Спецоперација: Бахмутска битка у сијенци признања Ангеле Меркел

До сада смо више пута имали најаве о оперативним полуокружењима и окружењима Бахмута, односно Артјомовска, али то је било са руске стране и до сада циљ није постигнут. Ово су први озбиљни гласови о томе и у украјинским медијима, што некада, ако у обзир узмемо да се Херсонска офанзива најављивала у медијима режима у Кијеву још у прољеће, а да су њени резултати стигли тек у јесен и након успјешног наступања из праца Харкова ка Лугањску, не мора уопште бити лош показатељ за предвиђање те дуготрајне битке, рекао је наш Дани(ј)ел Симић гостујући у емисији Актуелности Хепи ТВ из Београда.

Власти у Кијеву, наставио је он, а посебно кабинет Зеленског, екстремно воде рачуна о медијском наступу, до степена да је предсједник Украјине тражио од начелника генералштаба ОСУ да се не појављује у медијима. Припремање јавности за први озбиљан пораз након серије побједа, можда је таквој врсти власти и неопходност, односно приоритет.

Са друге стране руски медији све мање користе синтагму Специјална војна операција, а посебно ону "за денацификацију и демилитаризацију Украијине". Сада је борбени слоган "за заштиту Донбаса", што је и разумљиво обзиром на политичке одлуке којим су Лугањска, Доњецка, Запорошка и Херсонска област постале званични дио Руске Федерације.

Пошто на ратишту није долазило до значајних помијерања линије фронта, као политичко-информациони догађај од кључног значаја и потврду онога што сам говорио раније, издвојио бих на самом почетку исповијест Ангеле Меркел медијима, када је рекла да су Мински споразуми били само покушај да се Украјини да времена да се укријепи и ојача своје војне, политичке и економске снаге у правцу борбе против Русије.

Владимир Путин је говорећи на конференцији за новинаре у Бишкеку, рекао да га је то погодило и лично, и као државника, те да то повлачи питање повјерења. Обзиром да је још прије тога Сергеј Лавров рекао да неће бити успоставе односа са Западом какви су били раније, а да је његова гласноговорница Марија Захарова у конкретном случају рекла да је дошло до "непроцјењивог признања и доказа онога што су говорили из Кремља годинама"; ово је прилика да сравњујући прилике са оним што се дешава сада на Косову и Метохији, посебно у свјетлу посљедњих упада специјалних трупа под командом самопроглашене парадржавне структуреу Приштини у српске средине, морамо рећи да је у питању потпуно исти дјеловод, односно модус операнди, по којем је у ова два замрзнута конфликта поступао Запад.

Бриселски и Мински споразуми су били превара, Запад од старта није намјеравао испоштовати ни једно слово.

У том свјетлу, врло је важно што је дошло до одређених помака везано за опремање Војске Србије и материјалног и стамбеног положаја њених припадника, те сада за разлику од времена Бориса Тадића Србија барем има некакву војску конкурентну на тржишту, коју може послати да штити њене интересе.

Као неко ко је непосредствено био у Донбасу и прије, и послије почетка СВО, те се занимао за тај дио свијета, морам рећи да је у информативном смислу рат тада вођен око тога да Русија измишља намјере Кијева да конфликт са ДНР и ЛНР ријеши силом. Спомињао се отворено тзв. хрватски сценарио, односно да на начин на који су нападнуте зоне под заштитом УН, прво Западна Славонија, па онда Книнска Крајина, ријеши непослушне Доњецк и Лугањск. Затим би Русија била принуђена да Крим посматра као Источну Славонију и припреми се за његову мирну реинтеграцију у Украјину.

Србија зато континуирано мора дипломатски истрајавати и општедруштвено и унутрашњеполитички инсистирати на томе да извршимо реинвенцију постојања Уједињених народа, те резолуције Савјета безбједности 1244, која омогућава Србији да пошаље контингент својих војних и полицијских снага како би заштитила безбједност свог становништва. Данас је више него јасно, пошто је шиптарска страна имала више него довољно времена да докаже супротно, да је само овлаштено полицијско лице МУП Републике Србије способно да пружи сигурност грађанима без обзира на националност или вјероисповјест.

Исто како данас непогрешиво знамо не само да је режим Зеленског и претходника на том мјесту од 2014. искључиво куповао вријеме и спремао се за рат са Руском Федерацијом, већ и да је за такву врсту офанзивних борбених дејстава, против заиста непропорционално слабијих снага ДНР и ЛНР имао снаге; тако и треба да посматрамо сигурност српског становништвана Косову и Метохији, јер њихови животи у Бриселу и привремено окупираној Приштини ништа не значе.

Празне приче којекаквих аналитичара и невладинића у својству страних агената у српским медијима, да озбиљних оружани криза не може бити, јер су тамо међународне војне снаге у миротворачком мандату, једно је смијешно замајавање за оне полуинтелигенте који и даље, чак и кад им сама Ангела Меркел каже да су изводили превару, вјерује у то да се мартовски погроми Србима не могу поновити. Ми у Бањој Луци, а посебно некадашњи становници Окучана или Книна, који ово гледају из Србије или ко зна одакле у свијету, врло добро знамо да такве војне трупе не само да не реагују, већ се и активно укључују у дејства против Срба.

Посебно је занимљиво, сјетити се да је сам Зеленски, када су САД непрестано најављивале да је напад Русије неизбјежан, одбацивао ту могућност и говорио да то штети Украјини на међународној сцени, отежавајући јој преговоре и добијање кредитних средстава. Онда се СВО ипак десила и јасно је и самим тим чином било да конце о рату и миру не вуче Владимир Зеленски, већ да он виси о концима као марионета Вашингтона и Брисела.

Данас се много прича о значају Западне подршке режиму у Кијеву, али он почиње из периода непосредно након обојене револуције на тргу Мајдан. Имамо прекид комуникација и снадбдијевања руског миротворачког контингента у бази која се налази у Придњестровљу, територији која у УН важи за дио Молдавије, а у суштини се ради о региону као што су то били ДНР и ЛНР, односно раније Јужна Осетија и Абхазија, у којој је становништво мјешовитог националног састава, са уједињујућим фактором да су говорници руског језика и желе да наставе савез са Русијом и окренути су руском свијету, а не ЕУ и НАТО.

У то доба су копани дубоки антитенковски ровови и подизана жица цијелом линијом раздвајања према Придњестровљу, а затим је утврђивана и линија према Руској Федерацији. Они који се нијесу сјетили даје тај конфликт замрзнут, сигуно да нијесу могли да примјете да је у протеклих осам година НАТО лагер филовао Украјину војним "донацијама". Бројни састав ОСУ износио је 261.000 професионалних војника, а почетком фебруара Владимир Зеленски је потписао да се он увећа за још 100.000. Хоћу да кажем да је новац, техника, обука и обавјештајна помоћ Запада, постигла свој главни циљ и прије почетка СВО.

Њихово улагање је успјело да заштити Кијев од заузимања и слома система. Задржана је централна команда и ОСУ се нијесу распале. Уз цјелокупно ангажовање меке моћи на преумљењу становништва самом инвенцијом Зеленског, који је такође лагао о помирењу са Путином, да би куповао вријеме и наставио прогон рускоговорећих у земљи, тренутно се овај ратни сукоб одвија и даље на задовољство САД. Они и даље у овај рат улажу само новац, доларе које штампају колико год им је воља и нико се не усуђује, сем тренутно Русије, да њихов петродолар доведе у питање. У исто то вријеме Русији и Украјини гину најхрабрији и најпродуктивнији слојеви становништва, уз огроман утрошак материјалних и техничких ресурса, те разарања земље за које ће у неким областима бити потребна и вишедеценијска обнова.

Помоћ коју режим у Кијеву добија из Натоцентричног свијета, кључан је за његову способност извођења офанзивних дејстава, али и за његов сам опстанак. Руско руководство, како ја то видим, води овај сукоб потпуно свјесно да његову трајност не могу више спријечити. Сада су усмјерени да га воде на начин који им омогућава побједу, уз најмање могуће губитке у живој сили и посљедица по економске и друштвене прилике унутар саме Русије.

Ризик са покушајем да не више од, како данас подаци говоре, 175.000 војника којима је ушла у рат, покушају наставак офанзивних дејстава у Донбасу и истовремено очувају достигнуте линије према Николајеву и Харкову; Москви се није исплатио и претрпила је два болна пораза. Посљедњи успјеси украјинских снага само ће послужити као доказ да таква стратегија доливања уља на ватру постиже резултате, те да ће по сценарију који се пише у НАТО, на крају и изјаве Зеленског о заузимању Крима војним путем желе направити као реалност.

Тренутно смо далеко од тога да су украјинске снаге способне изводити офанзивна дејства озбиљније природе, а да Русија, као бар три и по пута многољуднија земља, чека попуне људством и техником. Не треба заборавити да је Русија у првом нападу из фебруара разбила Украјинске снаге, али их није уништила. Украјина је искључиво мобилизацијом, те наоружавањем са Запада постигла значајне успјехе, док Русија још увијек, осим извјесне стабилизације фронта на Харкову, није обновила премоћ. Русија ратује на интерконтиненталном фронту и Украјина је сада најважније, али ипак само једно од шаховских поља на којима игра.

У Београду можемо осјетити рубове плимног таласа који је покренут у фебуару, барем преко броја руских држављана који су из ових или оних разлога напустили Русију. И као порески обвезници и као радна снага и неки од њих сигурно као могући војни обвезници. Њих је сада до броја од 140 хиљада, што је један пристојан град у Србији величине Крагујевца. У Београду је то довело до раста цијене најма некретнита, а онда преко таквог релативно баналног примјера, можемо замислити утицај на свјетску економију.

Ако има западног оружја, има и оружја са других страна свијета, као шту су чувени ирански дронови самоубице. Уколико Кина одлучи да се сврста на страну Русије и у војном смислу, нећемо бринути ни за војну, ни друге врсте несташица у Русији.

Русија сада ту још увијек добро игра, те се враћа свим оним стварима које сам ја најмање у протекле двије деценије говорио, а то је да ће ускоро да поново производи своје брендове аутомобила, што Руси нијесу радили 30 година. Одлазак Си Ђинпинга у Ријад и понашање Саудијске Арабије у своју корист, а не у корист САД, засад Русију држи даље од озбиљнијег слома на нафтном и уопште енергетском тржишту.

У западним медијима смо имали најаве да Русији нестаје и артиљеријске муниције, коју купује у Сјеверној Кореји, а недостатак чипова, који се одражава и на несташицу крилатих ракета, још увијек је омиљени мотив западних медија. Русија ће тек у прољеће у потпуности моћи да види колико ће је погодити криза резервних дијелова, санкција свих врста, а највише промјена трговачких рута и пословних парнтера. Засад у економији иде далеко боље него на ратишту.

Бајден је рекао да ће наставити помоћ Украјини, говорећи и да ће наставити да помажу Украјини и у случају да се оконча ратни сукоб, до степена "да ни једна држава не може да је нападне". САД су већ нагласиле да су она индустријска постројења која производе технику и муницију компатибилну са совјетским системима су већ ангажована, како би се снадбдијевала украјинска војска. Тим изворима се приписује и поновно масовно гађање Доњецка из вишецјевног ракетног бацача типа Град, за које су руски извори говорили да су утихнули, јер им је нестало муниције, односно ракета.

У сваком случају, уколико Запад одлучи да извуче утичницу из продужног кабла, Кијев ће бити приморан на неку врсту преговора. До тад, или потпуног слома режима Зеленског, гинуће се.

Немојте ми замјерити што сам један дио посветио дешавању на Косову и Метохији, као српски патриота, просто нијесам могао да говорим о војним дејствима у другим земљама, а да су у исто вријеме моји сународници у смртној опасности. У том смислу, излагање завршавам поздравом из Бање Луке за Србију у цјелини, са нагласком на наш народ на Косово и Метохију, завршио је излагање Дани(ј)ел Симић.