Дарко Ристов Ђого: Колико "Арена" ће напунити Срби са Косова?

За српску патриотску јавност право откровење представља интервју руског иконописца и теолога Ине Царјове. Није чудо да смо га сви дочекали са захвалношћу – Ина је савршена Рускиња из наше сањиве русофилије, биће које узвраћа љубављу на љубав и идеализацијом на идеализацију. Не можемо је кривити за то. Свијет је звјерињак на рубу нестанка. Идеали – виђења из перспективе безусловне љубави – јесу једино што нас још држи у памети, уз руку Богочовјекову. Данас нам је та Инина заљубљеност у Србе преко потребна, онолико колико је и њој и Русији потребна Србија (и цјелина српског народа), као свјетло у мраку тамне собе свијета.

У једном тренутку тог интервјуа Ина Царјова сажима разлику између Срба и Руса истичући "цјеловитост" српског бића. Заиста, на први поглед, наспрам руских вјечитих раскола у души, преиспитивања и колебања, стоји стамени Србин из једнога комада. Свако ко је имао искуства са Русима неминовно ће се сложити са Ином – у поређењу са Русима, Срби се заиста чине као непосредан и топао свијет, као понешто лакомислени али добродушни људи, препуни ината који смо развили као начин да опстанемо у дугим вијековима борбе за слободу. Рус као да живи увијек свјестан располућености свога бића, а Србин – увијек сав у свему.

Инина љубав ка Србима закриљује толико нијанси. Но, што је најважније, закриљује и све нијансе тог нашег осјећаја да смо увијек цијели у свему. Закриљује и располућеност коју тај осјећај затамњује. То што ми осјећамо да смо цијели у свему не види се у ономе како живимо.

Минимум колективног знања

Отварам вијести и читам прве двије: "Више од 2.000 српских породица напустило АП Косово и Метохија за посљедњих неколико мјесеци" (од тога неколико и мојих пријатеља). "Александра Пријовић напунила четири Арене".

О животу Срба на окупираном Косову и Метохији понешто знам. Не знам ко је Александра Пријовић. Но то није посљедица нарочите средњекласне помодности мог музичког укуса – не могу да кажем да сам нарочит љубитељ највећег дијела турбо-фолка осамдесетих и деведесетих, но било какав друштвени живот некада је подразумијевао изложеност, вољну или невољну, свим спратовима културе. Другари који су куповали касете Драгане Мирковић сигурно су морали да чују Мокрањчеву Литургију или "Ван Гог", а важило је одувијек и обратно.

Но времена слојевите културне изложености за нама су одавно. То зна свако ко живи од учионице. Прије петнаестак година могли сте поставити неки догађај у културни миље уз помоћ реферисања на неко мјесто у историјском ткиву или популарнијем културном оквиру. Ако студент није знао када су то Филарет Московски и Филарет Кијевски расправљали о смислености превода Светог Писма на савремени руски језик, могли сте их упутити на Пушкина или на неку сцену из домаће серије "Вук Караџић". Данас то просто није могуће – српска култура као минимум колективног знања и трајна идентитетска нарација готово је уништена једним ужасним фрагментисањем: у једној учионици ријетко ћете наћи било шта што би било заједничко као знање и као себепоимање сваком присутном (српском) студенту.

Отуда је слаба вајда од осјећања припадања, рецимо, српском народу. Шта то конкретно значи и чему уопште води ако иза тог осјећања и унутар њега не постоји једно јасно и свеопште средиште, једно казивање о осмишљавању живота које би било заједничко свима који се тако осјећају?

Целина и позорница

Није овдје, да се разумијемо, по сриједи никаква, иначе пожељна варијабилност унутар идентитета, нека шароликост која се седиментно сабијала вијековима и коју једна нација са много историје и завичајâ нужно мора да носи. Шароликост Српства могла је да постоји у епохалној ситуацији у којој су људи себе доживљавали као смислене дијелове Цјелине, као нити на пређи и ћелије у тијелу нечега већег од себе.

Но човјек 21. вијека себе доживљава најприје као цјелину а свијет као позорницу. Свој осјећај – са свим његовим противрјечностима – наш савременик поима као меритум свега око себе. Но како је такав човјек (и Србин) склон наглој промјени расположења, упућен на калеидоскоп политике и економије, лишен метафизичких питања и тешких одговора, препуштен бинарном избору између колонијалног рада и колонијалне забаве, тако у сваком од тих стања ми цијели и неподијељени учествујемо дајући себе без остатка али не чинећи никада ништа до краја.

Схватање о двије Србије још може само да важи као опис односа између секуларног свештенства које држи културну моћ и презире свој народ (Друга Србија која је по утицају – прва) и разбијених остатака некадашње средње класе у којима није утрнула модернистичка национална култура и који покушавају да бар пруже неки јавни отпор пророцима националног пораза.

Но ако је прву Србију некада чинила презрена маса српског народа јасно различита од својих презиратеља, данас је такво гледиште потребно сасвим напустити јер оно не објашњава ништа.

Садржаји западне биополитике су снажно укотвљени у масама колико и у секуларном свештенству – разлика између концепта живота који нуде гласноговорници Запада и коју нуди турбо-фолк а живи "провинција" заправо не постоји: живот је подједнако за прву и другу Србију случајни осјећај сопственог значаја лишен више сврхе, непрекидни слијед изазова који само забавни заборав, нешто сексуалне екстазе и наркотичког самозаборава могу да учине подношљивим и вриједним живљења.

Бег од одговорности

Дилема "Гуча или Егзит" естетског је и тржишног карактера. Два паковања истог безнађа, исте самозаборавне смрти, исте илузије да је културна форма једнога узвишенија или аутентичнија од оног другог. Уосталом, познајем не мало људи који иду и на Гучу и на Егзит. Исти народ и исти човјек ће ти можда за исто вече рећи да не би дао своје једино дијете или чак "свој мир" за било кога и било шта на свијету, а затим наручити "Видовдан". Исти тај човјек или његов лажни супарник може тврдити супротно: да би дао све за Косово – али послије концерта неке регионалне музичке звијезде (знам: постоје и они досљедни својим другачијим погледима, но њих са обје стране политичког спектра нема одвећ много). Није се комбинација декларативног патриотизма и економско-културне колонизације нама поткрала. Оно што Ина Царјова не види због њене потребе да нас воли – потребе коју ми имамо када волимо Русе – дубока је расјеклина на нашем бићу која неће моћи одвећ дуго да траје.

Дуго сам се питао зашто је толики притисак на свештенство (тј. "Цркву") да се у свим – и многобројним – преломним ситуацијама јасно и непоколебљиво одредимо према конкретним политичким чиновима свих српских власти у посљедњих неколико деценија? Није ли та врста притиска својеврстан бијег од сопствене одговорности, делегирање Моћи уједно унутар и изван себе, једном средишту за које свако може тврдити да га представља и да му припада али које је такође довољно "високо" па самим тим и далеко од мене, од мога живота? И можда заиста јесте тако.

Можда овај народ – исти народ који пјева "Весели се, српски роде" и који пуни "Арене" сваком пјевачу и забављачу, народ који воли патријарха Павла којег није био вољан да послуша (да јесте – данас би нас било 20 милиона а пут Краљево–Приштина би био препун Срба који путују у Дечане и Пећаршију да виде своје светиње), народ који осјећа неку нејасну величину себе и који се осјећа уморно и изгубљено, овај народ људи за које никада ниси сигуран у ком квантном стању ћеш нас наћи када нас сретнеш – тај народ, на прагу краха Империје (коју политички с правом одбацује и за којом културно и биополитички и даље беспоговорно слиједи) посљедњом снагом завјетног сјећања гледа на свештенство и на још неког од јавних дјелатника са надом да ће оснажити у нама искре отпора бесмислу и безнађу које нас окружују из политике притисака и културног сурогата којим се цементира спој самозаборава и националне схизофреније.

Но то је напросто немогућ задатак за било кога по себи – укључујући и "Цркву" (= свештенство). Не само зато што је и оно подложно коруптивним садржајима савременог свијета већ и зато што већ одавно нема чак ни симболичку моћ која му се приписује. Ето, имали смо у 20. вијеку св. Николаја Охридског и св. Јустина Ћелијског, св. Петра Сарајевског и св. Платона Бањалучког, 700.000 мученика јасеновачких и безброј оних по другим земљама, величанствене савременике у ликовима Патријарха Павла, Митрополита Амфилохија и Ешископа Атанасија, прогоне и сјај – довољно да прене и освијести и из најдубљег сна. Но на почетку Књиге постања стоји најтемељнија истина вјере: Бог може вољети и чувати човјека и народ од свих и од свега осим од њега самога.

У међувремену, људе који се селе са Косова и Метохије јер је заиста тешко живјети под терором УЧК са другим ознакама, људе чијом је жртвом "куповано вријеме" од 2013. наовамо, људи чијом је жртвом прављена мрежа аутопутева и довођени страни инвеститори дочекаће прича о повлашћеним "Косоварима" који су "скупо продали имања" па се "шире по Србији". Дочекаће један презир из тамне стране нашег националног карактера, презир укотвљен управо у лакомисленост и плиткост човјека који не жели да му било ко и било шта квари концерт. Убаците име чији. Није уопште важно.

Но када исцуре они – шта ћемо ми са собом? Хоћемо ли се пренути прије него сви станемо под једну крушку? Или, што би се данас рекло: у једну "Арену"?

РТ Балканс