Дан гадости на развалинама самоуправног социјализма

Тито, то нисмо сви ми! Тако би требала гласити реинтерпретација некадашње идолопоклоничке крилатице комунистичке Југославије на дан смрти диктатора Јосипа Броза.

уторак, 4 маја, 2021 / 10:44

Но, југоносталгија је данас прерасла у југопатологију и од ње болују искључиво Срби, који су под владавином комунистичке диктатуре касније ребрендиране као "самоуправни социјализам" највише изгубили. Може се рећи, у поређењу са Русима у Совјетском савезу, да су Срби у СФР Југославији прошли можда и горе. Питање је да ли је то био и кобни ударац за српску нацију, која се на културно-идеолшком плану не само да није опоравила, већ је потонула још дубље у аутодеструкцију.

На суђењу Слободану Милошевићу могли смо чути да су у прве двије петољетке након 1945. године сав новац из федералне касе титоисти уложили у развој Словеније и Хрватске. Обе ове земље и народи, награђени су од стране Јосипа Броза за то што су били на страни Хитлера и Мусолинија, а данас је сјећање на Брозово вријеме готово па избрисано у овим бившим југословенским републикама. Високо је цијењен једино у оним републикама које су изумиле нове нације (Македонци, Муслимани) управо у ово вријеме, али се наслијеђе комунистичке Југославије и братства и јединства ни близу не славе и глорификују у институцијама система као у Србији или Српској.

Хрватска је уништила 2,8 мислиона књига штампаних ћирилицом или српских аутора, те готово све споменике тзв. Народноослободилачке борбе, а заправо српског антифашистичког устанка за опстанак, коју данас својатају и муслимани у Ефбиху. Такође у већини на страни нацизма и фашизма као "хрватско цвијеће" у Независној Држави Хрватској.

Потпуно интелектуално обезглављивање српског етноса у СФРЈ, вјероватно је разлог због којег мутирани југопатолошки наративи и данас живе искључиво међу Србима, а свако подсјећање на чињенице из овог периода се покушавају дискфалификовати као "удар на антифашистичке тековине". Чињеница да је Јосип Броз Тито био диктатор који је убијао без суда своје противнике, тек некад се одлучујући на монтиране судске процесе, данас се слабо помиње у круговима који настављају његову политику, а вријеме страховладе покушавају представити као идилично раздобље благостања.

Горан Шарић, теолог и естрадни историчар из Хрватске, скупио је неке од занимљивих статистичких података, те их овдје објављујемо не јер је у питању Хрват који у Београду ту чињеницу наплаћује, већ зато што се ради о чињеницама.

Шарић: Срба у руководству Титове Југославије напросто није било

Од 1945. до 1991. било је 11 савезних премијера, од тога само један Србин (Петар Стамболић). У 46 година Југославије, Срби су функцију савезног премијера држали мање од 4 године, а функцију предсједника Југославије 3 године. Од укупно 14 министара вањских послова, Срби су имали 5, који су на том мјесту провели свега 13 година. Од 10 министара финанција, један је био Србин, 5 година на тој функцији.

Како је Југославија била једнопартијска држава, Комунистичка партија била је једина политичка странка у земљи. Само 5 година су Срби били предсједници Комунистичке партије.

Ако се погледају неформални канали одлучивања и утјецаја, који су често и важнији од формалних, ту Срби стоје још горе. Уз Броза, нема сумње да је најутјецајнији човјек Југославије био "најбољи друг најбољег друга" Иван Крајачић – Стево, Хрват. Већ под крај Брозовог живота све је утјецајнији био Словенац, Стане Доланц, који ће осмадесетих бити можда и најмоћнији политичар у тадашњој држави.

Као што видимо, Срби су упадљиво одсутни. Никад ни један Србин није имао важност ни снагу не Броза или Крајачића, већ ни Кардеља или Бакарића. Једини који им се донекле приближио био је Александар Ранковић који је 1966. смијењен. Никад више до краја Југославије ни један Србин неће доћи ни до моћи Ранковића, а камоли више од тога.

Неки ће рећи да су Срби сигурно држали ЈНА, али и ту је ситуација по Србе лоша. Било је укупно 5 савезних министара одбране од којих су двојица Срби, а на челу КОС-а (војне службе) Срби су провели 14 година, дали су 6 од 17 шефова.

Било је укупно 11 премијера од 1945. до 1991. Само један једини премијер био је Србин, а чак 7 премијера били су Хрвати. Након Титове смрти предсједник се мијењао сваке године, па је мјесто предсједника владе постало најважније. Сва три премијера од 1980. кад је Тито умро, до 1991. били су Хрвати. И не само да су сва три премијера били Хрвати, већ је и генерални секретар владе за сво то вријеме био Хрват. Хрвати су на мјесту савезног премијера провели 29 година од укупно 45.

Хрватска је била једина република у Југославији којој је била дозвољена химна. Док је у Србији службени језик био српско-хрватски, у Хрватској се по уставу тај језик звао хрватски књижевни језик, без додатка "српски". ( 1. точка 138. чланка Устава СР Хрватске).

Хрватски повјесничари, поготово они са усташоидним тенденцијама воле рећи како је у Југославији "затирано све хрватско". А онда погледате у партизанске новине Слободна Далмација из 26. листопада 1944. и нађете наслов "Ослобођен је Сплит понос хрватске Далмације". Не југославенске Далмације, не Далмације свих "народа и народности" него хрватске. Управо је у тој и таквој Југославији Србија добила двије аутономне покрајине, а Хрватска нити једну, него су још и Истра и Барања први пут у повијести припојене Хрватској.