Романескна статистика: Зашто Сарајстан и НиН воле писца из Приједора?

Књига нашег суграђанина Дарка Цвијетића "Што на поду спаваш" ушла је у ужи избор за Нинову награду. Миљенко Јерговић каже за Цвијетића да се "одважио бавити начином на који се одлази из касарни опкољеног града."

петак, 22 јануара, 2021 / 13:00

Пише: Борис Радаковић

Другим ријечима, о Сарајеву се не може писати другачије него из угла муслиманске ратне пропаганде о опкољеном граду, злим младим војницима ЈНА, српским агресорима и слично.

Тако Цвијетић, чији је брат "Бота" био један од младих војника заробљеника у Сарајеву, у првом поглављу које се дотиче трагедије младих регрута ЈНА, као да се правда што спомиње злочине "Сарајлија" пише: "Шта да му кажем, хајде реци ти мени, шта? Пуцају, сине, пуцају, јер Срби на њих с брда пуцају." Овим Цвијетић наставља мантру о "дивљацима с брда", а то што су та "брда" дијелови самог града Сарајева који су одбили да буду прегласани, отргнути на силу од своје државе, Југославије над којом ламентира и Дарко Цвијетић, то се не спомиње, то књигу неће продати.

Иако је књига наводно о догађајима у Сарајеву 1992. године и патњама младих регрута војске која се распала, више се пише о злочинима Срба у Приједору и другим крајевима БиХ, него о догађајима у Сарајеву. Избројао сам да се 39 пута спомиње страдање "Муслимана" и Хрвата у Приједору и другим мјестима у БиХ и то:

Приједор 8 пута, Трнопоље 9 пута, Омарска 5 пута, Кератерм 2 пута и друга мјеста у БиХ 15 пута. То је скоро на свакој трећој страни по један такав примјер. Много, неупоредиво више него о страдању регрута у Сарајеву који би требали бити главни лик ове књиге. Као да се не може писати о злочинима над војницима ЈНА у Сарајеву, а да се не посипа пепелом и то тонама пепела, да злочин у Сарајеву над регрутима током читања књиге оде у други план, а да центар буду српски злочини и жртве друге двије зараћене стране.

О злочинима над српским цивилима у Сарајеву ни ријечи. Али зато капетан "Топић" из опкољене касарне пуца у баку: "Бака те чека у рају, док си клинцима показивао како убити." Па свако нормалан би те "убице бака" слистио са лица земље скупа са касарном и имамо би оправдање. Као да баш то Цвијетић у неким дијеловима књиге и ради, донекле оправдава опкољавање касарни и пуцање на регруте војске у распаду.

Цвијетић не може да не спомене бар једном четнике и то у оном дијелу гдје говори о смрти пјесника Ивана Горана Ковачића "којега су заклали четници."А шта би четници друго радили него само "клали". Са друге стране, налази трун срца код усташе када пише о страдању у Другом свјестком рату. Усташа из "Маглајаца" спашава "баку Мају" и њену дјецу.

Као и у претходној својој књизи "Шиндлеров лифт", Цвијетић и сад представља српске војнике као пијане дивљаке који пјевају ојкачу и врше злочине: "Неки су у аутобусу пјевали ојкаче, боце с ракијом су кружиле и сви су се међусобно храбрили, смијали и викали… Логор, опасан жицом, и избезумљени људи с друге стране."

Овдје Цвијетић наставља утабаним стазама антисрпске пропаганде о Трнопољу као логору опасаног жицом, иако постоје снимци на којима се види да Трнопоље није имало жичану ограду и да уопште није личило на логор каквим се представља у пропаганди. То су доказали српски и неки страни новинари, али то сазнање такође неће продати књигу.

У књизи "Што на поду спаваш" српски војници немају милости према муслиманским и хрватским цивилима, док неки из "Патриотске лиге" у Сарајеву показују трунак милости према младим регрутима. Другим ријечима, Срби су непоправљиви шовинисти и злочинци.

Постало је неписано правило да се српска народна пјесма ојкача доводи у везу са "подивљалим" и злим "Србима". Тако потомак једног приједорског усташе из Другог свјетског рата, Мебрук Црнкић у књизи "Моја прича" писао је да су у Приједору након Другог свјетског рата са разгласа пуштане "сељачке ојкаче" или сељачке православне ојкаче , што је сметало муслиманима и Хрватима, тј. наводно је ојкача и пуштана да узнемирава муслимане и Хрвате.

Онда дођемо до Дарка Цвијетића који у своје двије тиражне књиге, ојкачу поистовјећује са разузданим и злочиначким српским војницима: "Пјевали су ојкачу око професоровог леша, посједавши и загрливши се." –"Шиндлеров лифт"; "Неки су у аутобусу пјевали ојкаче, боце с ракијом су кружиле и сви су се међусобно храбрили, смијали и викали…" – "Што на поду спаваш". Ојкача као да постаје "глогов колац" за србофобију.

Ово је кратка анализа поменуте књиге, а о њој би се могао написати читав мањи рад. За сада је и ово довољно. Морам напоменути да господин Цвијетић има право да пише и размишља како жели, али и ја имам право да укажем на, у најмању руку, пристрасно и ангажовано писање господина Цвијетића. Књижевна слобода за овако нешто не може бити изговор. Ја тиме не негирам злочине српске војске, али не пристајем на црно-бијело виђење протеклог рата.



Оставите одговор