Кинеске ратне игре
Глобална безбедност је постала тема о којој се говори више него икад у последњих тридесет година, нарочито након почетка руских дејстава у Украјини, фебруара 2022. године. И док украјински рат није ни близу свом свршетку, на истоку евроазијског масива, дешавају се значајне промене које могу сугерисати да ће свет у не тако далекој будућности, угледати један нови рат у ком актери могу бити нуклеарне силе.
Пише: Александар Стојановић
Ривалитет Сједињених Америчких Држава и Кине, полако али сигурно узима све снажнији залет, а нигде се он не види на тако јасан начин као у области развоја оружаних снага. Спорно питање Тајвана, жеља Пекинга да контролише прилике у свом региону, као и потреба Вашингтона да своју светску доминацију пројектује и у региону Пацифика, са Јужним кинеским морем као облашћу од стратешког значаја, постављају врло чврсте темеље за претходно изнесену оцену да није питање да ли ће се сукоб Америке и Кине десити, већ када ће се он десити, односно, у ком формату.
Велике амбиције
Ратним припремама могу посведочити маневри Кине у погледу развоја деструктивног наоружања, пре свега, ратне морнарице, у последњих десет година. Сама чињеница да је у том периоду кинеска флота добила три носача авиона, илустративно говори да су амбиције Пекинга велике.
Поред самих носача авиона, који су, истина, конвенционалног (дизел) погона, Кина истовремено гради пет разарача, све то на градилиштима која по површини значајно надмашују она у САД-у. Како то истичу и сами кинески званичници, Пекинг се спрема за рат.
А тај рат би до 2049. године, стогодишњице револуције и оснивања модерне Кине, требало да доведе до освајања Тајвана, те инкорпорирања Хонг Конга унутар кинеских граница. Наравно, и у Пекингу су свесни да ће на том путу имати као препреку једину преосталу силу из хладноратовског надметања – Америку.
Однос снага
Нумерички изражено, стекао би се утисак да су Кинези већ сада у предности када је у питању број оперативних ратних бродова. Према неким подацима, Кина их има преко 340, док Америка нешто преко 280 пловила у борбене намене.
Другачије су и амбиције у наредном периоду. До 2030. године, Пекинг је спреман да уложи средства у конструкцију још 70 ратних бродова, док Вашингтон планира још 42. Све то, уз ставку да Кинези симултано граде пет разарача, док Американци могу да изграде два "Арли Бурк" разарача годишње, указује на висок степен озбиљности кинеске администрације да политичке, експанзионистичке циљеве постигну војним средствима, па и по цену конфронтације са Вашингтоном. Ипак, треба рећи да у савременом ратовању бројчана надмоћ не значи и надмоћ уопште.
Генерално гледано, иако бројнија, кинеска морнарица је саткана од разарача, крузера и носача авиона значајно мањих физичких, техничких, па сам тим и оперативних способности од америчких. Тако, просечни амерички разарач има масу од преко 9.000 тона, док кинески имају 4.000. Према неким калкулацијама, укупна маса целе америчке ратне морнарице износи 4, 5 милиона тона, наспрам 2 милиона, колика је кинеска. Даље, велика америчка предност је и у њиховим нуклеарним носачима авиона из "Нимиц" класе, као и класе "Џералд Форд".
Ови морски колоси су супериорнији у сваком погледу у односу на кинеске. Прво и основно, има их више. Вашингтон поседује 11 носача авиона са нуклеарним погоном и једновековним искуством у конструкцији и употреби ових машина рата. Даље, велика је разлика и у квалитету техничко-технолошких система уграђених у ове бродове, као и у самој оспособљености и опремљености људства које их опскрбљује.
Носачи авиона као мете
Међутим, ако се пође од претпоставке да кинески политички естаблишмент ревносно поштује старо конфучијанско начело "да није битно колико се брзо иде, све док се не стане", може се очекивати да ће се разлика између армија две велике силе, а нарочито, морнарица, у наредним годинама све више смањивати. Уосталом, кинески развој балистичких пројектила којима је основна улога уништење америчких атомских носача авиона (чије макете већ данас служе као мете), довољно илустративно говори у ком правцу се може очекивати развој ситуације у наредном периоду.
Велике војне вежбе у Јужном кинеском мору, у режији Пекинга, с једне, а и Вашингтона и његових савезника, с друге стране, само су назнака будућих кретања. Тада, на удару ће бити Тајван, а самим тим и амерички интереси у региону Пацифика.
Да ли ће Вашингтон бити спреман да уђе у директну конфронтацију око овог острва које у опсервацијама и калкулацијама Пентагона има стратешки значај, остаје да се види. Случај Украјине може послужити као индикатор спремности Запада да уђе у директан оружани сукоб са неким ко може да узврати ударац.
Да ли неко мисли да је то прошло неопажено у Пекингу?
Историја која тек треба да буде исписана ће дати јасан одговор.