Српска се сјетила да има границе

Након оптужнице против актуелног предсједника Републике Српске, Милорада Додика, од стране тзв Тужилаштва БиХ, ситуација у државној заједници Српске и Ефбиха је доведена до готово предратног стања. Са друге стране, расположење у становништву и општа атмосфера, поготово у Републици Српској, не прате драматичност ситуације. Људи су мирни, а може се слободно рећи и помало отупили од свега што се дешава на политичкој сцени посљедњих 30 година.

Кажемо тзв. Тужилаштво БиХ, јер је то установа коју је декретом основао високи представник, а сад очекујемо да да се огласи и тзв. Суд БиХ, који је такође основан без воље српских изабраних и именованих представника. Школским примјером тираније, односно наметањем од стране високог представника из ОХР.

То, наравно, није први пут да канцеларија високог представника у БиХ крши темељна људска и грађанска права, како појединаца, тако и у цјелини српског народа у БиХ. Они газе постојеће уставе и законе; у једном деспотском, феудалном маниру, какав је успоредив само са некадашњом окупационом Земаљском владом Аустроугарске, која је на свом челу имала Земаљског поглавара, од којих је најпознатији Бењамин Калај.

Од Калаја до Шмита, Србима упадне…

Он је, опет, још познатији по томе да је прије доласка на ту позицију написао књигу историје у којој је рекао да је Босна и Херцеговина земља већински и историјски насељена Србима, а међу првим указима које је донио био је и да забрани ту своју рођену књигу.

Сличним лицемјерјем су обдарени и данашњи земаљски поглавари, те је воља РС кршена безброј пута до сада и преко 60 надлежности које су Српској припадали по Дејтонском мировном споразују су буквално насилно отете. Нажалост без икакве реакције не само Србије и других гараната Дејтонског споразума, већ и политичара у Српској.

Осим овога имали смо и пожар на медијској сцени, када је у Сарајеву откривен споменик Стефану Тврку Котромањињу. Нажалост данас велики број Срба, а посебно у Србији, не зна да је Лазар Хребељановић био кнез, а не цар. Да је српски краљ од 1377. године Стефан Твртко.

Нажалост, већина Срба, посебно у Србији сазнала да је након цара Душана и Уроша Нејаког, краљ Срба био, данашњим рјечником речено, Србин из Републике Српске.

Један коктел Сејдић-Финци, за Комшићевог савјетника

Уље на ватру је долила и одлука Европског суда. Њом се тражи промјена устава и Дејтонског мировног споразума у анексу 4, што и јесте устав БиХ. Све то да би се човјеку који се у својој политичкој каријери до сада изјаснио као сваки конститутивни народ, а он наводно не припада ни једном тренутно, може кандидовати за члана Предсједништва БиХ, предсједника кућног савјета, ефбиховског омбдусмана, гласати овдје или за оног… као да је битно.

Иначе, тај Славен Ковачевић, савјетник је Жељка Комшића. Поново изборним инжењерингом муслиманским гласовима изабраног за хрватског члана Предсједништва БиХ.

Оно што је сад разлика, јесте што је челно лице ОХР сада човјек који није изабран законском процедуром и који заправо узурпира ту функцију и по колонијалним правилима која су установљена. Русија и Кина нису гласале за Кристијана Шмита и то њега чини апсолутно међународноправно ништавним у смислу функције. То је оно што је највише дало вјетар у леђа установама Српске, да се крене у један истински антиколонијални покрет.

Пресуда из западне Европе по себи неће носити неке посљедице, јер се не поштују многе пресуде на ову тему, од којих је напојзнатија тзв. Сејдић-Финци. Оно што јесте извор могуће нестабилности, јесте свакако оптужница против Милорада Додика у вријеме кад је предсједник Српске.

Је ли им се посрећило, или је неко смислио унапријед да Граница постоји?

Изненађујућа ствар која прва пада у очи, јесте неуобичајено успио слоган и поготово изузетно успјешна акција под именом Граница постоји. У поређењу са досадашњом праксом владајуће коалиције, ово је вјероватно најуспјелија демонстрација политичке воље у темељном интересу Српске, откако су на власти.

Да ли је то унапријед организовано и смишљено, у смислу да су организатори били сигурни да ће најављени скуп у Сарајеву бити забрањен, или се све то потрефило случајно, али ово је риједак примјер да и слоган, и сам протест имају заједнички именитељ и показују неколико кључних ствари за Дејтонску БиХ данас:

1.Граница постоји. Доказано и овјерено из Ефбиха. Као што је градоначелница Блискоисточног Сарајева, Бењамина Карић, актуелизовала граничну линију скидањем табле Источног Сарајева, тако је и нападима у Јелаху на камионе са људима који су се враћали са протеста-блокаде, али и жврљањем по табли Добродошли у Републику Српску код Новог Града та граница јасно исцртана из Ефбиха. Граница није међуентитетска, већ међуетничка. И то по њиховој жељи и избору.

2. Ту границу Срби не могу организовано и групно пређи са својим обиљежјима, односно да им је немогуће окупљање у Блискоисточном Сарајеву. Како у Добровољачкој, тако и данас у Гаравицама. Гаравица смо се сјетили, а чак и Додик дошао управо из ината. Иначе не долази, па ваљда не зна да нико не би смио да ради у Ефбиху, нити би Срби рекли да је нормалан, у односу на оно што се данас десило у Бихаћу. Мисли се, дакако, на провокацију од стране муслиманског гелиптера. Да му је стало, смислио би начин да узврати, па да се други пут размисле прије него то пробају.

3. Постоји и граница Републике Српске цијелом њеном дужином. Дакле јасна административна линија, која кад се пређе, долази под надлежност закона и устава Српске. А то смо заборавили. Посебно у Дистрикту Брчко, гдје се тачно зна шта је чије прије тзв. Арбитраже. А намјерава да нам каже да смо територијално нецјеловити, што је био један од главних разлога одбијања ранијих мировних планова, те то никако не може проћи. Граница Српске, посебно у Брчком, постоји!

4. Постоји најпослије граница, она у глави, коју Срби у Српској неће прећи. Нећемо се самоукинути и тачка. Тако да је ту догорило до ноката. И јадно је. Сажаљиво. Зато што је овај политички маневар, колико год успјешан и на спољнополитичком, и на унутрашњеполитичком плану, заправо само реакција на туђе иницијативе. Оно што је жалосно, а и то се показује, да је икакав облик општедруштвене мобилизације око ствари битних за све, могућ само као реакција на морбидно претјеривање и перверзно нереалне захтјеве наше исламизиране браће из Сарајстана. И то ако нам нагазе неког властелина. За кметове се не сикирамо.

Додиковци, доста празног, латиничног србовања: Сад двоглавог орла изгласајте и ставите у државне органе?

Све ово је, нехотице или смишљено, успјела да истакне акција Граница постоји. Не само да је истакла то Србима, којима је то одавно јасно, већ је истакла и Ефбиховцима. Ту редовно заказујемо. Полусатна блокада пута је нешто што генерички морате примјетити.

Фронтал.РС мора да примјети и да је овај пут, умјесто вјечне срамоте коју носи употреба тзв. "амблема ПЦ", овај протест предводио двоглави орао Немањића. Пошто овај орао, као реликт аутошовинистичке политике из ере Радована Караџића, нема љиљане који су ту били и код Немањића и код Котромањића и код Карађорђевића; јасно се види колико су потези око државноправног статуса и државних обиљежја битни и далекосежни. Традиција је важна и више не смијемо правити такве грешке. Ако желимо да опстанемо.

Ако не, онда ништа.

И ту долазимо до логичне и главне замјерке владајућој коалицији, али и до наставка крајње самоубилачке, потпуно аутистичне и од стварности искључене политике опозиције.

Милорад Додик и његово друштво требају престати причати празне родољубиве причице, које су девалвиране ужасним стањем у друштву и државној управи, са нагласком на харачење буџета; већ да, уколико се баве естрадним патриотизмом, нешто коначно ураде управо у симболичком смислу:

Врате двоглавог орла на све установе одакле су га управо они скинули!

Једино враћањем орла, могу скинути своју историјску срамоту и добити прилику за опроштај за учешће у културном геноциду и преумљењу српског народа, креирањем "амблема ПЦ". То је потез који Запад ни једном полугом не може оспорити, имамо свако право и историјско утемељење за то. А и већину у скупштини. То неће изазвати ништа, двоглавог орла нема до сада, само јер су власти кукавице и незаинтересовани за васкрс Српства.

У том смислу, тектонски политички поремећај, да Милорад Додик одустаје од "европског пута" и говори да "ЕУ има алтернативу, те би БиХ требала да преда за чланство у БРИКС"; коментарисали би да ова земља има вође чији политички узус прелази тактички, те сеже бар до оперативног.

Ако је већ немогуће да се размишља стратешки.

Опозиција намјерна да никад не добије изборе

Опозиција, са друге стране, чини све да настави тренд постојане пропасти на изборима. Тиме омогућава владајућима да без озбиљног и организованог надзора и противљења, настављају злоупотребљавати републичке институције у страначке сврхе. Народски речено – опозиција помаже у пљачки. И јавашлуку. То може само значити да су исти такви, те да неће бити никаквих промјена у систему владавине, чему је практичан примјер и необорив доказ стање у Бањој Луци.

Оно што просто маркетиншки пада у очи, крајња је самозаљубљеност и дезоријентисаност опозиције. Упорно иду ка идеалу који представља у Србији, рецимо, Мариника Тепић. У односу на Александра Вучића, који би у овом поређењу био Додик.

Без обзира што је Додик тај који је на АТВ извршио културни геноцид, укидајући потпуно српско писмо на телевизији коју је купио, опет редовно промовисање непријатеља Српске на БНТВ, какво је прије 10 година било незамисливо, оставља ефекат код гласачки способне публике. Негативан ефекат по опозицију. И БНТВ.

Не заборавимо, прва особа коју је актуелни градоначелник Бање Луке, у вријеме предизборног ријалитија Правда за Давида, довео да му да подршку против "злочиначке државе Републике Српске", била је управо Мариника Тепић. С њом је поносно шетао, а то је било давно, давно прије него што је, да простите, примио Шмита. Ове глупе потезе из прошлости, данас не повлачи Градски Син, већ онај којег је смијенио са чела Градског одбора ПДП – Игор Црнадак, односно некадашњи другар, а сада политички непријатељ – Небојша Вукановић.

Нажалост, Станивуковић је за обојицу измислио политику.

Граница постоји и у политичкој борби

Оно што је Небојша Вукановић рекао поводом Граница постоји, односно његова посланица из Невесиња, говори се искључиво ако не желите никада добити изборе. У Ефбиху нико не говори такве ствари, кад, рецимо, пацијенте из Ефбиха вози у Бању Луку Хеликоптерски сервис РС, или кад им редовно гаси пожаре по тамошњим шумама. Ситуација у Херцеговини је катастрофа већ 20 година, али то нити је тема, нити се то говори у овом тренутку, на такав начин и на таквом мјесту.

Мисли се на медије којима се то повјерава.

Такво понашање ће их ослободити бирача, јер је бирачко тијело Листе за правду и ред – Небојша Вукановић углавном политички слабо писмено, расположено искључиво за рјешења преламањем преко кољена, што је не само немогуће – него и нереално. Такво гласачко тијело код Срба, обично има јаку националну ноту и потребу да се она чује. Вукановић им то већ годинама не пружа. Као што је Уједињена Српска пројектована и успјешно одвукла гласове од СДС, то се исто у будућности дешава Вукановићу, јер не зна озбиљно, дугорочно и осмишљено да води уједначену политику, већ постаје ефбиховски пајац.

Црнадак је готово за не коментарисати. Ранији његов бисер је довољан, када је сусрет са Игором Лаврововом, представником нуклеарне и космичке суперсиле, успио да искористи да му поред науке, технике, кредита, политичке подршке у Савјету за провођење мира и сл. – преда "петицију неформалне групе грађана Правда за Давида". Па је заслужено доживио тотални дебакл на изборима. И на листи, и у странци. Ово сад понашање показује, не само да нема појма како се долази на власт, него да га то ни не занима.

Вукановић, а и добар дио опозиције, посебно у СДС, губе компас и занемарују апсолутну већину пунољетних у Српској. Они знају да Н1, Хајат, БХРТ, Фејс ТВ, ФТВ, Брука и други Невладинићи нису слободни медији, већ да их финансирају САД и ЕУ, односно НАТО. И да су непријатељи Српске. То они јасно истичу сваки дан, па је то нејасно само опозицији која се код њих појављује. То што промовишу опозицију, раде само да унизе Републику Српску, а они који пристају да им се одазову у томе, биће декласирани на изборима. До сада је то потврђено безброј пута.

Сјетимо се минимума националног интереса и лијепог васпитања, прије него буде сасвим касно. Треба постојати у јавности нека кућна култура. Немају је ни владајући, глуво било. Али су владајући. А то чини разлику да се могу другачије понашати од опозиције. Опозиција, посебно СДС, јасним неодређивањем према кључним питањима високе политике, посебно нејасним или чак колаборационистичким ставом према Шмиту, шаље поруку да је политички, програмски и идеолошки искључиво блиска партијама у Ефбиху. На начин на који су им блиски тамошњи медији и Невладинићи. Уколико не буду већи Срби и русофили од Додика, могу се опростити од власти на још оволико колико су до сада у опозицији.

СДС не помињемо преко личности, ни на који начин озбиљније, јер они у медијском смислу већ одавно не постоје. Нема их нигдје.

Подвлачење границе: Ако нема путоказа за Бању Луку у Сарајеву – скинути и за Сарајево у Бањој Луци

Овај скуп је, као општа оцјена, био у редовној "владина неорганизација" иконографији, говоранцијама и цјелокупном утиску. Пуштање мање познатих шрафова система да говоре, по дубини потресајући циљну групу, добар је потез. Дочим, општи именитељ је био одлично осмишљен и уклопио се мултифункционално. Зато је акција примјећена и запитала многе. Како у Српској, још више у Ефбиху.

Требамо их сад стално подсјећати да постојимо. Примјера ради, захтијевати да се путоказ за други град по величини у "мултиетничкој и јединственој БиХ", постави на излазу из Сарајева и путем кроз Ефбих. Већ деценијама не постоји путоказ све до Бабановца на Влашићу, да постоји град по имену Бања Лука, нашу браћу муслимане у томе треба подсјетити, подвући линију докле можемо разговарати, а након чега се слуша олуја.

То не могу урадити наши политичари. Острашћени, среброљубиви и властохлепљиви манијаци у оба табора. Морамо их ми приморати. А око тога да су шуме, воде, земља и ваздух у Српској наши, те да немамо шта слушати неизабраног хохштаплера из Њемачке да нам прописује устав и законе, слаже се свако са и зрнцем нагона за самоодржањем.

За себе и своју дјецу.