Марко Шикуљак

Нон хартије од вриједности – ја теби сердаре, ти мени царе

Постоји она историјска анегдота која је толико добра, да ће заувијек бити причана као истинита, чак и ако је измишљена.

понедељак, 3 маја, 2021 / 11:26

У њој је Никола Петровић након добијања независности Црне Горе 1878. размишљао коју титулу да узме у част промјене државноправног статуса, па је чак мислио да се прогласи царем. Можда би се и зацарио да неки мудри сердар – савјетник не рече у четири ока: Можеш се господару царем прогласити, ама цар не иде по свијету и не проси.

Оно о чему јуначке пјесме не пјевају, па се о томе не размишља ни данас, јесте чињеница да би сва Црна Гора скапала од глади, ако не би стигла помоћ са стране, најчешће из Русије.

Погледајте колико је савјетничка памет опала од тада до данас, кад је неки савјетник Додику саставио реченицу како је задуживање на Лондонској пијаци финансијских производа заправо доказ државности. Вијек и по раније то се звало онако како једино може – просјачење. Било је опомена владару да се не воздиже превише.

Додуше, приче о независности, мирном раздруживању, нонпејперима и којечему; најжешће су биле док је задуживање припремано. И нагло су отупљене чим је реализовано лондонско задуживање по зеленашким условима. На сцену је ступила корупција народа, најавама о повећању пензија и инстант додацима.

Ја теби лондонски дужде, ти мени кинески друже

Веза са Црном Гором је утолико јача да су се чак и у овој предбанкротној творевини хвалили како су направили много бољи зеленашки споразум. Онда је исти тај министар који је хвалио своје задужење пред домаћом јавношћу, говорећи како има много горих показујући на Републику Српску, у Бањој Луци говорио да је излазак на лондонску берзу толико тежак и захтјеван посао на коме Српској треба – честитати.

Овакво економско – политичко чојство унд јунаштво и није неочекивано и није вриједно даљег разглабања у колумни. Занимљивије је подсјетити са каквим најавама је Додик започео свој мандат у Сарајеву. Не, наратив са којим се отишло на мјесто предсједавајућег није било ни мирно раздруживање, ни немогућа држава.

Први предсједавајући предсједништва је 2018. говорио о подизању просјечне плате у БиХ на 1000 евра за двије године, одбацивање утицаја странаца на Централну банку, "опуштање" монетарне политике како би банке смањиле количину новца коју држе у резерви и упумпале га у привреду. Говорило се о томе да се повуку резерве које стоје у Дојче банци, да се њима купе обвезнице које би емитовали ентитети, да се те паре уложе у привреду, а враћањем новца ЦББиХ би зарађивала. Држава не може пропасти, паре ће бити враћане, то је најбољи посао, говорио је Додик.

Овако, паре које је БиХ оставила као депозит у Њемачкој, њемачка банка емитује по истом систему у тамошњу привреду, и тако ми од наше сиротиње учествујемо у њемачком развоју. Парама из БиХ купују се хартије од вриједности њемачке државе, она уредно враћа са каматама, које су веће од "лежарине" која се плаћа за новац из ЦББиХ.

Да ли би грађани Српске купили обвезнице своје земље?

Наравно да је прича о економији је трајала кратко, замијенило је фамозно прегањање око тога гдје је остављена застава у предсједништву и ко ју је склонио. И тако умјесто 1000 евра плате до краја 2020. дођосмо до задужења на Лондонској берзи по зеленашкој камати, како би се купило мало социјалног мира, јер је систем корупције грађана кроз запошљавање у непроизводни, јавни сектор, поново доживио колапс. Умјесто се то схвати, призна и доживи као системски банкрот, представља се као доказ државности.

Међутим, постоји још нешто. Према подацима ЦББИХ на рачунима банака грађани БиХ држе скоро 13 милиона марака, сличан број имају и предузећа. То значи да имамо земљу у којој се ништа не исплати радити и ни у шта се не исплати улагати. Зато паре стоје на рачунима банака по ситним каматама. Банке су тим парама куповале обвезнице РС, односно посуђују паре по већој каматној стопи него што дају грађанима, и тако врте свој профит. Држава не може пропасти, то је сигуран посао, јелте.

Да ли би грађани радије купили обвезнице своје земље по већој каматној стопи него што су орочили код банака (а те камате падају из године у годину) то је тешко нагађати. Једино је сигурно да постоји добро објашњење због чега је куповина обвезница забрањена физичким лицима, само економисте нико није питао.

Ако већ посуђивање од грађана није опција јер је неко не дозвољава (мада, нисмо ни пробали), ако исто важи за другачију монетарну политику, шта нам остаје – сем задуживања? Да се новац који стоји на рачунима откочи, тако што ће људи вјеровати да се исплати нешто радити и улагати новац. А то је немогуће, будући да живимо у сличном озрачју као и у вријеме краља Николе, гдје он одлучује о свему по свом ћеифу, а једини којима се нешто исплати радити су породица и клика око двора.

На крају је све пропало за час, а несуђени цар побјегао на Азурну обалу, јуначки изнијевши буџет да не падне у руке непријатељу.