Милан Благојевић

Милан Благојевић: Охаеризам у ванредном стању

Свједоци смо већ мјесец дана разорних посљедица пандемије вируса корона. Она представља школски и уџбенички примјер стања (не)природне катастрофе, на које држава не може адекватно одговорити уобичајеним мјерама и радњама које иначе предузима када је нормално стање.

уторак, 7 априла, 2020 / 10:30

То је разумљиво, јер се против ненормалног стања држава не може (из)борити другачије до “ненормалним” средствима. Управо због тога у сваком цивилизованом друштву организованом у државу темељни општи правни акти прописују појам ванредног стања за случај оваквих недаћа.

То стање треба разликовати од ратног стања, нарочито овдје код нас, јер ниједна од институција на нивоу БиХ нема уставно ни законско право да прогласи ванредно стање у БиХ када наступе овакве пандемије. Стога ту надлежност имају ентитети, сваки за своју територију.

Неохаеризовани Устав Републике Српске

Устав Републике Српске, у свом изворном неохаеризованом тексту, прописивао је начин на који држава одговара у овим тренуцима. Био је то начин који се, по својој суштини, ни по чему није разликовао од начина на који се проглашава ванредно стање и у другим цивилизованим друштвима у свијету.

У основи, свугдје, па и овдје код нас, у оваквим ситуацијама парламент (као најдемократскија државна институција) има уставну надлежност да прогласи ванредно стање. Тако је и прописано у том од охаера нетакнутом Уставу Републике Српске (Амандман CVII), у којем је записано да Народна скупштина проглашава ванредно стање за Републику или дио Републике због природних катастрофа и епидемија.

Међутим, управо ових дана свједоци смо не само пандемије него и једног у правном погледу неприродног стања. Наиме, Народна скупштина, узимајући у обзир невољу која нас је задесила, на сједници одржаној 28. марта 2020. године, донијела је одлуку о проглашењу ванредног стања на територији Републике Српске, узрокованог пандемијом вируса корона. И ништа у тој уставно ваљаној одлуци нема необично.

Проблем је у нечему другом што је, попут школског примјера (не)природне катастрофе с почетка овог текста, исти такав школски примјер, само овај пут једне уставне патологије који се може назвати посљедицом охаеризма у ванредном стању.

ПРОЈЕКТ ВИСОКОГ ПРЕДСТАВНИКА

Конкретно, ради се о поступању једног дијела Вијећа народа Републике Српске, који је желио ставити вето на наведену одлуку Народне скупштине. На први поглед, већина би салву својих критика сручила на те људе, али проблем не треба тражити у њима, јер га они нису направили. Умјесто тога, морамо се вратити у јануар 2001. године, када је тадашњи високи представник Волфганг Петрич наметнуо одлуку (број 81/01).

Том одлуком високи представник је положио неуставне темеље онога што се данас зове Вијећем народа Републике Српске. Он је тада формирао тзв. уставне комисије (чије чланове је он именовао из реда овдашњих људи), са задатком да, како стоји у одлуци, дјелују на такав начин да у Федерацији БиХ и Републици Српској осигурају пуну заштиту виталних националних интереса не само Срба, Бошњака и Хрвата, већ и свих осталих.

У суштини, ријеч је о охаеризованим комисијама, чије постојање није предвиђено чак ни у фамозној одлуци Уставног суда БиХ, број У-5/98 из 2000. године, јер диспозитивом те одлуке није наложено било коме да формира овакве комисије нити да им да наведени задатак који им је дао Волфганг Петрич.

Самовоља високог представника

Дакле, самовољом високог представника те комисије су уведене у процедуру доношења било ког акта који доноси Народна скупштина па је из таквих комисија, као својеврсног нуклеуса, никло оно што се данас зове Вијећем народа Републике Српске.

Садржај рада тог вијећа у суштинском погледу је пројектовао високи представник, за шта нема бољег доказа од интервјуа који је Волфганг Петрич дао сарајевском листу “Дани”, број 214 од 13. јула 2001. године, у којем је записано и ово Петричево признање: “да је ипак он установио уставне комисије у оба ентитета, додавши им и ‘Остале’ који Одлуком Уставног суда нису покривени. Петрич наглашава да су на основу његове одлуке у РС Бошњаци и Хрвати конститутиван народ са правом вета…”.

 Ето, тако је у ствари све ово не само настало него и траје до данас. У основи, ради се о институцији Републике Српске која је, иронијом судбине, настала на неуставан начин, злоупотребама од стране високог представника и особља из његове канцеларије. То се не смије заборавити и на то увијек треба да се подсјећамо па тако и у ово недоба, јер управо сада можемо појмити какво сјеме је посијао охаеризам и шта је из тог сјемена охаеризма никло као посљедица, а у вези је са уставним појмом ванредног стања у Републици Српској.

Зато малоприје рекох да не треба замјерити оним људима из Вијећа народа Републике Српске што су најављивали да ће ставити вето на проглашење ванредног стања у Српској, јер је Волфганг Петрич још 2001. године признао да је он тако хтио да буде. Истина, ти исти људи су затим одустали од најављеног вета, али и да су остали при томе, њихова одлука не би била у складу са Уставом Републике Српске. Два су разлога за то, чијим изношењем ћу завршити овај текст.

АРГУМЕНТИ    

Први разлог је готово аксиом уставног права, односно по себи очигледна истина коју и не треба посебно доказивати. Наиме, свака епидемија и пандемија нападају људе једнако, без обзира на то јесу ли ове или оне нације и вјере.

Зато када држава у борби против такве невоље прогласи ванредно стање, тиме не угрожава ниједну нацију нити религију. Напротив, мјере које ће предузимати за вријеме трајања ванредног стања су такве да њима држава штити све и мора то према свима чинити једнако, без било какве дискриминације.

Када се има у виду ова аргументација, онда не чуди што је она препозната и у Европској конвенцији о заштити људских права и основних слобода. У члану 15. Конвенције је прописано право држава чланица да, у складу са својом уставном архитектуром, у доба рата или друге јавне опасности која пријети опстанку нације предузимају мјере којима се стављају ван снаге њене обавезе према тој конвенцији, и то у најнужнијој мјери коју захтијева ситуација.

Једна од тих мјера која се може предузети јесте увођење ванредног стања, усљед чега је недавна одлука Народне скупштине Републике Српске о проглашењу ванредног стања не само у складу са Уставом Српске него је у складу и са Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода.

Шест услова

Једино о чему носиоци власти у Републици Српској морају водити рачуна током трајања ванредног стања јесте шест услова који морају бити испуњени за све вријеме тог стања. По природи ствари, први услов јесте да ванредно стање може трајати само док постоји озбиљна опасност која угрожава опстанак нације. То значи да ванредно стање мора бити укинуто чим престане таква опасност.

Други услов је да све мјере и радње које јавне власти Републике Српске буду предузимале за вријеме ванредног стања морају бити сразмјерне степену озбиљности дате ситуације.

Трећи услов је да мјере (што укључује и прописе) буду у сагласности са обавезама из међународног јавног права. То значи да, примјера ради, власт нема право да доноси прописе којима би се кршила слобода мишљења, савјести и религије или којима би био уведен притвор због немогућности испуњења уговорне обавезе.

Четврти услов је да се прописима и другим мјерама не дерогирају одређена људска права: право на живот, забрана мучења, забрана ропства, забрана ретроактивне примјене кривичног закона, као и забрана да се буде двапут суђен или кажњен по истом предмету.

Пети услов је да генерални секретар Савјета Европе мора бити у потпуности обавијештен о мјерама које се предузимају за вријеме ванредног стања и разлозима за њих, што је обавеза прописана чланом 15. став 3. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода.

Најзад, шести услов је да генерални секретар Савјета Европе буде информисан о датуму престанка предузетих мјера.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *