Црна Гора на новом гласању: Има ли изборне литије?

Избори у Црној Гори од раније су заказани за 30. август, Ђукановић је изјавио да од њих не одустаје, а тек ових дана су посложене неке од значајнијих коцкица у политичком мозаику.

недеља, август 2, 2020 / 20:49

Пише Марко Шикуљак

Иако се говорило о великој јединственој листи која ће се суптротставити ДПС, то се није десило. Но гледајући на то да се многи политички договори постижу тек сад, може се посумњати да се на ову тему озбиљно разговарало, те да су сада на сцени "планови б".

Свакако најзначајнију информацију преносе бројни медији који тврде да је дошло до договора о заједничком наступу Демократског фронта, СНП, Народног покрета и Праве Црне Горе. Ова коалиција, која има радно име "Сви заједно", могла би се описати као политичка опција за оне који су устали против закона о црквеној имовини и који су издефинисали српску тробојку као универзални симбол отпора Ђукановићевом режиму.

Треба се присјетити неких медијских извјештаја како је вођство СПЦ политичарима предлагало формирање једне велике народне листе, на коју би странке предложиле кандидате али то не би била лидерска имена. Будући да се сад спомиње да ће носилац листе "Сви заједно" бити професор Здравко Кривокапић, треба у томе видјети траг те идеје, која, иако приписана једној вјерској организацији (по дефиницији спорој и инертној) одише политичком свјежином.

Према тврдњама подгоричких медија, вођа Народног покрета је Миодраг Дака Давидовић. Атентат на овог никшићког милионера, који се десио 10. децембра 2019. у Београду, био је увертира свих догађаја у око црквеног питања. У тренутку рањавања, Давидовић је сједио са владиком Јоаникијем, па се говорило да је заправо владика био права мета напада.

Занимљиво је послушати Давидовића у интервјуима у којима звучи као вјерски фанатик, а онда схватити да је већина субјеката које окупља бјежала у "грађански табор".

Како било, Давидовић је словио као неко ко окупља нову политичку опцију. Почео је од три посланика СНП, који су ушли у скупштину 2016. као дио коалиције Кључ, али су се понашала независно од страначке централе. Дака је рачунао и на посланика Радничке партије (био на листи ДФ) и Уједињене Црне Горе (коалиција Кључ, њихова генеза ће бити појашњена касније), а потом се помињало да би Дакина коалиција могла изаћи на изборе са СНП и Правом Црном Гором, коју је након избора основао Марко Милачић, који није ушао у парламент са листе ДФ.

Ипак, створена је коалиција са ДФ, који је попустио и дао неко мјесто више на листи новим партнерима. Тако можемо рећи да су позиције са којих се креће у изборе су сличне онима од прије 4 године, када су постојале три колоне, само су оне другачије распоређене.

Тада су то биле Демократски фронт, Демократе Алексе Бечића и коалиција Кључ (Демос, УРА и СНП). На овим изборима Демос је прешао у коалицију са Демократама, док УРА иде практично самостално, иако се чинило да су локалном коалицијом Бечић и Абазовић постали животни партнери. Демократе су сада оптужиле УРА да су побјегли из скоро договорене велике заједничке коалиције, а онда упутили критике њима како "иду са десничарима".

Млади лидери "бриселског типа" Алекса Бечић и Дритан Абазовић

У ове расподјеле ни сада ни 2015. не рачунамо СДП Ранка Кривокапића као опозициону странку. Они су прије пет година дошли у сукоб са Ђукановићем из чисто лукративних разлога, а овај је у њиховим редовима нашао савезнике, којима је омогућио да направе нову странку, Социјалдемократе, које је оставио у власти. СДП као изразито антисрпску странку не треба рачунати у опозицију, а и у протеклом периоду су се поново отворено нудили Ђукановићу, и не треба имати сумње да ће му, уколико буде неопходно, прискочити у помоћ.

Овде се треба осврнути на споменути СНП, који сада наступа у коалицији са ДФ, и на неки начин су парадигма ширих процеса у Црној Гори. Они су некада били значајна странка, настала на сукобу Момо-Мило издвајањем из ДПС. Словили су као "просрпска" странка, али више као некакви "Срби комунисти" или "Срби Југословени", који машу југословенском тробојком без петокраке. Међутим, из СНП су се каснијим круњењем изродили и Милан Кнежевић, који је данас у ДФ један од жешћих Срба, исто као и Алекса Бечић, који је од своје странке направио једно велико идеолошко ништа.

Редакција Фронтала је након локалних избора у којима су Котор, Будва и Херцег Нови прешли у руке опозиције, препознала успон Бечићевих Демократа, те покушала да од њега добије интервју. Њихова прес служба је одговорила да пошаљемо питања, али одговор на њих никад није стигао. Било је јасно да се Бечићу не одговара на онај корпус "идентитетских питања" (Језик, Црква, Нација), а то се видјело у његовим телевизијским интервјуима. У њима се могло чути само гомила брслања о потреби промјена без обазирања на "питања која дијеле" па је било јасно да је Бечић неко ко након Ђукановића треба да уведе Црну Гору у нови циклус, у ком би се мирно прихватила сва достигнућа која је Ђукановић остварио насилном "промјеном свијести" народа.

Борба између "грађанске" и "националне" струје је нешто о чему се мање говорило. Рачунало се на то да ће све више Срба прихватати црногорски идентитет, и кад то буде било ријешено онда сви "грађани" могу комотно да се обрачунају са Ђукановићем. Занимљиво како уједињавања опозиције није било док је водећа опозиција била Српска народна странка, односно коалиција Српска листа. Када је СНС прихватио да мора да се мијења у Нову српску демократију, која је ушла у брак са Покретом за промјене, те створили ДФ, дошло је до озбиљнијих заједничких наступа опозиције.

Један од њих је било довођење Миодрага Лекића, прво за предсједничког кандидата 2013, а потом на чело ДФ. Лекић је тијесно изгубио од Вујановића, уз сталне оптужбе власти да је "Милошевићев амбасадор" (представљао СРЈ у Риму). Убрзо се Лекић посвађао са врхом ДФ, те основао Демос, још једну у низу грађанских странака. У њу је ушао и један дио чланства ДФ чије поријекло је водило до српских странака које су стварале тај савез. Да ствари неће ићи глатко видјело се кад је избио сукоб, јер је дио чланства Демоса инсистирао на томе да нове страначке просторије у Подгорици освешта православни свештеник. У тој странци је то доживљено као скретање од зацртаних грађанских вриједности, а све је пукло након што је коалиција Кључ ушла у парламент, а двојица из квоте Демоса направила Уједињену Црну Гору.

Иако је све ово читаоцу могло да дјелује као беспотребно ширење приче, управо се идентитетско питање попут припадности цркви показало као нешто што може да уздрма Ђукановићев режим. И не само да су протестне литије у одбрану светиња СПЦ показале највећи мобилизаторски капацитет и удружиле и оне који се изјашњавају као Срби и као Црногорци, већ су начеле и само чланство ДПС. Притом није створен додатни анимозитет других конфесија, а странке мањина као редовни Милови савезници су покушавали да глуме умјереност и позивају на договор.

Раичевић, један од ријетких који напушта ДПС

Хиљаде људи који кличе "Ој Косово, Косово" током протеста против закона о вјероисповјести, а бројни политичари желе да им се умиле (и Бечићева странка је водила снажну кампању против закона, осјећајући да може да се огребе о ту енергију) у толиком нескладу је са сликом од прије само пет година. На протестима које покреће мање од хиљаду људи због учлањењу Црне Горе у НАТО, придружују се политичари ДФ, те они постају све масовнији. Омладина почиње пјесму "Ој Косово, Косово", а једна политичарка се резигнирано окреће и виче на њих: Какво Косово, Србија га предаје, а ви нашли да о Косову пјевате". Данас, оваква сцена је незамислива, иако последњих пет година, као ни оне прије њих нису обиљежене нечим другим до гомилом политичких грешака како тамошњих политичара, тако и званичне Србије.

Протести подршке СПЦ најзначајнија су квалитативна промјена која даје наду да је могуће да дође до промјене власти у Црној Гори. Прије четири године, Ђукановић је морао извести циркуску тачку са наводним четницима, који подржани од стране Русије и наоружани праћкама покушавају да га отму у изборној ноћи и ликвидирају.

Како год тај догађај утицао на исход избора тог дана, Ђукановић је због удаљавања од Кривокапића (поменути СДП) саставио прилично тијесну већину, те имао проблема са подршком извана. Таман кад се стабилизовао, потресли су га компромитујући снимци које је почео да пушта Душко Кнежевић. Власник Атлас групе је прилично редовно снимао сва подмићивања и помагања владајуће странке, а податак да је њима Ђукановића бомбардовао из Лондона, а не рецимо из Москве, био је довољно фрустрирајући за господара Црне Горе. Против себе ће имати и цркву, којој је стављено до знања да помирења нема, што може бити јако значајно у неким општинама са српском већином, у којима је раније побјеђивао ДПС.

Мило и даље има све државне механизме својим рукама, али и никад веће изазове да се избори на више фронтова. Тешко је ставити руку у ватру и рећи да ће по први пут доживјети пораз на изборима (том човјеку је у корона ишла на руку!) али ако се то већ деси, пожељно би било да просрпски дио опозиције у том сценарију буде што јачи у односу на Бечића и сличне. Ни тада не би требало очекивати много више од оног што се десило након промјене власти у Будви, гдје се званично српска војска из 1918. славила као ослободилац града. Декриминализовање српске тробојке, престанак сулуде политике стварања црногорског идентитета и побољшање односа са Србијом, ипак би била епохална ствар и окретање точка процеса у бољем смјеру. У земљи која је члан НАТО, на краће стазе не треба очекивати ништа превише.



Оставите одговор