Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Њежне латице наранџастих револуција

Док Вашингтон са прстом на носачима авиона, гледа у буру коју је изазвао у Тајванском мореузу, украјиско руководство је стављено пред избор – да ли покретати офанзиву и покушати заузети Херсон? То би подигло морал и на Западу. Политичарима помогло доказати пореским обвезницима како је смислено помагати режим у Кијеву, јер још увијек има шансе да се одбрани.

четвртак, 11 августа, 2022 / 16:22

У сличној дилеми је и Башчаршијски Генералштаб, везано за офанзиву на Широки Бријег, Чапљину и Посушје. Тужно данас вијоре Бајрактари ТБ-2 Тамног вилајета, на положајима пред зградом ОХР, у касаби која се у српски вакат звала Врхбосна.

Сјеверна Кореја, кад је изнервирају на преговорима, има обичај испалити ракете које прелете Јапан и падну у Тихи океан. Обично је уцјењујући везано за нуклеарни програм на питањима просте прехране свог становништва у изолованој економији која покушава да буде самодовољна. Сад је то урадила Кина. Испитујући са обале континента прелет својих балистичких ракета преко и око Тајвана. Не јер јој треба било каква помоћ. Али је такође гњевна због пропалих преговора. Са Сједињеним Америчким Ентитетима. Бајденаријум је одлучио гурнути прст у око овој хтоничној цивилизацији, која се у односу на своју моћ, врло мало мијеша у питања других земаља у свијету. Посебно ван Далеког Истока.

Ситуација у Азији је сложена, таман колико и ово клупко код нас. За које исламизирана браћа упорно покушавају продати патент како је Гордијев чвор. И да се ствар, у било којој варијанти, рјешава мачем. Док су се постхладноратовски европски аналози, Савезна и Демократска Република Њемачка ујединиле у једну земљу, Кореја је још подијељена на сјевер и југ.

Комунизам и капитализам, без обзира на хибридизације и промјене у системима, још увијек су тема оштрог идеолошко-националног сукоба у том дијелу свијета. Тајван је, отприлике, као када би 1945. године Дража Михаиловић отишао на Вис и тамо направио измјештену престоницу Краљевине Југославије. Док остатак Социјалистичке Федеративне Републике Југославије остаје да живи на Брачу, Хвару, Пљељешком мосту и Трговској гори. При томе власт са острва има отворен план да изврши инвазију на остатак земље и уједини их на својим политичким принципима.

И Тајпеј, и Пекинг не споре да је Кина једно. Не могу се договорити око тога под чијом и каквом ће управом бити. Ако у обзир узмемо да и Сједињени Амерички Ентитети одавно и званично признају власти у Пекингу као јединог међународног заступника цијеле Кине, онда је овдје у питању унутрашњекинески проблем. Ми, који смо једва донекле стварањем Републике Српске залијечили сукоб четника и партизана; први би требали да знамо колико је то сложено и осјетљиво питање. И до које је мјере непристојно да се у то мијешају туђини.

Управо то мијешање Американаца у ствари које их се не тичу, могли би у покиданим односима који су изазвани Руском интервенцијом у Украјини, да погоршају ситуацију и Кину опредијеле за сценарио, за који очигледно стратешки није расположена. Са обе стране мореуза међу Јужним и Источним кинеским морем, налазе се Кинези. Сваком истинском, нововијековном кинеском родољубу, у интересу је да се то ријеши у духу ове цивилизације. Дугорочно, постепено, смирено. Са Хонг Конгом и Макаом као оквирним путоказима.

При том је Тајван наоружан до зуба и има једну од најјачих и најопремљенијих армија у свијету. Са 170.000 уговораца и чак милион и по резервиста, на 23,6 милиона становника и с војним буџетом од 16,8 милијарди америчких долара. Без обзира на несумњиву технолошку, биолошку, економску и најпослије војну надмоћ коју Кина има на папиру, у пракси би имали нешто слично оном што се дешава у Донбасу. Гдје се води одвратан, прљав и крвав рат. Управо због тога што у њему Руси ратују против Руса.

То је непорециво, макар у чињеници да обе стране које се убијају, причају руски језик у огромној већини. Струја естрадних политичара и ријалити државника око Владимира Зеленског, по сваку цијену гура операцију у Херсону. Врше се непрестане мобилизације, те снаге пребацују на југ, умјесто да покушају дугорочно једнако узалудну одбрану Бахмута и Соледара, на истоку, како би спријечили пад Славјанска и Краматорска у даљој будућности.

Побједа на југу, умјесто у Донбасу, потребна је из пропагандни разлога. Проблем није само у томе што са температуром ваздуха опада подршка ратној опцији у ЕУ, него се то дешава и у самој Украјини. ОСУ трпе велике губитке и у рату великих бројева њихова резултанта је све неповољнија и неповољнија у односу на руску страну.

Оне фотографије са насловнице Вога, које је брачни пар Зеленски испозирао у кругу аеродрома Гостомељ, одакле су се повукле руске снаге; штампане су бојом која је помјешана са крвљу украјинских војника и цивила. Зеленски више ни не размишља о преговорима са Русијом, а историја ће пресудити да ли би већи чин патриотизма и бриге за своје становништво било управо то. Уколико је САД и НАТО циљ да што више искрваре Русију на украјински рачун, готово да је сигурно да се то по досадашњем искуству и третману са Запада, самом народу бивше совјетске републике Украјине не исплати.

Украјинска ратна команда је сада пред великим искушењем, јер покретање офанзиве на јужном, Херсонском правцу, која би била одбијена или недовољно успјешна у односу на ангажоване борбене ефективе и жртве; дакле на начин да се Руска Армија не одбаци преко Дњепра, могла би преломити овај рат и прије зиме, јер су све прилике да украјина такве губитке не може поднијети и наставити да се бори. Сасвим потврђено се десило то што смо чекали од 24. фебруара, односно да је украјинска осам година бетонирана линија почела пуцати и помијерати од Доњецка на запад.

На нашем политичком фронту, нема такве револуције. Ово што пишем су скупи савјети које дијелим у бесцијење. Још се не увиђа да је било ко новонасталу ситуацију искористио да успостави везе и испита могуће интересе кинеске стране у будућности Дејтонске Долине Плача. Политичари су се повукли у фотографисање за плакате, зборовање под шатрама, снимање видеа за наручене и уциљане рекламе на друштвеним мрежама.

Избори и власт као логичан мотив, али нажалост једини идеолошки покретач наше политике, оставили су по страни борбу против окупатора Кристијана Шмита, издајничко и аматерско дјеловање српских кадрова у заједничким установама, са нагласком на уставне судове. И то је баш опасно, јер свијет након од НАТО спонзорисаних обојених револуција, наранџастих у Украјини, или других боја у Грузији, Јерменији, Србији, Сирији, Либији… више ни не крије да након њих неће бити цвијећа.

Обавезан сам за крај, обзиром и на наслов и на то да смо ми медијско тржиште у којем доминирају пропагандни памфлети Запада, скренути пажњу на латице са њиховог цвијећа којим засипају Доњецк ових дана. Ради се о совјетским противпјешадијским минама ПФМ-1 и ПФМ-1С, које Руси од миља називају лепесток или латица.

За то не постоји никакво војно оправдање, нити војна логика, осим жеље да се што више отежа функционисање ДНР и Доњецка као привредне цјелине, која може помагати ратну машину. При том, очигледно не мисле на цивилне жртве и патње, већ су им оне управо и средство да то остваре. И то је тај Запад. Њихов хуманизам и права страна историје.

Иако су у стварности те мине маслинастозелених латица, из њих просијава наранџаста нијанса са трга Мајдан у Кијеву. Обзиром каква је ситуација у земљи била 2014. године, она је данас злато. Обзиром на хистерију наше исламизиране браће, када су исте те године попалили своје кантоналне и нешто заједничких институција у Сарајстану, потпуно је извјесно да обојене револуције страних агената нијесу донијеле ништа добро. Барем једном, а рат нам је још увијек свјеж у памћењу, обратимо пажњу и научимо на туђим грешкама.

Гледајмо свој интерес. Не будимо ничије цвијеће.