Миодраг Зарковић: Силовање јавности

Оно што је урадила Јелена Обућина, а због чега је данас хвале на сва уста и нашироко преносе тај исечак из њене емисије – то није новинарство него ангажована ”уметност” а ла Марина Абрамовић, и то јако лоша.

петак, 22 јануара, 2021 / 13:05

Обућина је посљедњу емисију ”Преглед дана” почела са 15 секунди тишине, после чега је гледаоце оштро прекорела због свега што – прећуткујемо. Баш тако, употребила је прво лице множине. Ми ћутимо. Ми прелазимо преко ствари које нису за прелажење. Ми смо одговорни, па и криви.

Није појаснила на кога се односи то ми, али вероватно није мислила на себе, колеге и уреднике. Иако су они прваци супертешке категорије када је реч о прећуткивању. Вероватно није мислила ни на бивше колеге и уреднике са РТС-а, који такође имају оно додатно, шесто чуло, које им непогрешиво налаже шта да оћуте.

Вероватно је мислила на нас Србе, тј. становнике Србије. При чему бих рекао да себе, изузев формално-правно, некако не препознаје у том опису.

Са једне стране поступак Јелене Обућине је нека врста силовања српске јавности, исто онако како ју је недавно силовао Борис Дежуловић. Јер, кад Дежуловић каже да је Београд запуштена духовна касаба, он предобро зна о чему прича. Својим плитким и подлим цинизмом, својим јадњикавим покушајима да буде духовит, својим намерним бркањем естетике са моралом, Дежуловић је међу онима који су свесдно доприносили затирању свега што је не тако давно оличавало београдски дух бунтовништва. Зато се он не жали на Београд какав је данас, него заправо проглашава своју победу над Београдом какав је био пре њега и сличних.

Исто и Обућина: додуше не толико личним прегнућем као Дежуловић, већ више доприносом кућама у којима је радила и ради, Јелена Обућина је и била а и сада је део апарата који далеко више сакрива од српске јавности него што је истинито и темељно извештава. Вероватно би се сетила једног нашег колегијалног разговора непосредно после њеног интервјуа са Вучићем, тада првим потпредседником Владе, када смо причали баш о стварима о којима се није усудила да га пита – то је било 2013, уочи његовог укључивања у бриселске тзв. преговоре, па је, хтела то она или не, тим прећуткивањем неминовно олакшала Вучићеву одлуку да пристане на а касније и спроведе велеиздајнички Бриселски споразум.

Петнаест секунди Јеленине тишине није новинарство него перформанс. Перформанси немају шта да траже у новинарству. Ако неко хоће, наравно да може да изведе перформанс уколико му одобре уредници, али би новинарска етика налагала да за то има ваљан разлог. Не знам који би разлог могла да наведе Јелена Обућина, а да истовремено објасни и због чега слични перформанси изостају кад нас извештава о погинулима у Сирији, покланима у Јасеновцу, проганима из Крајине, похапшенима на Косову, покраденима из Америке, оклеветанима из Русије итд. Ваљда свака дубља неправда заслужује презир. Или су неке неправде равноправније од других?

Највише ме међутим мучи оно што је уследило после петнаест минута Јеленине тишине, а то је Јеленин прекор ”нама”. И то ме мучи са новинарске стране. Јер, тај прекор по свом облику није непознат у новинарству. Зове се коментар. У телевизијском новинарству се, наравно, зове ТВ коментар.

Ево зашто је то лицемерно, не нужно од стране Јелене Обућине, јер је она довољно млада да се можда и не сећа неких ствари од пре двадесетак година, него више од стране многих њених старијих и искуснијих колега које јој данас пљескају и одају признање. После Петог октобра, наиме, главна повика у српском новинарству била је управо против ТВ коментара. И кусо и репато се тада било заклињало да су ТВ коментари и иначе зло, а не само у РТС-овом Дневнику, те да стога морају да буду протерани из нашег врлог новог етра.

У међувремену су се ТВ коментари увелико вратили на наше екране, само што их сада више не изговара Мила Штула и они више не говоре о српским страдањима или пак српским душманима. Не, сада говоре о ”нама” који тобоже волимо да забијамо главу у песак пред очигледним неправдама.

Волео бих да ова моја објава некако доспе до Јелене Обућине. У том случају, очекивао бих од ње да не забије главу у песак већ да јасно и гласно призна да је халабука против ТВ коментара била злонамерна, подмукла и сасвим неоправдана. Не због Миле Штуле, коју су, истини за вољу, ваљано прецењивали и они који су је критиковали и они који су је па бранили. Него због свих оних неправди које су заправо и биле мета халабуке на ТВ коментаре. Данас је барем савршено јасно да петооктобарским душебрижницима није сметала та форма ТВ израза, већ спектар тема који је њима био покриван у Дневнику.

Морални и професионални суноврат српског новинарства почиње управо одстрањивањем ТВ коментара после Петог октобра. Крајње је време не да се ТВ коментари врате, јер, као што показује и перформанс Јелен Обућине, они су се увелико вратили; него је крајње време да се испита ко је и зашто био наредио ондашње одстрањивање ТВ коментара.

Да видимо најзад ко је то пре 20 година силовао српско јавно мњење.



Оставите одговор