено двоје, а четворо српске дјеце тешко рањено док су се купали на ријеци. Тачније, било је демонстрација. Али годину касније и звале су се "Мартовски погром".

"Дешавање женскиња" у Приштини је унутаршиптарски политички обрачун за који је изабран тај повод. Оставке су дан касније поднијели директор косовске полиције и директор Управе за поступање са затвореницима и малољетницима, тако да је то јасно. Колектив за феминистичку мисао и акцију је организовао протесте сада, а глава МУП* Џељаљ Свећља, каже да је цурица силована не само током јуна и августа, већ купована и продавана више од годину дана. И таква компликована позадина је иза већине оваквих случајева.

Зато нам циљ мора бити да прво спријечимо медијско силовање предизборне кампање ове године, као први корак ка суверенитету и доношењу Закона о регистрацији страних агената. Тек тад ће избори бити слободни, фер и демократски.



Оставите одговор