Додик и Лукач и даље на слободи, тужилаштва ћуте, Република вене

Прислушкивање народних посланика и опозиције директан је удар на Устав, и онемогућава слободне изборе. Лагање о прислушкивању такође.

петак, 22 маја, 2020 / 07:55

Пише: Стефан Мачкић

Исфрустрирани дилетенат политичког Сарајева, члан тзв. Предсједништва банана државне заједнице, руши уставни поредак Републике Српске прислушкујући посланике Народне скупштине Републике Српске.

А, не, извин’те, члан Предсједништва Босне и Херцеговине из Републике Српске Милорад Додик збио је врсну шалу са недуховитим опозиционарима, јер наравно да их не прислушкује у неком неуставном и незаконитом дослуху са министром унутрашњих послова Републике Српске Драганом Лукачом, јер да то и ради, ћутао би.

То што је опозиција превише мутава да погура први спин и превише млитава да се такав спин „прими” и то што је режим толико бестидан да пласира други спин и што се толико осилио да такав спин мора да се „прими”; то што је, дакле, поштен човјек толико слуђен што је приморан да се рве са тим душевним Монт Еверестом избора између тих двају јада, па умјесто њих бира трећи – да, сада већ забрадатио, рашчупане косе, разрогачених очију, болесно се клиберећи и ускоро пузећи четвороношке, буквално пљуне па полиже; то је слика и прилика контролисаног вењења Републике Српске.

Уколико опозиција заиста жели да освоји власт, мора да схвати – и она, и народ – да су поштење, част и било која врлина у политичару сувишни. Битна је једино способност да се остваре зацртани циљеви, а на народу је да кроз демократију која се живи између избора примора власт да дјела поштено, часно и уопште врло у остваривању циљева које јој народ зацрта (прво мора схватити који су му циљеви). Дотад нећемо имати власт и опозицију, већ режим и околопозицију (опозицију која само облеће око власти не желећи заправо да је икад освоји). Није то морално изопачени прагматизам, већ је чињеница, да више циљеве не може да оствари онај ко није способан да оствари ни своје циљеве; прво претпоставља друго.

Садашње властодрштво, ето, више не може другачије да се зове него режимом. Да би власт била власт, мора колико-толико да се придржава прописа и мора да буде смјењива, а смјењива је само ако су избори слободни. Избори код нас, пак, више не могу да буду слободни, све док надлежни скупштински одбори и тужилаштва темељито не испитају Додиково признање да парча уставни поредак Републике Српске.

Ако је рекао истину и он и сви саучесници заврше у затвору – слободни избори су могући. Ако је слагао, слободни избори су могући тек ако се докаже са апсолутном сигурношћу да је слагао, а у већини сценарија, па тако и у овом, практично је немогуће доказати да нешто није (овдје да се народни посланици и опозиција не прислушкују).

Без затвора или необоривог доказа за супротно, остаје у најмању руку међу народом оправдано јака сумња да се народни посланици и опозиција прислушкују. Народ у таквој ситуацији не може слободно да бира, јер избор између режимског политичара и околопозиционог политичара за којег је сасвим могуће да режим има о њему компромат, јер га као и друге противнике прислушкује, нипошто није слободан избор, нити је уопште било какав избор.

Додик је, дакле, рекавши то што је рекао – била то истина или лаж – онемогућио слободне изборе у Републици Српској. Ако је то истина, онда је то, осим неуставности и незаконитости самог прислушкивања, и то народних посланика, приде и рушење уставног поретка који се темељи на људским правима, парламентарној демократији и слободним изборима. То је, такође, и само једна од нити мреже уништавања демократије кроз систематско нарушавање подјеле власти, гдје Скупштина – највише и најважније тијело Републике – постаје ћата којем је једини задатак да печатира писанија извршног органа, задње рупе на свирали у свакој слободној и демократској земљи, која писанија су пак октроисана раније из још небитнијег органа – предсједника Републике или из сада задње рупе која чак ни није на нашој свирали – члана предсједништва Босне и Херцеговине, што неминовно води садашњем болесном и изопаченом стању ствари у којем СКУПШТИНА САМА ОД СЕБЕ МОЛИ ИЗВРШНИ ОРГАН ДА ЈОЈ ДОЗВОЛИ ДА СЕ САСТАНЕ (!!!); али тај злочин, као и острацизам који Недељко Чубриловић, као предсједник Скупштине, заслужује због судјеловања у том злочину, не може бити предметом овог текста, већ мора бити предметом једне дубоке и исцрпне анализе на нивоу научног рада. Ето, таман док Академија наука и умјетности Републике Српске заврши Енциклопедију Републике Српске, доћи ће вријеме и моћи ће да прионе сачињавању Енциклопедије уништења Републике Српске.

У сваком случају, да се вратимо Додиковом иступу, нормалан човјек на положају власти ни не помишља да се шпрда на такав начин, што само учвршћује вјеру у то да Додикове ријечи и нису шпрдња, већ логорејични напад овај пут искрености. Који не смије проћи некажњено, али хоће. Остаје нам само да се тјешимо да ће му судити историја, али неће ни то, јер је он већ одредио ко ће историју писати.

Тужилаштва ћуте, АЗЛП муља

Због све те ујдурме смо се обратили и свим тужилаштвима у Републици Српској (јер околопозиција дјелује на простору цијеле Републике) и Тужилаштву Босне и Херцеговине, са веома јасним питањима:

  1. Да ли је ово тужилаштво покренуло истрагу због навода члана Предсједништва Босне и Херцеговине из Републике Српске Милорада Додика изречених 21. маја 2020. године на сједници Народне скупштине Републике Српске да, заједно са министром унутрашњих послова Републике Српске Драгана Лукача, учествује у прислушкивању опозиционара, укључујући и народног посланика Небојшу Вукановића?
  2. Ако ово тужилаштво није покренуло истрагу, зашто није и када ће?

Питања су послана 21. маја, и до објављивања овог текста на њих ниједно тужилаштво није одговорило. Дакле, народ не зна да ли тужилаштва раде оно за шта их народ плаћа.

Слична питања смо послали и Агенцији за заштиту личних података Босне и Херцеговине, водећи се тиме да су човјеков број телефона и његова тренутна локација његови лични подаци, а његов глас посебно заштићена категорија личних података – биометријски податак, али они су нам штуро одговорили да „Агенција […] не посједује овлашћења и надлежности за поступање у стварима које спадају у домен кривичног законодавства.” Овакав одговор је глупост, јер то што незаконита обрада личних података вуче у неком случају и кривичну одговорност, не значи да Агенција није надлежна да испита тај случај у оквиру своје надлежности да штити личне податке од незаконите обраде.

Агенција је тако у једном рјешењу из 2017. године казала и сљедеће: „Аудио надзором се снимају гласови упосленика, полазника течаја страног језика и других лица које улазе у просторије X.Y. Глас је биометријски податак, који спада у посебну категорију података.” У том случају Агенција је утврдила да је снимање било незаконито, те је наложила да се предузму одређене мјере. У овом случају неће.

Гањајући миша, околопозиција не види гору

Околопозиција и Удружење за борбу против корупције „Тренсперенси интернешнл” у Босни и Херцеговини поднијели су или најавили да ће поднијети кривичне пријаве против Додика, Лукача или обојице, барем се тако чини из медијских навода, искључиво због кривичних дјела неовлашћено прислушкивање и звучно или оптичко снимање (члан 147а. Кривичног закона Босне и Херцеговине) и(ли) неовлашћено прислушкивање и тонско снимање (члан 155. Кривичног законика Републике Српске). (Лукачу је овдје можда и најтеже: као да му није била довољна срамота што мора цијелој Републици дугим цијевима, бљештавим ротацијама и кршењем слобода кретања и окупљања да доказује да је моћни генералисимус. Моћ је, међутим, силна и кад је тиха, и зато је вриједна страхопоштовања, а сила моћна само док је бучна, и зато је вриједна само презира.)

Нејасно је, међутим, зашто су занемарили и доста озбиљнија кривична дјела, и то, под условом да је Додикова изјава тачна: напад на уставно уређење (члан 278. КЗ РС – режим силом, тј. незаконито упгренутим полугама власти, која јесте и има монопол над силом, мијења уставно уређење, које се темељи на људским правима, парламентарној демократији и слободним изборима), самовлашће (члан 314. КЗ РС), злоупотреба службеног положаја или овлашћења (члан 315. КЗ РС), послуга (члан 318. КЗ РС), несавјестан рад у служби (члан 322. КЗ РС), повреда људског достојанства злоупотребом службеног положаја или овлашћења (члан 329. КЗ РС), недозвољено кориштење личних података (члан 149. КЗ БиХ), злоупотреба положаја или овлашћења (члан 220. КЗ БиХ) итд.

Уколико је Додик слагао, онда и даље остаје питање његове кривичне одговорности за кривично дјело повреда слободе опредјељења бирача (члан 218. став (1) КЗ РС): „Ко […] обманом […] принуди другог или на њега утиче да на изборима или гласању гласа за или против одређеног приједлога, да уопште не гласа или да гласа у одређеном смислу, казниће се новчаном казном или казном затвора до три године.” У најмању руку, обмана, тј. лаж, да је опозициони политичар прислушкиван – да режим већ унапријед зна све његове потезе и његову тактику и стратегију борбе против режима, што га управо чини примамљивим опозиционо настројеном бирачу – обесхрабриће бар неке такве бираче да уопште гласају, и то и прије него што помисле на његову неизбјежну покорност власти у случају каквог снимљеног компромата.

Закључак

Код прислушкивања народних посланика и о(коло)позиционара, само прислушкивање је, дакле, најмањи проблем. То што околопозиционари то нису одмах препознали, већ су се, чини се, тек остјетили повријеђеним што им неко слуша разговоре, проблем је мањи само од проблема што режим дави Републику, и има дрскости да то зове шалом.

Како ствари сада стоје, најбоље је да се Народна скупштина Републике Српске укине. Нека Влада, предсједник Републике и – биће најдуговјечнија и једина институција Републике Српске – Милорад Додик у кафани напишу закон и нека га одмах шаљу у „Службени гласник Републике Српске”. Биће нам то и јефтиније, и бар нећемо морати гледати Републику док се гуши, и овај циркс у којем је народ тај који (п)остаје задња рупа на свирали.



2 КОМЕНТАРА

  1. Повратни пинг: ’Лаштва о „Прислушкивању”: Пренос надлежности, тишина и рад реда ради – Блог Стефана Мачкића

Оставите одговор