Као млади теолог и свештеник, почесто под утицајем великих теолошких ауторитета који су се према црквенословенском језику односили са презиром, и сам са кроз вријеме усвајао једну наивну и општу представу о неподесности рускословенског (савременог црквенословенског) језика за богослужење Цркве.
Пишем овај текст у недјељу, 1.9, након Свете Литургије, суочен са притиском сопствене савијести, немоћан као јединка да било шта учиним, немоћан да гледам коначне дане косовске издаје наше завјетне земље и најхрабријих од свих Срба – оних који су остали да живе на Косову и Метохији.
Капела на Ловћену данас је највише потребна државоликој територији која носи назив некадашње српске краљевине. Наравно: њој би се обрадовали и Срби ма гдје да живе.
Од јутрос сам, на сурчинском аеродрому, честитао десеторици србофоних људи Видовдан. Од људи у реду за чекирање преко полицајаца и жене на трафици.
Постоји једна посебна финоћа, свеопшта танкоћутност Монтенегра. Њена формула гласи овако: "када се Србима пријети тракторијадом, то је стилска фигура звана хипербола.
Најновије пријетње Зукана Хелеза нису никакав инцидент. Зукан Хелез, Рамо Исак, људи које понекад пречујем у сарајевским кафићима а који броје дане Српској и сањају да заврше запоЋето…
Неколико пута су ми изразито успјешни српски политичари скретали пажњу да сам "за политику – глуп" и ја ту врсту оцјене прихватам као тачну.
Ако је неко до сада имао право на илузије о колективном Западу – данас нема. Немамо право ни на посустајање, одустајање и малодушност.
Ако православна и исламска цивилизација желе да уопште постоје као било шта више од фолклорних детаља или културних атавизама, православни и муслимански народи морају наћи начина да каналишу своје конфликте и неспоразуме изван политичких интереса глобалног Запада.
Србине, брате мили, сретно ти Бадње јутро! Кренуо си јутрос рано у бадњаке.