Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Умјетнички строј

РТРС дуго, неколико година, нема емисију која се бави свијетом. Нико ништа на то. Сад је, као, истекао рок некој емисији "из културе". Одмах се пресликала ситуација, као у вакат неспонзорства Театар феста од стране РТРС, а због гостовања Сарајевског ратног театра. Исти људи, иста шупља.

Писао сам још 2008. отворено писмо Министру просвјете и културе, што је тад био Антон Касиповић. Исте године, кад сам покренуо Фронтал.РС, написао сам читав трактат који се бави нашом културном сценом, уз приједлоге како да се стање поправи. Од тада иде на горе. Посљедице непостојања културне политике, почињу урушавати Српску. Аутошовинистички резултати, као у хепенингу из Народног позоришта Републике (умало) Српске, само су почетак лавине.

У Српској нема ни једне приватне телевизије, која има емисију "из културе". Исто тако, ријеткост је посебна редакција "за свијет". Зашто? Зато што то нико не гледа.

Немојте да се лажемо. Капиталиста којег интересује профит, не може ту зарадити на реклами. Ако тако нешто има код приватника, то плаћа буџет неке колонијалне земље, која нас је изабрала за жртву. За свјетску политику и културу се занимам читав живот, односно активно се њима бавим. Многи се праве да гледају или читају такве садржаје, али у суштини то прати изузетно мали број људи.

Једнако је и са "Арт машином". Тако се зове та емисија "из културе" на РТРС, што, вјерујем, већина вас нема појма. Нити сте је погледали икад од почетка до краја. Искрено, то готово нико није гледао, осим ако је гостовао. Те, можда, њихова родбина и пријатељи.

Но, сад је посвемашње згражавање. Не могу да спавају од муке, фали им емисија "из културе". Не знају шта ће са даљинским и ТВ-претплатом; као што су на сајмовима књига најбројнији и тим поводом најбучнији они, који остатак године ништа не читају. Да на друштвеним мрежама покажу како су и у тренду, будући је данас вијест да се отворио сајам књига, али и културни. Односно начитани.

Управо ту функцију је обављала, а посебно сад, након престанка емитовања обавља "Арт машина". Тешко фолирање из личних, а не општедруштвених мотива.

Да ли државни медиј, Радио-телевизија Републике Српске, треба имати емисију "из културе"? Наравно! Не да треба, него је то њена обавеза. Нико други то не би емитовао, јер ту нема пара. Као што данас студиј српског језика и књижевности у првом року упише један бруцош. Или ту негдје. Требамо ли због тога укинути Катедру за српски језик на Филолошком факултету?

Нипошто! Тако ћемо укинути Републику Српску. Сигурније и трајније, него што би душмани икад могли. Исто тако, ни за живу главу, не требамо се самозалагавати да је изостанком "Арт машине" из етера, нанијета нека озбиљна штета аутохтоној и оригиналној културној сцени у Српској. Поготово, да је то нека квалитетна емисија.

"Арт машина" је тачно оно што и наше друштво у цјелости. Провинцијална, приватизована, прехвалисава, прецијењена – пропаст. За паре свих нас. Настала је тако, што је водитељка одобрила себи емисију за сликање, јер је уједно била и уредница културе. Угошћавани су њени другари, посебно ако никад ништа вриједно нијесу направили и немају шта да кажу.

Републици Српској је омогућавала да за своје паре промовише километре и километре Невладинића. Стрпљиво су стајали у реду да се појаве на Телевизији Шумске. Да би је сутра, као на тај начин "познате личности", још слађе напљували.

Заузврат, дугогодишњим радом, Јелена Којовић Тепић је омогућила себи да свима познату причу из дјетињства о Дугоњи, Трбоњи и Видоњи – пођони. Ампутира Видоњу, јер данашња дјеца нијесу чула за њега, па им неће ни недостајати. Потом, "Авантуре Трбе и Дугог" одштампа, представи и рекламира о државном трошку. Исто тако мало и у Музеју савремене умјетности. Неће да се баци.

Корист коју је ова емисија имала за производњу било чега аутохтоног, домаћег и властног да се прода у иностранство, получивши додату вриједност; равна је користи коју је Српска друштвенополитички добијала од емисије Људовање. А и квалитет је ту негдје. Осим, што је при ошљарењу и отаљавању епизодни Србин, пулен владике Григорија, у нераду бирао што мањи број гостију. Након зачуђујуће упорног пљувања РТРС, добио је још једну сезону и поред владикине прекоманде. Тек онда отишао за Мостар, јер Дизелдорф не унајмљује неквалификовану радну снагу.

Немам појма шта се дешава у програмској шеми РТРС, али сигурно изостанак "Арт машине", није нешто што има реперкусије на националну покривеност. И да ли је, заправо, укидање те емисије у питању, а не емисије "из културе"? Чини ми се то, јер се узмувала "грацка раја". Ко се огласио јетком горчином на "примитивно домаће друштво, таман кад смо мислили да не може ниже", а посебно хвалоспјевима на рачун емисије и аутора; урадио је то из личног интереса. Обичног, себичног, личног – ја. Сасвим сигурно не зато, што их брине шта порески обвезници добијају за паре које дају.

Што се нико од те културне и праведне елите, годинама на тај начин не оглашава због цензуре на РТРС? Не само политичке. У тим ситуацијама нијесу никакве јавне личности, чија праведност не може оћутати безакоње?

А, ако ћемо о пореским обвезницима, њиховој бројности и принципу демократије; сутра би већина изгласала да се укине не само "Арт машина", већ и Катедра за српски језик и књижевност. Нарочито књижевност. У случају да је референдум против њих, ти који редовно мјаучу о демократији и вољи већине, врло брзо прелазе у тешке фашисте и размажене еугенисте, који са феудалним убјеђењем у своје право, заговарају физичко истребљење "домаће сељане".

За "Арт машином" кукају ових дана искључиво они, који су се преко те емисије годинама бесплатно оглашавали. Углавном против интереса Српске. Или, рекосмо, њихова родбина и пријатељи.

Моја другарица, Сања Докић Мрша, заиста је образована, културна и добра особа. Њено отворено писмо је правно утемељено, али културолошки и медијски нетачно, јер пише Програмском савјету РТРС као мајка. Њена кћерка је један од државних умјетника, који сада немају гдје да се појаве. Када је 2006. године РТРС одбила да емитује плаћену рекламу за моју прву збирку приповједака, моја стара није писала Драгану Давидовићу или Мирјани Кусмук. И они имају кћерку, која исто треба наставити да се, као умјетник, оглашава за државне паре; док су туђој дјеци, због својих фотеља и служења окупатору, дали све да се покушају усрати у живот.

На промоцију моје прве књиге, РТРС је послала извјесног Горана Дакића, којем се послије у режији "запетљала трака". Јелена Којовић Тепић ми је, даље, послала Ернеста Завилу, мјесецима након што сам издао другу књигу. Не да причам о књизи, или уопште о својој поетици, већ да објасним "како сам то па успио издати књигу сам, без икаквог познатог издавача, па још и исплатити пројекат". Послије ми је, због јавне критике колаборационистичке и издајничке политике Додика и СНСД, а према ОХР, Вашингтону и Бриселу; било забрањено и да прођем близу рођене телевизије, а камоли да се појавим у програму. Информативу је дослиједно слиједила и слободоумна и непоткупљива редакција културе, јер сам био једно од имена на црној листи националне РТВ-куће.

Ернест Завила је данас, како сам чуо, уредник културне редакције српске телевизије западно од Дрине. То, о чему сам њему причао тада, и даље је енигма државним умјетницима. Никада ништа сами нијесу измислили и то некоме продали. Способни су понудити само прежвакане копије, уз обожавање НАТО, ЕУ и САД. Али за паре "домаће сељане".

Странци им преведу књигу, откупе слику, дају коју парицу или наградицу; али њих суштински нема без Српске. Да нема Републике Српске, њеног буџета, па ако хоћете СНСД и Додика лично; ти људи никад ништа у животу не би могли постићи. Особено на пољу умјетности. Сутра да их откачи Српска, умрли би од глади. Или раде у државним установама, или у режимским медијима чекају да се запосле на буџет. Истовремено себе убјеђују да су невиђено паметни, оригинални, непоновљиви. Једни другима дијеле награде, шаљу се по догађајима, намјештају хонораре за жирије, читања, предавања… Све од ваших пара. Једном вичу Правда за Давида, а у другом кадру стоје крај Додика и климају главом.

Не водећи рачуна о касти државних умјетника, које развија за буџетске паре, а они су заправо били Невладинићи одани туђину за семинар, резиденс, наградицу… Слободан Милошевић је себи ископао гроб. Сад нека Милорад Додик преброји СНСД-државне умјетнике, који су изашли са катраном, перјем и јајима; да дочекају Кристијана Шмита како доликује. Одбране наша колективна људска права и имовину. Најпослије, да одбране свог добротвора.

Ко се од њих огласио? Нема ни један, је л’ де?

Џаба сте их слали на бијенала и фестивале. Издадоше кад су највише требали… Зато овај пут не пишем о протјеривању Окупационе канцеларије. Мој став је ту јасан. Писао сам од 1995. и био забрањен на државној нам телевизији, док је "Арт машина" прашила своју англополтронизацију. Писао сам и посљедњу колумну против ОХР, али сам био на РТРС. Додуше, прије мјесец дана и не да кажем како успјевам да будем самоодржив у умјетности, без спонзорства државе, већ јер ми је због мог рада ‘Рвацка забранила улаз. Под образложењем да представљам "пријетњу по уставни поредак, националну безбједност или јавно здравље једне или више чланица ЕУ".

Зато РТРС мора имати емисије из културе и свијета. Али уређиване тако да Српска од њих има корист и развија своју меку моћ. Хитно. Неодложно. Или ће државни умјетници радити у интересу државе, или их неће бити обоје.