Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Мачкићев императив (од прекјуче до прексутра)

Један млад човјек је прекјуче урадио за Српску више од свих политика. Не помиње то ни опозиција, ни власт, јер су дијелови истог система перпетуалног гњиљења. Тај сервилни ОХР-сустав има и заједнички културни модел. Каталошки испратив, преко латиничног фестивала књижевности који почиње прексутра у Бањој Луци.

петак, 28 маја, 2021 / 11:54

Сама идеја, у тренуцима када нам намећу новог колонијалног господара из Њемачке, револуционарно је изненађујућа за родољубе. Одвратна сваком скутољубу.

Револуционарна у смислу да неко још увијек хоће и може, док неки као Бореновић Бранислав поздрављају одлуку да смо политички заостали у развоју и треба нам страни тутор, који непогрешиво навија за Сарајстан. Мачкић, Стефан му је име, поднио је иницијативу број У-45/20, тражећи да се чувари Устава Српске изјасне о недемократским и незаконитим одредбама главара ОХР.

Они су то прекјуче одбили, јасно се идентификујући као слуге силе туђина и колонијалних им намјесника, обесмишљавајући сопствено постојање. Једнако као и остале двије полуге власти у Српској, које су о иницијативи писмено обавијештене и квислиншко-кукавички је нијесу подржале.

Самониклост збиље

Мачкић је заиста млад човјек. Није то фраза из невладинићких омладинских таблоида, које воде сиједе прдоње. На Фронтал.РС се појавио ниоткуд. Само из жеље да нема посла са Невладинићима и цензуром. И то се појавио као неко ко је добио награду окупаторских фондова за истраживачко новинарсто, што му није поколебало слободарски дух.

Ником није јасно како му на памет падају теме, а уколико му не доставе тражене податке, све их тужи по Закону о доступности информација. Од владе, преко предсједника, до полиције. И добија.

Како су многи убијеђени да сам лично наредио све што се појави на Фронталу, извршио сам страшан притисак на истог и замолио га да јавља кога је тужио. Чисто због свијести с ким ме све завадио у незнању.

Захваљујући њему, спознали смо да парада за 9. јануар кошта пола милиона марака и да их добија једна те иста дворска фирма. Квалификована за то јер је основана мјесец дана прије конкурса за који нико није чуо. То предузеће које милионером прави Република (умало Српска), бави се и културом. На начин да организује музички фестивал, што ће бити важно касније у тексту.

Док пише за Фронтал, никад више награда

Мачкић је, вјероватно, објавио неке од наинтересантнијих, најконкретнијих и најсадржајнијих истраживачких текстова у домаћем етеру и вакууму, учинивши то без подршке било каквих фондова. Домаћих или иностраних. Његов рад и подвиг је утолико већи, јер у Српској све, али апсолутно све новинске и новинарске сподобе које се самопроглашавају за "независне", иду по фикс у неку од страних влада.

Тешки овисници. Како о њиховим наградама да би се самозаваравали у домаћи квалитет, тако и о чврстој валути за куповни кавијар. Зато Стефан Мачкић никад више није добио неку награду какве дијеле окупатори. И, ево, јавно зато бринем за његову судбину.

Млад је и држи га осјећај самосвијести, части и правде. Фразерски речено – вјерује у идеале. Што временом почне да се таложи у психи, као артритис у зглобовима. Док се окренете, више не можете да се покренете. Посебно у оваквом друштву. Окупираној, глупавој дружини, уображеној колико и искомплексираној.

Хрбославенски самоупљувни социјализам

На фестивалу Императив (логотип у оригиналу не може српским писмом, јер је ускличник умјесто латиничког И незамјењиви врхунац дизајнерске мисли… !/¡) могу се испратити све особине те културне, а онда и стратешке националне политике.

Она већински узима новац и ресурсе од српског народа, али промовише политике и интересе других народа у циљу свеукупног унапређења организатора лично. Иста латинополтронска ствар је и са државно дотираном издавачком кућом Имприматур. Што иде у пакету прекосутра, као тобоже културна парадигма у писаној ријечи.

Док Мачкић својим писањем удара на темеље окупационих инситуција агресора из 1995. године, у Бањој Луци се, линијом мањег отпора и четврту годину за редом, развија иделогија конформистичког југопатолошког морбидитета. Као да су начела писали Милорад Пуповац и Зоран Милановић, са све Андрејем Пленковићем. И није то изузетак, то је просто правило српске културне политике с обе стране Дрине.

Против Срба као колективитета је себични поредак личних интереса, са јасно изграђеном нормативном поетиком – помало за све, ништа за Српску – којег финансира управо буџет Републике Српске. Уз неки ситниш, за непропорционално велику рекламну заступљеност окупатора.

Тајкунско-режимски корифеји

Српске интересе, посебно у неполитичкој јавности и култури, могу бранити само људи несрпских имена и презимена. Попут Емира Кустурице, Мухарема Баздуља, Горана Шарића… Ако говорите потпуно исте ствари, а чак нијесте имали посла ни са Милошевићем, ни са Сребреницом, ни Данасом, ни са Временом; не да ћете бити непопуларни и сасијецани у коријену, него ћете служити као модел непостојећег великосрпског националисте, који служи да се на вас упери прстом и каже – нијесам ја као он.

Овај систем, у којем мастиљаре потроше скоро читав буџет сами на себе, има своје заступнике и глорификаторе. Сви наши умјетници (Сделано в РС) су државни службеници или режимски ухљеби, који су на овај или онај начин бивши стипендисти или стални корисници фондова из земаља противника постојања Српске. Они се жале на домаћи примитивизам, а све лијепо је са "Балкана" и "ових наших простора". Посебно је забрањено у том случају користити одредницу "српски".

Они глуме бунџије, па су тако као жохари на страну команду измилили у подршку парарелигиозном покрету Правда за Давида, да би се већ сутрадан уз упаљено свјетло вратили на државни посао шутке. Без ријечи против, макар непосредно надређеног "режимлије" и "убице".

Тако овај фестивал, који се због "прекосутра" намјестио згодно за наслов и симболику у њему, финансирају Кабинет предсједника, Град Бања Лука, Амбасада САД и Проинтер… При чему се на њиховим међусобно сукобљеним црним листама налази искључиво Фронтал.РС, као вијесник из стварног свијета.

Непоштена неинтелигенција (никако само ћирилицом)

Они од свог трагања за истином, слободом и љепотом; бирају пун тањир који ће усликати и објавити на Инстаграму. Суштински се гнушајући свега тешког. Поготово материјалног одрицања из идеолошких разлога.

Српско писмо – ћирилица, као најтеже бреме због финансирања од стране државе Српске, нешто је реда ради и чега је увијек превише. Мора бити подређено, као величина америчке наспрам српске заставе на плакату, те схизофрено разблажити латиницом. Присутни морају бити пажљиво пробрани југопатолошким шовинистичким кључем, док се на друштвеним мрежама, дигиталијама уопште, користи искључиво латиница.

И то је државна, системска политика Републике Српске у култури и образовању. Српска обиљежја се морају избјегавати, а камоли унапређивати. Циљ је да за неких двадесетак година, након пола вијека у титоизму, тако формирани људи Мачкићевог годишта постепено изгубе и овај идентитет на респиратору. Затим да се самоукину као непотребни и превазиђени. Уз наду да ће неко хтјети да их асимилира и избави од сопствене срамоте, што су то што јесу.

Друштвенополитичка елита је оно што изазива благостање или несрећу једног народа. О бесмислици да су интелектуалци авангарда радничке класе, причали су они који су истовремено имали и фразу поштена интелигенција. Већина интелигентних, односно образованих и часних, није био уз комуноусташе. А они су и даље друштвена елита. То је владајућа идеологија свих нивоа у Српској и то је модел интелектуалног вожда који се намеће.

Шта ће бити с Мачкићевим мачићима?

Мачкића, који би одавно требао бити нечији савјетник или макар портпарол у Министарству правде не игноришу – већ искрено мрзе они који се не мијешају у свој посао. Као, уосталом, скоро све нас чије име се везује за Фронтал.РС. Више или мање.

Могу патетисати над тужном судбином борца за истину и правду, али немам желуца за то. Имам жељу да се Мачкићу и његовим мачићима не деси исто што и мени, јер никог није брига за досљедност. Кочића са споменика тек бесправно цитира свака шуша. Превртачи и преливоде су предобри. Прекуцавају изборне игрице.

Политички живот је на нивоу простачког ријалитија. Република Српска и Српство сведени су на линију одбране индивидуалаца и идеалиста. А такви се се, по природи, у сваком народу боре против неправде и једноумља система. Зато је блесаво што смо принуђени да правимо и заговарамо систем, због општедруштвеног културнополитичког програмирања слугањерства и преписивачине.

У таквом озрачју, бирам да ми Мачкићева иницијатива буде императив уперен ка младим људима будућности, те то хвалим, у том правцу дјелујем и томе се надам.