Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Стани, стани, Азовстаљу

Сигурно бар двије седмице говорим да комбинат Азовстаљ више није војно, већ пропагандно питање. Запад прави медијску хистерију, као у случају опсаде Алепа у Сирији. Не морамо о Евровизији. Слободно се присјетити и Сарајева. Односно "заштићених зона" типа Горажде, Бихаћ, Сребреница, Жепа; које су успостављане свугдје гдје су српске снаге биле у предности, како би се спријечило њихово заузимање. Једино што Русији нико не може наметнути зону забране лета.

четвртак, 19 маја, 2022 / 04:04

Када се, прије уласка у авион неотпакована, четкица за зубе рашчупа као стереотип сједокосог научника, знаш да си у туђини већ дуго. Пасте је нестало одавно. Дошао сам у зимској јакни кад је још падао снијег. Сада је већ прошао и бехар. Све је олистало. Додуше није све исцвјетало. Још миришу јоргован и глог. У У-Крајини су, као код нас у ‘Рватској, чували словенска имена мјесеци, како би се разликовали од Руса. Односно Срба. Тако знам да то кашњење није од јуче. Овдје се мјесец мај зове травањ.

Отворио сам прозор, јер ми је вруће. Сија сунце кроз окно. Пакујем се. Али не идем кући. Још не. Одјекнуше двије експлозије. Ни далеко, ни близу. Примјећујем како се уопште не трзам. Готово да не обраћам пажњу. Настављам да слажем ствари како би заузеле што мање простора у осамдесетседамлитарском ранцу. Није да, када изађем на улицу, не помишљам и даље како може пасти граната и убити ме. Или свеприсутна Точка-У са касетним пуњењем. Али више ми та мисао није ни узбудљива, ни преовлађујућа на цести. Још мање мислим на то када одем да снимам на првој линији, гдје због такве могућности носим шљем и панцир.

Тако је и са Азовстаљем.

Просто је мени та тема додијала. Када помислим на Маријупољ, не мислим на Азовстаљ. Помислим на Гагаринску улицу. На момчића, којем је тек избила брада. Носи књигу Александра Лукјаненка, коју је узео из разваљене локалне библиотеке. Из досаде. Јавио би родбини да су живи. Сви су прљави. Гладни. Жедни. Жене носе радничке рукавице. Смрде. Али су живи. И то се треба знати.

Снимамо видео у којем се јавља сестри, али нам треба број да га пошаљемо кад стигнемо на онај свијет. У којем има струје, гаса, воде и интернета. Не зна број напамет. Телефон му је одавно мртве батерије и он то доживљава као неизмјењиво. Као крај. Не помјера се. Подвикујем, хватам га за рамена и окрећем. Гурам. Тек тад да трчи према стану.

Пунимо га из велике батерије која се носи са собом. За то вријеме његова мати ме води и показује мртвог наци-Азовца. За мене је његов леш још увијек тамо. Као што ће заувијек остати на мојој фотографији, коју нигдје нијесам објавио. Онакав. Запањујуће воштан.

Они, који нијесу били у Маријупољу након што га је пречешљала војска и артиљерија, занимају се неким другим темама. Предајом окружених, чија судбина је давно запечаћена. Има ли странаца (наравно да има). Колико их има (као да је битно). Има ли међу њима канадског активног генерала (шта ћемо и ако има). Једино важно ту, јесте да ли су добили гаранцију да ће их све размијенити, или ће их Руси судити. Прво би било пропагандно-деморализирајућа катастрофа за Русију, обзиром колико и Срби полажу пажње на ту отпјевану пјесмицу. Што ме све подсјећа на фаму коју је изазвао мој интервју са хрватским плаћеником. Мени је то давно готова прича, колико год се начекао и помучио око ње. Али, кући, људи још говоре о томе.

Код куће је закаснила и кривична пријава за негирање "геноцида". Од некаквог анонимног института. Баш из Канаде. Преко мене се покушавају прочути. А баш вријеђа што сам тужен сад. У оркестрираној медијско-невладинићкој акцији, због аналогног узвраћања на лицемјерство атлантистичко-исламистичког ратног хушкача. Са којим се одавно, рутински и без помпе, спрдам на друштвеној мрежи. Уствари због Русије и Новорусије. Тим сам више увријеђен, јер сам се очитовао кад је то било битно. Чим је подли Кловн Валентин, из ОХР циркуса, покушао наметнути вербални деликт.

Жали Боже туге и патње тих матера, жена, сестара и дјеце; којима су по још незнано чијем наређењу и како, побијена дјеца, мужеви, браћа и очеви. Што су за нас били само ратни заробљеници. Али та неправда и бол, надојела је својим проституисањем србомрзачкој политици. Не дневној, већ свакодневној. И ако би неко забранио "ревизионистички скуп у Добровољачкој", онда и ми што Хагу не вјерујемо, морамо "теферич у насељеном мјесту Поточари, Република Српска".

У понедељак је било и припремно рочиште, по тужби коју је против мене поднијела једнако анонимна и још згубиданскија организација. Зовем их Тупа Мула. Мада "Оштра нула" није ништа бољи опис за те црве у брашну. Хоће осуду што сам рекао да су страни агенти и да лажу како је ико наредио "несрбима" у Приједору да носе бијеле траке. Сваки пут се смијем кроз гађење, кад видим бијеле траке о ретровизорима и квакама цивилних кола у Маријупољу. На надлактици и бутини руских војника. Бољи доказ на суду, уживо из ратне праксе, нијесам могао ни замислити.

Пред полазак у Русију, прије рата самог, добио сам љубавно писмо од адвокатске канцеларије, која заступа директорицу Музеја савремене умјетности. За ту прилику, изнимно, печаћено ћирилицом. Чиме сам искрено дирнут, али тек немам кад да се бавим тим манијама величине и параноидно-шизофреним интерпретацијама очигледног.

Не бавим се ни са ким лично, већ културнополтроничним системом. Само је горак осјећај да једна државна установа, која добија орден од предсједнице републике, стоји на истим позицијама и дури се истим поводом, као опскурна организација антиратних профитера, финансирана од земаља које отворено заговарају нестанак Републике Српске.

Одвратно ми је то, као Сарајстанска хајка на монетарног шовинисту Мртво Пувало. Срачунато је рекао нешто, што се намјештено неће допасти џигеранлуку у доњем току Миљацке. Са циљем да његов захтјев и њихова љутња око ревизије броја страдале дјеце у Блискоисточном Сарајеву, обезбједи истом ауру истинопјевца у случајевима примарних, противсрпских лагарија. Једном обичном кукавичком фићфирићу, који и поред судске пресуде да је лопов логотипа и архиве Фронтал.РС, има желудац да се и даље лажно представља под знамењем српског писма. Наравно, нема муда да се јавно суочи.

Они што се с њим отимају око кутлаче сутлијаша са истог казана, који су га и измислили, сад налазе да је у рату био поштар. Као да ми то нијесмо знали. Да је шта ваљао, не би био с њима. Што ће се завршити исто као кад су једном истом таквом, за којег су у Српској исто сви све знали, напрасно "открили" да је позирао на оклопном возилу у Сребреници. Затезао шаком да ће ударити заробљеника, од којег је на крају само отео цигарету. Биће како Сједињени Ентитети Америке кажу.

Дјелује ми нестварно, као ноћна мора, што у ноћи гдје одјекују експлозије иза хоризонта, пишем доместиковану колумну, умјесто да спавам. Штампа не чека, а прије сванућа морам опет бити у маршрутки за Маријупољ. Колико год ми досадила прича о Азовстаљу, једном мора стати.