Одбрана на Уни (1): Како је спашена Српска, од агресије НАТО из Хрватске

Преко Уне је Република Хрватска, а с ове стране ријеке је Република Српска. И то је сасвим довољно да на 25. годишњицу напада на Нови Град, Костајницу и Козарску Дубицу будемо поносни, јер смо се одбранили по трећи пут у прошлом вијеку.

петак, 18 септембра, 2020 / 13:04

Хрвати су своју агресију под инсигнијама након социјализма поново васкрсле НДХ, назвали „Уна 1995“. Срби с десне стране Уне је нису никако звали, јер су знали су да је одбранити се 18. и 19. септембра 1995. године значило „бити или не бити“.

Значило је не поновити судбину предака, који су четрдесетих година прошлог вијека у колонама, ишли у збјегове на Козару или у Јасеновачка губилишта.

Поново да вас кољемо у Јасеновцу. Може?

Рачунали су потомци хрватских усташа и домобрана из 1941. године на збуњеност, разбијеност и унезвијереност народа и Војске Републике Српске. Тих септембарских дана 1995. године су, баш као што су у априлу 1941. на команду Адолфа Хитлера напале војске Њемачке, Италије, Мађарске, Румуније и Бугарске – нападнуте српске снаге на широком подручју од Купреса до Јасеновца.

Заједнички су трпили тешке ударе, под налетом офанзиве НАТО пакта из ваздуха и артиљеријским дејствима „снага за брзу интервенцију“ на земљи. Као пјешадија и топовско месо послужило је становништво државне творевине настале у Вашингтону 1994. године, по имену Муслиманско-хрватска Федерација

Она је опстала до данас, под именом Ефбих и уз велико незадовољство Хрвата. Но, њене границе су омеђене углавном отвореном агресијом „гардијских“ и мање гардијских бригада хрватских. Нечега што се 1991. звало Збор Народне Гарде.

Тада, по настанку, за ЗНГ се причало да служи за одбрану граница Социјалистичке Републике Хрватске, федералног дијела Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Данас видимо да су све бивше федералне јединице, признале једну покрајину федералне јединице СР Србије, као независну државу и то исто након агресије НАТО.

Признале су све, сем (Дејтонске) БиХ. А то је зато што постоји Република Српска, одбрањена на Уни.

(Привремени) пад Високе Крајине

У спрези са политичком издајом за наметање омјера 49:51 на штету Срба, а да се са тим не излази пред народ као изгубљеним за столом и потезом оловке, једна за другом, падале су под новоуведеним притиском снага из Хрватске општине дубоко у територији Републике Српске.

Србобран, Гламоч, Грахово, Дрвар, Петровац, Кључ, Мркоњић Град…

У општој невољи, мало ко је вјеровао да исту судбину неће доживјети и три мале сјеверозападне општине под Козаром. Непријатељи су планирали да након њиховог пада, уђу у залеђе Приједора и нападну га из правца Козаре.

Из правца Санског Моста приближиће се Приједору у октобру 1995. године, а Хрвати и муслимани су сањали о неким границама цртаним по салветама, по којој би граница Српске ишла ријеком Врбас, по сред Бање Луке. И да је прави назив операције „Дрина 1995“.

Геноцидни снови удављени у Уни

Савременици и учесници војне струке, кажу да је она била посљедица еуфорије након успјешне агресије на Републику Српску Крајину и протјеривања четврт милиона Срба са вјековних огњишта у злочиначкој операцији „Олуја“, августа 1995.

Операција „Уна 1995“ је претходила операцији „Јужни потез“ и требало је да, након евентуалног заузимања ове три сјеверно-западне општине, спријечи Муслиманима излаз на Саву.

Појас територије уз Саву, хрватска страна ће на штету Српске добити тек на папиру, за преговарачким столом. Односно ултиматумима о наставку бомбардовања у ваздухопловној бази Рајт Петерсон у ентитету Охајо. Тада је Хрватима обезбијеђен излаз на Саву из правца Босне, односно обе обале, давањем дијела предратне општине Оџак, мада су они тај излаз већ имали преко Орашја.

Србима, наравно, није био обезбијеђен излаз на море у Суторини, Неуму или на Превлаци. Свеједно је.

Тигрови, али нису Арканови

На правцу Двор на Уни-Нови Град нападала је Прва гардијска механизована бригада ХВ тзв. „Тигрови“.

Командни кадар: генерал-мајор Јозо Миличевић, бригадири Јосип Стојковић и Божо Кожула, натпоручник Жељко Хоинер, капетан Љубомир Рудиљак, мајори Андрија Колобарић, Мишо Жутић и Иван Чалић.

На дијелу фронта од Костајнице до Козарске Дубице нападала је Друга гардијска бригада „Громови“, а под командом бригадног генерала Звонка Петернела, пуковника Павла Вукелића, Миле Кришта, Петра Бајана, Хрвоје Грофа, Ивице Козјака и Дражена Дакића.

Укупно око 10.000 војника.

Обилићи, али јесу трећепозивци

С, друге стране ријеке, окосницу одбране чинила су три резервна батаљона, тзв. трећепозивци, борци старији од 50 и 60 година, и то по један из Дубичке, Новоградске и Градишке бригаде.

Укупно око 1.500 бораца.

Након прве одсудне одбране три батаљона против двије гардијске бригаде, Деда Мразови у сивомаслинастим униформама су дочекали други дан, 19. септембра, када су им у помоћ пристигле јединице Војске Републике Српске, повучене са других линија фронта, као и снаге полиције.

Преживјели су да причају. Ми да слушамо.

Орлови, Галебови и Јастребови Небеске Србије

На самом почетку рата земље НАТО и други муслимаско-хрватски савезници, учинили све да, осим санкцијама према Републици Србији и Црној Гори (СР Југославија), укину барем још нешто од српске војне надмоћи.

Осим „сигурних зона“ и уклањања артиљеријских положаја, прогласили су војном силом и пријетњама бомбардовањем које су касније испунили „хуманитарну акцију“ Спријечити лет. Она је, дакако, важила само за српске авионе који су били надмоћни над непријатељем.

Ваздухопловство НАТО које је „патролирало“ изнад зараћених страна, давало је обавјештајне податке извиђањем српских положаја, а касније су прешли и у по до тада „патролирањем“ припремљеним плановима лета и одабраним циљевима, у отворену ваздушну подршку муслиманским и хрватским снагама.

Без обзира што су агресори НАТО били потпуно технички и бројно надмоћнији, у битку су са аеродрома Маховљани касно поподне 18. септембра кренула два српска авиона типа Ј-21 Јастреб. Они су успјешно извршили дејство по колони хрватског агресора на регионалном путу Сисак – Хрватска Дубица, на дионици Живаја-Шаш.

У тој изузетно храброј и саможртвујућој акцији, агресор надмоћнији у ваздуху је успио да обори један Јастреб код Новог Града. Сљедећег дана хрватску артиљерију и снаге на мостобрану који су покушали формирати, поздравило је из ваздуха више авиона типа Ј-22 Орао, Г-4 Супер Галеб и Ј-21 Јастреб из редова Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Републике Српске.

Ово је посебно изненадило агресора, који је сматрао да српски пилоти неће имати храбрости да пркосе авијацији САД и њених НАТО сателита.

Крезубе мамбе: Пораз иживљавали на цивилима

У зору 18. септембра, припадници елитне диверзантско-терористичке јединице регуларне Хрватске војске (бивши ЗНГ) егзотичног назива „Црне мамбе“, прешли су Уну, на дијелу код некадашње Текстилне творнице „Кнежопољка“ у Козарској Дубици.

Упали су у погон у којем је била скоро читава прва смјена радница. Након првобитне панике, успјеле су да на једном мјесту пробију ограду и извуку се без губитака.

Несигурни тада у положај и распоред српских снага, нису одмах отворили ватру, али су масовне злочине код „Кнежопољке“ починли пуцајући у цивиле које су пресрели на путу Козарска Дубица-Костајница.

На свиреп начин убијено је тада 44, а рањено 38 цивила.

Једна судбина: Од Козарске Дубице до Лоре у Сплиту

Дубичанин Ранко Грбић тог јутра возио је храну борцима на потезу према Костајници.

Хрватске усташе су га заробиле, отеле и превезле чамцем преко Уне. Овај несрећни човјек, након неког времена проведеног у интернацији у Сиску и Загребу, постао је заробљеник у сплитској „Лори“ у којој је преживио 686 дана невиђених тортура и мучења.

Између осталог, сјекли су га по тијелу и тукли крвнички тако да су му избили све зубе. Ти злочини су документовани и пред Хашким трибуналом, али без судског епилога у било којој правосудној установи.

Слиједи други дио:

Одбрана на Уни (2): Битка у логору Јасеновац



Оставите одговор