Мустафа Церић никада није био значајно име ни исламских наука – био је ту и тамо, у западном и арапском свијету, таман толико колико да научи манире оба свијета и како да представи ствар Муслимана у Југославији и ту и тамо.
Прије него што изложим оно што имам да кажем, морам да истакнем да сам се дуго двоумио да ли уопште да оставим овај запис.
Волио бих да сам се након сваког полусна у аутобусу, у животу, пробудио у Дечанима. Оно напорно и згрчено стање, ни јава, ни сан, као да је метафора свеколиког нашег живота изван Метохије и Косова. И онда се пробудиш гледајући сунце како излази изнад Метохије.
Како негдје записа Иво Андрић: негде се човек мора и родити. Њему се то понекад заиста чинило, ако не као случајност, а оно бар као воља ћудљивог Демијурга, која човјека баца, мимо његове воље, укључујући га у живот већи од њега, али и живот који јесте његов, човјеков. Тако се, постмодрнистички "случајно", андрићевски "негде" или хришћански: логосно; моја мајка родила у Сребреници.
Да се разумијемо: ја имам интимну, породичну везаност за Републику Српску каква је настајала и настала од Св. Стефана 1992, па ми је најава "побољшања" или мијењања ма чега што је тада настало дјелује као увреда против дјетињства. Наравно, могуће је одговорити да је поменути устав толико амандманима унакарађен, да га просто не вриједи поправљати.
Како политичка и друштвена температура у Србији све више кључа, све више се артикулишу најдеструктивнији пориви у људима. Деценијама, а интензивно нарочито посљедњих година, Србин је учен да се препушта најосновнијим нагонима.
У тренутку док су војно, економски, медијски подржани исламисти заузимали Сирију свако од нас је знао да се спремају сцене ужаса које гледамо данас.
Црквени устав или Типик вечерас од нас не тражи перформанс. Не тражи параду манира, унапријед задатих поступака, не управља нашим покретима.
У оквирима истог процеса у коме је "Београд добио свог првог кардинала", др Ласла Ладислава Немета, папа Франциско именовао је за тренутно најмлађег кардинала Украјинца Николу (Миколу) Бичока, тренутног грко-католичког (или како се обично каже унијатског) епископа за украјинску дијаспору у Аустралији и на Новом Зеланду.
Као млади теолог и свештеник, почесто под утицајем великих теолошких ауторитета који су се према црквенословенском језику односили са презиром, и сам са кроз вријеме усвајао једну наивну и општу представу о неподесности рускословенског (савременог црквенословенског) језика за богослужење Цркве.