Лажно представљање или Прича једног Хрбина из Хрватске

Потпредсједник Владе Хрватске за друштвене дјелатности и људска права и члан Самосталне демократске српске странке Борис Милошевић присуствоваће обиљежавању обљетнице етничког чишћења Срба.

субота, 1 августа, 2020 / 14:19

Фронтал.РС је још прије пет мјесеци упозорио представнике власти, али и друге друштвене дјелатнике, да не би смјели имати посла са оваквим опскурним персонама. Није баш најјасније због чега се било ко данас грози потеза овог човјека, будући да је он Србин већ одавно само из финансијских разлога?

Њему су овакви потези посао. И то се не крије.

Они из тзв. Српског народног вијећа су редовни гости домаћих Невладинића у Српској и ратних хушкача из Ефбиха. Милошевић и Пуповац шаљу своје представнике и да (опет се представљајући као Срби) шире вјерску и националну мржњу у Приједору, лажући о тобожњем Дану бијелих трака.

Дакле, њихово тезгарење при пљувању Срба, представљајући се као Срби, није ограничено само на тржиште Неовисне Републике Хрватске.

Пуповац и друштво – под хитно непожељне особе у Српској и Србији!

Надамо се да ће овај новцем мотивисани потез потпуно избрисати Милорада Пуповца и његове крпеље из свијести политичких представника српских државних творевина. Сишу буџет Неовисне Републике Хрватске, да би и оно људи што нису Хрби као он и Борис Милошевић, полако превели у исте.

Вучић и Додик хитно треба да се престану састајати са њим и његовим преторијанцима, те му тиме давати легитимитет. Допустити оним преосталим, једва преживјелим Србима у Хрватској, да нађу неког другог ко би их представљао. Можда се полако почну враћати свом идентитету без стида, или се асимилују макар без оволиког понижавања.

Они су, и то не треба никако испустити, направили паралелну „комеморацију“ жртвама логора смрти Јадовно-Госпић-Паг, да би дезавуисали удружење Јадовно 1941 из Бање Луке, које је било иницијатор првог организованог обиљежавања након Другог свјетског рата. На исти начин, на који су њихови домаћи савезници направили копију Фронтал.РС. Ове године су свима показали и зашто:

Над Шранову јаму су довели и поздравили представнике „хрватских бранитеља“.

Милошевић је, као круну свог досадашњег недјела, на друштвеној мрежи Фејсбук објавио текст под лажним насловом: „Прича једног Србина из Хрватске“, који је толико смрдљив да тјера на повраћање.

Лажан је, прије свега, јер Милошевић не припада Србима и не може се представити у име њих. Он у престоницу Републике Српске Крајине за четири дана може ићи само у име свог банковног рачуна.

Борис није чак ни издајник!

Не можете издати нешто чему никад нисте припадали. Овлашни преглед његове ФБ странице, показује да Борис Милошевић не пише ћирилицом. Никад. Име му је само на писму коју је у Независној Држави Хрватској још 25.04.1941. као једино законско прописао Анте Павелић.

И Борис се тога држи, за разлику од домаћих политичара који се представљају да су Срби, а који имају и ћирилицу уз латиницу на друштвеним мрежама, како би се боље гуглали међу народом који не желе просвећивати, већ му замазати очи.

Он објављује фотографије српске азбуке уз латиничну поруку „Да се боље разумијемо“, али сам је никада не користи. Нити има потребу.

Дакле, Борис ни по чему није Србин, нити је то био. Борис Милошевић ништа није различит од Бориса, рецимо, Дежуловића. Он је као некакав „љевичар“, „либерал“, „антифашиста“, са свим особинама једног Чедомира Јовановића.

Он, заправо, користи хрватски новац, да би финасирао људе који пишу против Срба и тако наглашава да је некад конститутиван народ сада само на нивоу „тједника српске националне мањине“, за који је он задужен као издавач.

Српско име, без српских мотива, ту су само да оправдају разлог због којег добија огромне новце Неовисне Државе Хрватске, да би глумио представика Срба.

Тата ми је био Туђманов војник, а очеву мајку су убили Хрвати

У тексту је довољно издвојити дио: „Саму Олују сам дочекао у родном Шибенику, бринући тих дана за оца који је био мобилизиран као хрватски војник, за своје пријатеље који су били у Хрватској војсци, као и за родбину која је била на другој страни.“

Послије овога, ни не треба примјећивати како за њега највеће етничко чишћење у Европи након Другог свјетског рата – Олуја „није само војно-редарствена акција, она је и голема колективна траума. За Хрвате је она симбол почетка дуго жуђеног мира и престанка окупације (…)“.

Довољно је рећи да су послије агресије на РСК, односно зоне под заштитом Уједињених нација (читај: Сребреница, Жепа, Горажде, Бихаћ, Сарајево…) Борису Хрвати убили рођену бабу, за шта сам каже да је убица откривен сопственом кривњом и одлежао само три и по године, помилован од предсједника Неовисне Републике Хрватске.

Дакле то је карактер нула. Човјек непостојећи. Предложак онога у шта ће се претворити становништво које се у Републици Српској данас још зове Србима, уколико испуне за почетак само тај један банални и већ више од пола испуњен захтјев Анте Павелића – да изгубе свој идентитет, прво престанком кориштења српског писма – а затим и престанком права на своју историју, територију и напослије живот.

Као баба Бориса Милошевића.

Фронтал.РС објављује ријечи Хрбина Бориса Милошевића у име сјећања на његову покојну бабу, Српкињу из Републике Српске Крајине:

Борисовој баки, унук на понос

У Книн долазим као потпредсједник Владе Републике Хрватске задужен за људска права. Као члан Владе, Србин из Хрватске, свјестан оптерећења ратног насљеђа у друштву које осјећају Срби у Хрватској, али не само они, него и сви грађани Републике Хрватске, морам размишљати рационално и одговорно те покушати допринијети бољем друштву и грађењу културе мира.

Није ми било лако донијети ову одлуку како због приватне обитељске трагедије, тако због свих оних Срба који су у Олуји неког изгубили, оних који су у избјеглиштву као и оних који су се вратили иако им је процес повратка опструиран. Судбину тих људи добро знам јер скоро цијели професионални и политички стаж, протеклих 18 година, помажем у рјешавању њихових проблема.

Ових дана док сам размишљао што учинити присјетио сам се својег доживљаја Олује. Саму Олују сам дочекао у родном Шибенику, бринући тих дана за оца који је био мобилизиран као хрватски војник, за своје пријатеље који су били у Хрватској војсци, као и за родбину која је била на другој страни.

Захваљивао сам тих дана Богу што се отац вратио жив и здрав и што су сви које сам познавао били добро.

Након што је отац демобилизиран одлазили смо на село Брибирске Мостине гдје сам свједочио пљачки напуштених српских кућа. Обилазили смо бабу, очеву мајку која је остала након Олује тамо живјети. Није хтјела напуштати своју кућу, није хтјела поћи ни к нама у Шибеник.

Почетком рујна отишао сам у Ријеку због факултетских обавеза. Седмог рујна касно поподне назвала ме сестра. Ишла је с ћаћом обићи бабу.

Нашли су је мртву, била је убијена ватреним оружјем из непосредне близине. Убојица је пронађен случајно због властитог бахаћења, сматрајући да нитко неће истраживати убојство „четникуше“, како је сам рекао. Осуђен је на 7,5 година, да би изашао за 3,5 године, након што је добио предсједниково помиловање.

С теретом ове обитељске трагедије, па и кроз бол мојег покојног оца, одлуку да идем на обиљежавање Олује у Книн ми је било још теже донијети. Мени, који сам добио Домовницу тек након Олује премда сам рођен и цијели живот живио у Шибенику.

У Книн идем отворена срца, искрено, с надом да ова Влада може направити тај тако важан корак, корак према будућности, бољем друштву, друштву разумијевања, поштовања и толеранције и да можемо изаћи из ровова у којима смо укопани. Након 25 година потребно је престати с мржњом, престати с ратом.

А рат за многе у друштву, нажалост, није готов, и то најбоље знају дјеца српске националности која у својим школама морају трпјети стигму због нечег с чиме ни њихови родитељи немају везе, и која морају осјећати кривњу само зато што су Срби. Баш као што је то осјећала моја генерација тијеком и након рата.

Идем, јер желим олакшати њихову будућност. Идем јер мислим да је сазрио тренутак да политика разумијевања и поштовања другог побиједи политику мржње.

Олуја није само војно-редарствена акција, она је и голема колективна траума. За Хрвате је она симбол почетка дуго жуђеног мира и престанка окупације, за Србе је она траума почетка новог егзодуса, страдања, страха, неизвјесности и немогућности повратка у своје домове.

Свјестан сам да мој долазак у Книн неће код већине промијенити два различита погледа на Олују, али сам вољан прихватити сваку гесту које иде ка томе да заједничком толеранцијом и уважавањем сами себе потврдимо као демократско друштво које може остварити суживот и просперитет, без обзира на сваку разлику, па тако и ону у тумачењу заједничке повијести.

Од мог одласка у Книн, пуно је важније градити атмосферу помирења и дијалога у којем као друштво морамо признати и прихватити све жртве без обзира на националност.



5 КОМЕНТАРА

  1. Ma dajte vise, onomad Covic s Blaiburga dodje Miletu, malo je falilo da Tompsona na Bakincima puste, i sad se svi nakostrijesili na ovog decka. Njegova mana je sto nije bezobrazan i nabusit, Mile bi ocas posla svoju javnost uvjerio da je odlazak na Blaiburg srpski interes, samo ako mu to u nekom trenutku bude odgovaralo. Uljudnost i nenametljivost u ovdasnjoj politici je hendikep.

  2. Увијек сам помирљив према херојима Србима који су остали своји на своме да живе у Новој Држави Хрватској. Држави у којој је нормално узвикивати нацистички поздрав, легалан. Јер Србин мора да буде кадар бити на страшном мјесту постојати. Стога њихову помирљивост увијек разумијем и правдам.

    Ипак услов за то је да останеш човјек. Са зрном разума.

    Ово што је г. Милошевић планирао је скоро као отићи положити цвијеће на гроб пок. др. Анте Павелића – у име помирења и мира.

  3. О тешко ли је њему,кукавцу,оца свога погљедати и матер своју загрлити и на кам баке своје свијећу запалити! А страшно ли је лијећи и спавати сном покојника којима свијећу угаси…

  4. Eto kako Milo vlada u CG evo već 30 godina. Kada izgubis dostojanstvo onda postajes beskicmenjak, tikva bez korena, a sve pravdajući politikom

  5. A sve je počelo tako što je jedan drugi Milošević, iz kancelarije u Beogradu i preko Stanišića kao pijune postavljao i smjenjivao lažne predstavnike Srba u Hrvatskoj. Od Babića do Hadžića i Martića.
    Sjeća li se neko kako su poništeni izbori na kojima je pobijedio Babić?

    Odgovarajući na pitanja Gotovininog branioca, Mile Mrkšić je rekao je da za komandanta Srpske vojske Krajine postavljen u maju 1995. godine i da je taj položaj prihvatio pod pritiskom Miloševića i predsednika RSK Milana Martića.

    I sada je kriv Pedro

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *