Дарко Ристов Ђого: Ђед

Жив је. И даље му је топла рука коју цијеливам. Јесте: непомичан је. Ваљда то тако бива када се људи упокоје. Жив. Додуше: уснуо. Није, иначе, волио да се одмара. Нисам био један од оних који су са њим провели године (ваљда је и то требало заслужити?), али када год јесам имао прилику да са њим проведем који сат или дан више, то је било неуморно кретање, најчешће по кршевима и удаљеним мјестима.

Дарко Ристов Ђого: De mortibus…

Не могу се сјетити датума: било је то онога дана када смо пратили мајку оца Бориса. У трагедији су се сусрели њена борба за непоменом болешћу и изненадност смрти у магли. Потресни говор Философа. „Има смрти, мајко…“


Дарко Ристов Ђого: У тренутку када ово пишем митрополит је на респиратору – направите Владу Црне Горе!

Мене је лично већ једна смрт драгог човјека, очинске личности, овог 29. октобра, прије три године, опоменула да уз сву свијест да је то пут којим сви морамо проћи, ужасно је болно и то што се привремено растајемо.


Дарко Ристов Ђого: Још двије цртице о Српству, небесима, етносу, етосу и Црној Гори

И хајде ти повјеруј да се око нас Србаља не окреће свијет. Бориш се читавог живота да у себи обуздаш демона гордости, казујеш себи самоме и својој дјеци да се ману категорија величине и снаге када их кроз живот чека вјечита борба да, што би рекао један од људи (не ликова) Горана Даниловића, Богић Трипков, издрже цијели вијек да не лажу, не краду, не шпијају и што је највеће и најважније – да се повеселе туђој срећи.



Дарко Ристов Ђого: Глас и одјек

Не сјећам се када сам нешто написао на овом парчету (електронског) космоса: није сасвим јасно ни зашто то чиним сада, мада ми се негдашња усамљеност човјека који пише не знајући да ли ће то ико прочитати, осим ријетких пријатеља који свакако биљеже сваки трептај душе и ока – сада ми се та релативна препуштеност недостатку пажње чини толико драгом – одмара ме.


Дарко Ристов Ђого: Косово-између „проблема“ и Завјета

Још један најављени круг преговора о „коначном и обавезујућем рјешењу косовског проблема“ намеће својеврсну саморазумљивост саме терминологије уврштене у наведене фразе: „коначност“ означава да ће се политички и државни аранжман који се постигне уметнути у пожељну геополитичку архитектуру.



Дарко Ристов Ђого: Оци и ствараоци

Мој отац. Ристо Ђого, није стваралац Републике Српске. Тачније: он није члан Асоцијације стваралаца Републике Српске. Како Ристо није на папиру био борац Војске Републике Српске, Марко и ја нисмо дјеца погинулог борца, мајка није удовоица погинулог борца.


Дарко Ристов Ђого: Само ме не обавезуј

То је „Символ вјере“ данашњице. Без обавезе – секс. Без обавезе – политика. Без обавезе – народност. Без обавезе – живот. Обавеза је веза између нашег доживљаја оног субјективног и стварности -оног објективног.