Дарко Ристов Ђого: Достојан!

Као када ми се Николина родила. Кажу ти: "Честитамо, добили сте кћерку. Билрубин је висок. Нисмо сигурно какве то посљедице може имати. Пратићемо. Сазнаћемо." У теби експлодирају и не гасе се истовремено радост и брига. И не можеш да спаваш. Тијело би се погасило, али душа не може да почине. Од радости. Од бриге.

уторак, 7 септембра, 2021 / 08:46

Већ на путу у Подгорицу, док пијемо кафу, пита конобар: "зна ли се шта ће сутра бити?" "Видјећемо." "Морамо се пробити. Како год,"

Свечани дочек патријарха. Већ из првих слика се види да није дошао у иностранство, на примопредају већ својима, брату најрођенијем, на славље.

Вечерња служба, као у магновењу. Сви смо ту: из васељене, из цијеле Српске Цркве. Лица те запљускују као топло море у предвечерје: само можеш да се препушташ тој радости.

Након вечерње, говоре великани наши. Митрополит Јоаникије и патријарх Порфирије. Говоре из онога чега имају за све нас – из срца. Осјећа се оно исконско, природно српство сабраног народа: и они на његовим крилима узлећу. Није то митинг, није више ни вечерње богослужење: светодуховско свесабрање људи који су ту ради Христа коме су пасови наших предака остали вјерни, ради дјеце коју носе на раменима, ради светитеља који су ову земљу закрстили, ради Првога међу једнакима – не међу епископима, већ међу Србима.

Начин – али и суштина онога о чему говоре наши велики савременици, патријарх Порфирије и митрополит Јоаникије – путоказ су у обнову нашег народног, свакидашњег, па и политичког етоса. Без сјенке мржње и презира, али и без сјенке неодлучности и разводњавања – они једном ријечки свједоче. Такви су били свих ових дана. Нису дозволили да сабране демонске силе око њих пробуде макар најмању сјенку зла у њима.

Истовремено: нису дозволили да запитаност и брига побједе храброст и осјећај дужности, оно сазнање да нам ваља стати и опстати и на страшном мјесту постојати. Говоре и одзвањају вјекови. Почињу и окончавају својим пријатељством које је старије од пола нас који их слушамо: свједоче како су нашли живога Христа сусревши духовна чада оца Јустина. Сјећају се митрополита Амфилохија, свјесни да му на раменима стоје, као и сви ми, оживљавајући милоснога Ђеда – и у том тренутку те још једном запљусне и туга што није ту да га загрлиш и радост што јесте ту, што нас гледа. Свједоче да ми волимо и грлимо широко и чврсто управо јер јесмо чеда Светога Саве.

Каква је само та ноћ!

Какав овај народ! И каква сила сабрана ту, испред храма Васкрсења – сила народа коме је требало да га опет сабере све што данас јесте српска Црква, култура, музика, воља, биће: од Данице Црногорчевић до Београдског синдиката. А у срцу ти још одзвања мисао: није напустио Господ народ свој. Није се окончала брига његова. Израсли су већ синови на плећима Отаца.

Патријарх осјећа тренутак. Зна да је на црквено-народном сабору, тамо гдје је црква – народ, а народ – црква. "Је ли достојан, браћо?" три пута пита. И чујемо се из, кличемо ума цијелога народа громогласно: "Д о с т о ј а н!" И осјећаш: сви су се стопили. Границе не постоје. Постоји овај народ чији је ово патријарх, чији је ово митрополит, ма гдје ма ко од нас живио.

Спуштамо се у крипту. Ту, баш поред гроба Ђедовог – прилика да узмемо благослов од Сокола и од Светости. "Соколиш нас, оче" каже Соко. Шта човјек друго у животу да пожели? А соколи и нас Његова Светост лијепим ријечима. И гледаш ове наше владике и Србе из свих наших земљица: ту је и Жика Ракочевић, из Грачанице, да и његова доброта посвједочи колико је красоте и живота остало још на нашем Косову и Метохији.

И одлазиш на спавање које никада неће наступити.

Почиње канонада дезинформација. Магла неизвјености. Непроспавана ноћ.

И када ти сат каже да би требало да устајеш, иако ниси спавао – облачиш се. Јутрање молитвено правило одзвања у теби: човјеково биће као да се претвара у предубоки кланац у коме ријечи молитве одзвањају и губе се. "јер ми смо народ твој и сви смо дјело руку твојих и име твоје призивамо…" "Услиши нас, Господе, надо свих крајева земаљских и милостив, м и л о с т и в, м – и – л – о – с – т – в буди, Владико, нама грешнима…" И Псалам 69, некако се сам отвара пред очима.

Свиће. Спремамо се. Треба поћи.

Стојимо код храма. Нема кретања. Нема гласа. Нема. Све је стало. А ко стоји – пропада.

Драму и радост свакога од нас када смо чули да се устоличење одвија није могуће ријечима исказати. Тек тада адреналин полако као да попушта, ноге издају од умора, пренапрегнутост цијелога бића претварају те у око које не зна да ли још да засија од радости или бриге. Стижу прве слике са Цетиња: у древну катедру својих великих предходника по позицији, у катедру оног св. Петра који је клео и молио, коме ни ужарени Срби нису дали да лако дише међу њима, у катедру мученика и имењака Јоаникија и духовнога оца Амфилохија сједа митрополит Јоаникије, сабравши у овим годинама своје досадашње службе и мржњу неразумних и некрштених и тамновање и бреме читавог једног народа. Тек када је он тамо сјео, у нама је почининуло нешто. Пребринули смо.

А тек када долазе, Патријарх и Митрополит, да се опет загрлимо у храму Васкрсења и да подијеле радост Васељене због устоличења! Радост и само радост шири се као плима и опет успоставља онај осјећај Васкрсења, присуства Царства Божијег у народу сабраном.

Као и у периоду до 30.8, све нас који смо стајали пред Христом, крстом, Јавенђељем и тробојком, ујединила је заједничка брига, заједничка одлучност, заједничка воља, заједно узвикнуто "достојан", заједнички благослов Патриајрха, свих епископа наше дивне Српске Цркве и толиких помјесних Цркава. Објединили смо се. Погледајмо само васељену: ту је био мученик, владика Јован из Македоније, епископи из Пољске, Украјине и Русије, браћа – да, истинска браћа, она што су ту када ти је тешко, из Албаније и из Бугарске.

Дошли су, сабрала се васељена у Светосављу, свјесна да је оно наше име Православља, истог по свему и српског по нашем карактеру, истовјетног њима и само нама својественог, дошли су да загрле Српску Цркву онако како ми њих грлимо, како су нама на срцу светње Јерусалима, Кијева, Москве, Великог Трнова, Елбасана. То је тајна коју сваки православац на свијету зна – тајна која се даје само у Цркви Христовој – и коју нико изван Ње не може открити, ма и купио (или украо већ купљене) одежде, па се у њих обукао.

Сабрала је ова побједа Светосавља и све Србе: са овим и оним предзнаком и без предзнака, са својим чудноватим теоријама и без потребе да их имамо, сабрала нас је брига – Фауст из Растока који је продао душу не за знање већ за моћ постао је Мефистофел, али је Бог и њему нашао улогу у само Божијем плану, домостроју спасења. И дај само, Вишњи и Преславни, да научимо, да се подсјетимо и прекосутра да немамо луксуза да се понашамо као да је све већ готово а наша брига – политичко разврставање и трошење енергије. Већ смо једном били овако сабрани, у муци и невољи, па можда баш и зато: у Христу и завјету предака.

Хоћемо ли бар сада научити да нам нема нико пречи од једних другима, да не смије да постоји ниједна политичка процјена и појединачни интерес, ниједна локална или било која друга кампања, ниједно савезништво са било ким или чим, које би опет од нас направило деполитизовану масу и тумараче по магли? Данас луди све што је икада заборавило славску икону и прадједовско име и презиме, интегрисало се у србофобији свака фамилија, прва и друга, од Загреба преко Сарајева до Подгорице – ваљда ћемо се и ми Срби сјетити да смо породица,браћа рођена, "макар се и мањим именом звали" како каже Владика Николај.

Можемо се и морамо обједињавати у оном најбољем ништа мање него што су се сви непоменици објединили у оном најгорем у човјеку. Народ наш живи и кад трпи, али је жељан побједе. Постао је премијер Кривокапић од човјека коме народ звижди једне ноћи – човјек коме народ аплаудира дан послије тога. И можда ће они који сада не пишу под утиском учесника већ хладне главе опрезно анализирати и синтетизовати политику јуче, данас, сутра, можда водити салдо успјеха и неуспјеха, али остаје једна ствар неупитна: тај исти народ витално зна и из дамара осјећа да му је као вода потребна одлучност, способност, незаустављивост коју ће увијек наградити као што су га демотивисали и збуњивали неодлучност или неснађеност.

Невјероватна енергија се и даље сабира – и управо зато не смије да се троши. Не може очигледније да се покаже шта народ жели. Будућност и благослов припада ономе ко себе дадне народу и његовом гласу.

Пошли смо из Подгорице окупани радошћу.

Заспао сам када смо пошли према Шипчанику. Тјело је коначно успјело да надвалада дух.

Као када су ми рекли да ће Николина бити добро: слатко, са сазнањем да је оно што се родило на самом почетку, пред хиљадама тешких изазова, али да расте и да га Господ гледа и води својом руком. Ништа још није готово, знам: ово зло се спремало вијековима.

Али и ми смо. Каже Митрополит. Спаваш, знајући да они прије њега, и онај његов брат и наш отац у Беломе граду бдију над тобом. Осјећаш да племе твоје више не спава мртвим сном. Да ти суза има родитеља. Знаш да борба није готова, али слутиш: све је на свом мјесту. Он је достојан. И владичанства и борбе.