07:46 Сад је провјерено: Митрополит Амфилохије се упокојио22:32 Дарко Ристов Ђого: У тренутку када ово пишем митрополит је на респиратору - направите Владу Црне Горе!19:03 Министарство просвјете: Не знамо разлог љутњи, настава на даљину успјешно функционише као и раније18:45 Српска ствар се у ЦГ развија да горе не може: Андрија Мандић уз Медојевића оптужује Кривокапића да је "гласач ДПС"18:42 Ако је и до кампање, превише је: БНТВ се преиграо и Шеранића назвао пудлицом18:00 Град Подгорица даје плац Удружењу грађана Црногорска православна црква17:57 Ана Брнабић вилу Јованке Броз додијелила себи на кориштење17:51 Нови извјештај Савбезу УН у четири поглавља: Резолуција СДС о "грађанској БиХ" највећа унутрашња пријетња Дејтонском мировном споразуму17:46 Рутински и на дистанци: ММФ се код Вишковића распитује за паре које не можемо вратити17:10 Чачак, Чачак, бањолучки рокенрол!

Милан Благојевић

Милан Благојевић: Српска атрофија

Може ли чин стварања државе имати цијену у новцу, па да је наплате њени ствараоци? Ја не знам ни за један такав случај у историји, а и како би га било, јер се тада не би радило о држави него о плаћеничкој организацији.

субота, 1 августа, 2020 / 14:43

Нажалост, овдје код нас, у Републици Српској, може све, па и да политички моћници у свој џеп намакну огромне количине новца као цијену стварања Републике Српске. То је таква српска национална атрофија и атрофија Српске каквој нема премца у свијету.

Етичарима, лингвистима, социјалним психолозима, политиколозима и социолозима треба оставити да истражују, свако у свом научном домену, недавни састанак у Палама, на којем су лидери и позиције и опозиције у Републици Српској потписали споразум с првим предсједником Народне скупштине Републике Српске о исплати тзв. валоризоване ратне накнаде посланицима првог сазива Народне скупштине те члановима Владе Републике Српске и троје српских чланова Предсједништва БиХ из тог времена. Тај споразум би, како су јавили медији, коштао Републику Српску и њене грађане најмање 15 милиона конвертибилних марака, а појединци на које се споразум односи би у своје џепове инкасирали око 140.000 марака.

Етичаре, лингвисте и социјалне психологе ставих на прво мјесто зато што синтагма „валоризована ратна накнада“, која је осмишљена за потребе наведеног споразума, представља етичку, лингвистичку и социјалну патологију, а политиколози и социолози у тој патологији имају материјал који необориво потврђује ко су стварни носиоци политичке моћи и ко стварно креира појмове и термине, који се затим претварају у слово закона. Како видимо, нису то ни Народна скупштина ни Влада Републике Српске, чак ни политичке странке као организације, већ лидери позиције и опозиције. Они, дакле, осмисле и одлуче шта мора бити закон, а Влада и парламент су ту само да задовоље форму.

Остављајући овај најновији примјер српске атрофије поменутим научним посленицима, овдје хоћу да све нас подсјетим како је та атрофија систематска и континуирана, што сам могао да запазим захваљујући судијском послу који обављам. Судски предмети то (по)најбоље омогућују човјеку.

Захваљући „Независним новинама“ прије неколико година објављен је мој текст под насловом „Како смо појели себе“. У њему сам указао, што морам поновити и овај пут, да је од краја деведесетих година прошлог вијека па све до данас у неуставним пресудама Врховног суда Републике Српске запис(ив)ано да је Република Српска организовала рат као опасну дјелатност и да због тога Српска наводно има обавезу да свом војно способном држављанину плати тзв. нематеријалну штету (претрпљени душевни бол, страх и сл.) зато што је у борби рањен од непријатељског метка или гелера непријатељске гранате. Постављајући овако наопаку судску праксу, Врховни суд је потпуно затворио очи пред чланом 17.

Устава Републике Српске, у којем је тако јасно (да јасније не може) прописано да Република Српска одговара за штету било коме само ако му је ту штету нанио њен орган незаконитим или неправилним радом. А кад држава свог војно способног држављанина мобилише у сврху одбране државе, у томе нема ничег ни незаконитог ни неправилног, па зато Република Српска не може имати обавезу да таквом свом држављанину плаћа тзв. нематеријалну штету зато што је рањен у рату од стране непријатеља. Умјесто тога, за одбрану државе и тегобе којима су због тога били подвргнути, држава се својим борцима одужује (и треба да се одужује) одговарајућим борачким накнадама и инвалиднинама, према Закону о правима бораца, и сразмјерно материјалним могућностима државе, а не накнадом штете какву досуђују наши судови.

Нажалост, ништа од овога не признају наши судови, па је тако њихова противуставна пракса постала стварност, због које је буџет Републике Српске оптерећен дугом који су мјери стотинама милиона конвертибилних марака. Тиме је истовремено само овдје, у Републици Српској, и нигдје више, неуставном судском праксом (верификованом у Врховном суду Републике Српске) омогућено и да се Војска Републике Српске из народне војске претвори у плаћеничку војску, баш као што се сада споразумом из Пала стварају темељи да се и Република Српска претвори у плаћеничку организацију, а не државотворни организам од којег се, сагласно Дејтонском међународном уговору и члану 1. Устава БиХ, састоји дејтонска БиХ.

Да трагедија буде већа (и јача), атрофија о којој је претходно било ријечи није усамљен примјер нашег колективног посрнућа. Недавно сам имао прилику да видим како ресорно министарство незаконито одбија захтјев једног борца да му се призна статус ратног војног инвалида, затварајући очи пред медицинским доказима који очигледно указују да је тај човјек, као борац Војске Републике Српске, рањен у борби на ратишту гелерима непријатељске гранате.

У медицинским доказима из периода рањавања тако јасно је утврђено да је овај борац у августу 1995. године рањен на ратишту од непријатељске гранате, када је рањено и више других бораца, те да је усљед тога задобио повреде руке, уха, вилице и зуба. Упркос томе, ресорно министарство одбија захтјев борца да му се призна статус ратног војног инвалида и при томе свјесно пропушта да у својој одлуци наведе било шта од онога што је тако јасно написано у предметној медицинској документацији о рањавању, иако је има пред собом у одговарајућем управном спису. Нажалост, није ово усамљен примјер, јер их има још много, чиме и данас показујемо незахвалност према борцима и ратним војним инвалидима који су, залажући своје здравље, тијело и живот, стварали и бранили Републику Српску.

Констерниран свим претходно реченим, а тиме и чињеницом да судови својом праксом омогуће да неправо постане право, не могу а да себе и све нас не подсјетим на нешто што нам је о нама давно и добронамјерно рекао наш пријател др Арчибалд Рајс. Рече нам он, између осталог, и ово: „Ви, који пред богатим и моћним угњетачем нисте хтели да га одбаците, сада губите тај понос пред богатством, пред новцем. Колико сам пута гледао како се ваши најмоћнији људи клањају богатству? Када вам је злато најзад постало доступно, сувише вас је опчинило и због те опчињености изгубили сте многе веома племените особине које сте имали. Једна од врлина која је код многих међу вама ишчезла јесте захвалност.

Постали сте страшно незахвални. Тако ваш главни град, данас, десет година после ослободилачког рата, нема ни најмањи крст, ни најмањи камен који би чувао сјећање на жртву оних који су вас ослободили. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Шта сте учинили за своје ратне инвалиде? Од свих земаља које су учествовале у рату, ваша се најгоре односи према њима.

Док је неколико стотина ваших бивших министара, саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева, ништа нису учинили за отаџбину, већ обилато напунило џепове, сређују себи исплаћивање ‘пензија’ које вас коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади. А шта је с војницима и официрима који нису штедјели крв и здравље да бисте ви били слободни? Јесте ли поступали с њима како то они заслужују и како вам дужност налаже? Не! Многи, чак и најзаслужнији официри су пензионисани, а да им нисте нашли посао у цивилству који би њима и њиховим породицама обезбјеђивао пристојан живот. Исто тако сте поступали и с војницима, а сву благонаклоност сачували сте за штићенике тренутних моћника.“

Рекао нам је др Рајс још много тога, али је и овај подужи цитат био сасвим довољан да покаже како се од његовог времена до данас ништа није поправило. Суштински гледано, наша атрофија остала је иста. Зар не!



5 КОМЕНТАРА

  1. Није исплата нематеријалне штете противуставно исплаћивана зато што је неко имао жељу да се одужи борцима него је то једна добро организована акција грознопљачашког режима лажног измишљеног тзв. српског члана.
    Лакташенко је издавао обвезнице на прилично велике износе а борци су те обвезнице носили одмах рахметли Бобару који је давао до 1/3 у кешу од номиналне вриједности обвезнице.
    Грознопљачкашки режим је кроз организовану пљачку практично омогућио себи директан прилив новца из буџета и тако створио највећу праоницу опљачканог новца.

    Умри Српска!

  2. А кад држава свог војно способног држављанина мобилише у сврху одбране државе…
    Госн. Судија. Молим вас да дефинишете да ли смо бранили „државу“ или стварали „државу“. Ни једно ни друго. Ми смо државу уништили и опљачкали. Сада тражимо да нам се плати по учинку. Тренутна власт ће платити да би се решила одговорности за лечење богаља и издржавање њихових потомака. Тражиће кредит и добиће кредит. Деца наше деце ће вратити кредит. Дебеле мачке ће постати дебље, а „ствараоци“ или „бранитељи“ неће никада имати довољно за хлеба у „држави“ у којој су мобилисани, и за коју су дали делове тела које им нико никада неће моћи вратити. Без обзира, свиђа ми се ваш ентузијазам у вези „државе“.

  3. Вукан лудак,Драшко педер,Младен стигао да фашисте само сте Ви режимлије добре и поштене патриоте. Није Благојевић никада до сада написао поштен текст јер је обични режимски слуга. Ако већ пише да је режим тзв. српског члана силовао Устав онда је требао удробити у текст и ово што сам писао.
    Ко је извукао корист од силовања Српске ако не лажни српски члан!
    И ово са барабом и смећем Момчилом иста је шема. Све те сподобе могу се купити за 2 милиона €ура кеша а лажни српски члан имао би прилив из буџета на бар 8 милиона €ура са каматама.
    Такве пљачке,отимања и легалног прања новца нема нигдје осим у Републици Српској.
    Немам се ја шта наслађивати,ти си плаћени бот изнеси овдје податке колико је рахметли Гавро откупио обвезница ратне штете и колико још дуго има да се исплаћује дуг по обвезницама. Обзиром да су откупљене за највише 1/3 номиналне вриједности лако је израчунати степен искориштења Лакташенкове шеме.

Коментариши