Одбрана на Уни (2): Битка у логору Јасеновац:

Наредни дан напада на три западнокрајишке општине Републике Српске, хрватски агресори су показали своју суштину и повијесно наслијеђе: Искористили су подручје спомен-комплекса логора смрти НДХ Јасеновац, који дијели ријека Сава, те је покушали форсирати амфибијским траспортерима.

субота, 19 септембра, 2020 / 05:07

Битка се, дакле, није водила само на Уни, него и на Сави. Велику улогу у спречавању даљег продора хрватских јединица према дубини територије и одбрани Козарске Дубице имао је Интервентни вод полиције, који је тај дан процентуално претрпио највеће губитке.

Полиција као Милиција

Припадници Интервентног вода полиције су се и сутрадан, 19. септембра, у рејону села Доња Градина, сукобили са хрватском војском која је амфибијским возилом прешла преко Саве на територију Републике Српске.

Том приликом погинуо је један српски полицајац, а више их је лакше рањено.

Најмонструозније, готово филмски у свему томе, јесте што су војни насљедници хрватских домобрана и усташа, нападали са окупираног на слободни дио комлекса некадашњих логора смрти Независне Државе Хрватске – Јасеновац, гдје је на најсвирепији начин уморено 700.000 Срба, али и других народа прије свега Рома и Јевреја.

Нови геноцид Хрвата над Србима није спријечен без жртава

Током агресије Хрватске на Нови Град, Костајницу и Козарску Дубицу, страдале су 104 особе, од чега 44 припадника ВРС (18 у Новом Граду и 26 у Козарској Дубици), шест припадника МУП РС (два у Новом Граду и четири у Козарској Дубици), те 54 цивила (37 у Новом Граду, три у Костајници и 14 у Козарској Дубици).

Рањено је 101 особа, 53 војника, девет полицајаца и 39 цивила. Заробљено је шест цивила и три војника, а један војник се још води као нестао.

На тлу Козарске Дубице, код „Кнежопољке“, погинуло је 13 хрватских војника елитног диверзантског вода „Црне мамбе“ Друге гардијске бригаде „Громови“. У ноћи са 18. на 19. септембар Хрвати су успјели да преко Уне пребаце четири тијела.

Након пораза Хрватска званично није хтјела да преузме тијела, па су сахрањена у масовној гробници на гробљу Урије у Козарској Дубици. Код убијених „Црних мамби“ нађене су дрога, шприце и остала опрема за ову намјену.

Треба запамтити како су нам Хрвати у Козарској Дубици, вратили за помоћ Херцег Босни

Због притиска породица погинулих, уз учешће Хрватског Хелсиншког одбора и Војске Републике Српске, примопредаја тијела погинулих Срба је извршена тек 17. јула 1996. године.

Ваљда како би се медијски што мање истицала неуспјела агресија Хрватске преко „међународно признате“ међудржавне границ, тијела нису предата директно у Хрватску, него преко Херцег-Босне.

Исте оне парадржавне творевине коју је политика Радована Караџића помагала у вријеме сукоба са муслиманско-хрватским снагама, чак пропуштајући војне јединице са лаким наоружањем да прођу кроз територију.

О трговини оружјем и другим логистичким потребама са Хрватима, али и са муслиманима, нећемо овом приликом, јер је данас празник одбране и преживљавања. Много тога данас било другачије, да су потомци хрватских усташа успјели да направе мостобран на Уни и превезу бројније јединице и убојна средства на територију Републике Српске.

Многи од нас не би данас били овдје. Не само код својих кућа, већ међу живима.

Уна носи лешеве, Холбрук има флешеве

Један хрватски војник је нађен у Уни код села Пољавнице 1996. године, а неколико особа (највјероватније утопљених у Уни и Сави) води се као нестало до данас.

Приликом узимања изјава од свједока дошло се до непровјерене информације да је 18. септембра 1995. године у мјесту Туњица код Новог Града у масакру над српским цивилима учествовао римокатолички свештеник Зоран Стојановић из Прозора.

Јавна је тајна да је зелено свијетло за ову акцију дао сам врх америчке дипломатије, конкретно Ричард Холбрук, који је 14. септембра сугерисао хрватском врху напад на Приједор с подручја Баније и Поуња.

Е, да вам не би НАТО-а, или Како „босански Срби“ бубају

Туђман је операцију планирао мимо Главног стожера ХВ. Таман као Хитлер у својим најбољим данима. Туђман, остатак Хрватске, Херцег-Босне и дијела бивше СР БиХ под муслиманском контролом, своје „побједе“ дугују искључиво НАТО. Залагањима и улагањима овог војног пакта у дипломатском, логистичком и планерском смислу, али прије свега непосредном војном акцијом против Војске Републике Српске.

Након претрпљеног пораза дошло је до смјена у штабу ХВ, а сама акција је била заташкана. Хрватска страна је пораз оправдавала тешко укопаном српском војском, а помињали су чак и ваздушне ударе српских авиона из Батајнице. Којих, наравно, као и било какве регуларне јединице из Србије није било.

На општу жалост естрадно патетичних и хвалисавих Хрвата, побиједили су их само „босански Срби“, без помоћи Србије и Црне Горе. Та помоћ не само да је изостала, већ су и „економске санкције“ СР Југославије према Републици Српској због неприхватања самоубиствених мировних планова, укинуте тек 1996. године.

Плаки-плаки (зауставили нас НАТО господари…)

Недвојбено, „Уна 1995“ се убраја међу најтрагичније војне акције ХВ, још од времена кад су глумили да су војска која се може супротставити ЈНА. Генерал Маријан Марековић, који је на терену управљао хрватским снагама, у интервјуу 2006. износи мишљење да се операција могла успјешно наставити, и да је одлука о повлачењу снага преко Уне донесена под међународним притиском.

Ту он приповједа бајке, као и у случају напада на Бању Луку и Приједор, које су, наравно, заштитиле 5. Козарска, 16. Крајишка, односно друге бригаде. Неке од њих специјално формиране за ту сврху одбране од агресије Хрватске, али из састава ВРС – не Војске САД! Или неке друге земље НАТО.

Марековић се самозалагује и правда да су се „амерички авиони у војној бази Авијано већ загријавали ради полијетања на Хрватску“… Што, наравно, није тачно. Ако се и јесу загријавали, то је да бомбардују или извиђају Србе. Као што су чинили у току операције довршавања планова Анте Павелића, познате под еуфемистичко-плагијаторским називом „Олуја“.

Само су јој одбили оно „Пјешчана“, а Ирачане су у овом Холивудском бомб-бастеру тумачили Срби. Већ четири године касније 1999., они све то исто примјењују на Србију, гдје су овај пут пјешадинци против српских снага на Косову и Метохији шиптарски терористи обучени и опремљени од НАТО у Албанији.

Други пут прелазимо Уну!

Хрватски медији писали су да је „Уна“ била једина операција током 1995. која није завршила „хрватском“ побједом, те да се ХВ суочила с организованим и врло одлучним отпором снага „босанских Срба“. Који су их, ето, натамбурали и послали преко ријеке Уне, да се више никада не врате.

Данас, када су нам у Српској у миру успјели забранити да са поносом носимо и истичемо двоглавог орла Немањића у државним установама, јасно је да опасност од понављања агресије није прошла. Највећа је опасност што се геноцид над Србима данас врши у културном погледу. Један од најбитнијих сегмената, је заборављање Покоља, а посебно поука из Одбрамбено-отаџбинског рата за Републику Српску.

У Српској се политичке одлуке требају руководити свијешћу коју развија и видицима коју отвара сјећање на ову часну и велику побједу српског народа и војске. Не само зато што је то побједа против вишеструко јачег непријатеља, већ је то побједа против непријатеља који протјерује и истребљује српско име у географском простору.

Треба учинити све да не заборавимо да они не само желе, већ и планирају да опет покушају. Након тога радити на способности да овај пут добију прелаз српских јединица на другу страну ријеке Уне и ослобађање Републике Српске Крајине!



Оставите одговор