Немања Видић: Да ли се латинизацијом чини добро Србима, или је неко за то крив?

Данас нико не поставља питање ко је крив за латинизацију Срба, осим малог броја људи из два удружења за одбрану ћирилице (ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд). Објашњење је у томе што се питање писма сматра затвореним у корист хрватске латинице у српским земљама.

уторак, 17 новембра, 2020 / 15:37

О томе довољно сведочи чињеница да нико осим сајтова БАЛКАНСКА ГЕОПОЛИТИКА и ФРОНТАЛ више не објављује текстове о замењивању српског писма хрватским писмом.

О томе ко је крив за страдање ћирилице писали смо Збиљић  и ја више пута  на порталу  ФРОНТАЛ.РС  кроз многобројне  коментаре, а  ево сада то питање Збиљић тумачи и у свом тексту, што је веома похвално за уредништво портала.

Пошто сам готово свакодневно у контакту са народом по питању  писма, разумео сам да је оно нешто сложеније него на дељење  кривице између  политичара  и лингвиста, уз обавезну  невиност народа. Чак Збиљић  каже да народ  трпи због неодговорног деловања поменутог двојца. Мени се чини да је кроз дуги низ деценија плански чињено и постигнуто да народ готово да и не трпи због своје латинизације , него то сматра неким природним и стихијним процесом.

Врли академик Ранко Бугарски , који је докторирао на три енглеска падежа, и чије су све књиге латиничке осим једне, учи нас да се латинизацијом примичемо цивилизацијском кругу ! Да и не говоримо о томе како се тај академик  залаже да се српски језик назове матичним или југословенским, па је он зато за југословенску латиницу .

Латинизација у привредном животу и јесте могућа зато  што у необавештеном народу влада уверење да је и латиница српска, односно да је она већ победила, како нас радосно учи академик  Иван Клајн.

А шта је са интелигенцијом, која, ваљда, припада народу већи самим тим што се не може уже сврстати у политичаре и лингвисте? Она је равнодушна, што у коначном значи да је за латиницу. Тако пише недавно кандидат за академика социолог проф. др Слободан Антонић да Срби воле да се деле, па и по томе да ли „само ћирилица“ или „примарност ћирилице“, иако је она поред те примарности већ ископнила испод 5% у јавном животу.

Некако је много професора и академика, а мало је српског – ћирилице. Или, да ли би Матица српска смела да напише у свом правопису да је и латиница српско писмо, да није била сигурна да ће то бити прихваћено од „елите“? И збиља, на њеној годишњој скупштини председник проф. др Драган Станић није дозволио да се о томе уопште дискутује. А присутно чланство је све то одобрило гробним ћутањем.

Изгледа да су недавно преминули мр Момчило Крајишник и на доживотну робију осуђени др Радован Караџић учинили неки национални инцидент рађањем Републике Српске у ћирилици, јер чим су они склоњени, настали су црни дани по српско писмо. Неко би се затрчао и одмах осудио трговце који су постављали латиничке рекламе у време када су нам странци бацали из авиона ћириличке летке, али је ствар много дубља.

Српска елита није ни тражила да се ћирилица врати српском народу целовито, сагласно  виђењу легендарног и генијалног академика Радомора Лукића – да ћирилица поново „влада“. О томе лепо сведочи обновљени „КАЛЕНДАР“ „ПРОСВЈЕТЕ“ из 1992. г. када се Југославија већ распала у крви. Проф. др Војислав Максимовић је једва поменуо ћирилицу на стр. 21. и то овако: „За то вријеме готово смо заборавили нашу историју, сметнули с ума традицију, обезвредили ћирилицу.“

А проф. др Алекса Буха пише овако на стр. 25: „А подручја будућег дјеловања су бројна: од бриге за равноправну јавну употребу ћирилице.“ Дакле, само до Брозове равноправности писама, а никако до српског становишта. Такав професор је заменио Момчила Крајишника на функцији председника Скупштине Републике Српске и ћирилица је кренула низбрдо. Тада сам му писао да странци прате како поред главне саобраћајнице ничу латинички билборди „Компаније Душанић“, а држава не интервенише, па ће они закључити да Србима није стало до ћирилице, и да ће моћи увести у јавни промет и хрватску латиницу. И баш се то и догодило.

Сматрам да политичари и лингвисти не би смели да издају  ћирилицу ако на својој страни немају равнодушност готово целине школованих Срба изван политике и лингвистике. Поготово политичари, на челу са Милорадом Додиком, не би смели говорити да су против сарајевске унитаризације, а истовремено српско национално писмо замењивати унитарном латиницом. Политичари су удесили да ниједан државни медиј неће да објави ниједан текст којим се тумачи узрок нестајања ћирилице .

Па шта да се ради када је на државном нивоу обезбеђено ширење епидемије латинице, и то у време садашње епидемије КОВИД 19.

         Требало би организовати потписивање петиције за ћирилицу  електронским путем.      

Требали би и други чинити оно што већ чини ФРОНТАЛ.РС, прозивати државу и опомињати је да се Република Српска, нападнута са свих страна, мора бранити српским симболима, па јој је ћирилица потребна као хлеб и ваздух.



4 КОМЕНТАРА

  1. Поштована редакцијо Фронтала,
    Уз дужно поштовање , а с обзиром на то да редовно преносимо текстове са вашег цењеног сајта, имамо потребу да вас информишемо да постоје још нека удружења која раде на одбрани нашег јединог писма, а то је ћирилица.
    Наше удружење се зове Удружење Србски културни центар „Ћирилица“ Београд и једно је од ретких те врсте које не само да има сајт и да је „опечаћено“ у АПР-у, него је борбу проширило више него што је то касијусклејовска дикција.
    Свако ко погледа пре свега сајт поред радова изузетних професора ту су и акције које су пре свега усредсређене на КиМ где смо у више наврата носили књиге, а у једном тренутку чак 3000 комада. Књиге смо поклањали ђацима и у другим деловима Србије. Говорити о писму је свакако основна ствар, али прнебрегавати остале видове борбе за културу је само пуста жеља за неким напретком.
    Без намере за било какву полемику,
    Срдачан поздрав,

    Србски културни центар „Ћирилица“ Београд
    Милорад Ђошић, председник

  2. У последње време ФРОНТАЛ ме је одушевио писањем о ћирилици. Даниел Симић је и до сада указивао на издајништво замењивањем српске ћирилице хрватском латиницом , а текст са насловом СРБИН ИЗАБРАН ЗА ГРАДОНАЧЕЛНИКА БАЊА ЛУКЕ доживео сам као круну његовог деловања у идентификацији српства и ћирилице.
    Радује ме што се у задње време на овом порталу појављују текстови Драгољуба Збиљића и Немање Видића , којима се кристално јасно указује на то како и зашто је дошло до суноврата ћирилице , и шта треба чинити да се стање промени.
    Појавио се и одличан текст Радослава Докмановића , којим се показује да и појединци изван власти и лингвистике могу утицати да се стање мења на боље. Докмановић ми је дао повода да упоредим његов став са ставом Немање Видића. Он пише како сви у његовој породици користе латиницу и наводи узрок :
    „Тако што никад нису усвојили и у себе интегрисали СМИСАО српске азбуке. Питање избора азбуке није примарно питање политике , закона или личног допадања – то је пре свега и изнад свега питање СМИСЛА културе и орјентације у времену и простору.“
    Ја сам из многобројних коментара Видића прихватио да ту ствари стоје сасвим другачије. Питање избора азбуке није примарно политичко питање , него искључиво политичко питање. СМИСАО српске азбуке не могу одређивати обични појединци из народа који једва преживљавају , него они појединци који су школовани, плаћени и титулисани да би бринули о српској националној култури. Они треба да одређују језичку политику и да је понуде политичарима како би све то било озакоњено. У наведеном смислу лингвиста мр Бранислав Брборић је у сарадњи са првооснованим удружењем ЋИРИЛИЦА Нови Сад припремио референдумско питање о опредељењу за писмо, и народ се још 2006.г. определио да врати српско име своме језику уместо комунистичког српскохрватског , и да уз њега одреди само ћирилицу. Таква одредба је уређена чланом 10. Устава Србије.
    Не може сам народ по својој памети одређивати смисао ћирилице ,него њега треба да утврди држава , и да га путем правописа остварује првенствено кроз српску просвету. Из неког ранијег коментара Видића сазнао сам да учитељи у Републици Српској уче из уџбеника да је српска и латиница и да је равноправна са ћирилицом. То је катастрофа из овог простог разлога : ако српска младост учи да Срби имају два писма тиме се ћирилици одузима карактер српског националног симбола и она постаје само једно од два средства за записивање језика.
    Видић ми је просто отворио очи сведочећи у свом тексту да српска интелектуална елита није ни тражила да се ћирилица у целости врати Србима после пада комунизма , доказујући то ставовима проф.др Војислава Максимовића и проф. др Славка Бухе , некадашњег председника Скупштине Републике Српске. Па ако значај ( СМИСАО – Докмановић ) не разумеју универзитетски професори, како да га разумеју чланови Докмановићеве породице. Права српска држава треба да научи народ зашто је ћирилица важна и неке и натера да њу користе . А она је српска онолико колико у њој има ћирилице.
    Жао ми је што је Збиљићев текст кратко трајао на овом порталу и молим уредништво да сви текстови о ћирилици трају што дуже . Ја лично сам свој став о ћирилици формирао на основу текстова и коментара на ФРОНТАЛУ, а верујем да је тако и са многим другим.

    ДрагутинХиландарац

  3. Добро је што ФРОНТАЛ.РС омогућава да читаоци сазнају различита гледања по питању одбране ћирилице од Срба, па је у том смислу објавио и став МилорадаЂошића, председника Србског културног центра „Ћирилица“ Београд. На крају текста је написао да нема намеру за било какву полемику , иако је он њу итекако изазвао.
    Прво, он је овако поделио удружења за одбрану ћирилице . На једној страни је његово удружење, које је „борбу проширило више него што је то касијусклејовска дикција“. На дугој страни су они који су зарћали на тој дикцији. Није он сам тако поделио удружења. Академик Предраг Пипер је написао да су умерени они Срби који су за одбрану ћирилице у двојству са хрватском латиницом , а академик Јован Делић је назвао милитантним Србима оне људе који траже само оно што имају сви други народи света – једно писмо у свом језику, а не да се уводи још једно туђе писмо као конкуренција српском националном писму , с намером да оно потпуно окупира српски језик и српски народ.
    А шта је писац хтео да каже са оном касијусклејовском дикцијом ? Пре неких десетак година био сам председник удружења ЂИРИЛИЦА Београд , све док једном нисам позвао на састанак академика Крестића , проф. др Смиљу Аврамов , проф.др Слободана Турлакова и проф. др Мила Ломпара. На моје велико изненађење овај последњи је иступио са тезом да није добро заговарати само ћирилицу , јер је и латиница наше гранично писмо . Касније се он на исти начин бавио питањем писма и у својој култној књизи „Дух самопорицања“ ,која има масу од 1,4 кг , а писму је посветио укупно три реченице. Како би се могао тумачити појам латинице као граничног српског писма ? Можда овако : граничили се Срби и Хрвати па Срби узели нешто хрватске латинице, а Хрвати нешто мање српске ћирилице. Али није ваљда граница пролазила кроз Крушевац , који је толико полатиничен да више личи на Звонимиров него на Лазарев град.
    После изнесеног става Ломпара, ја сам изгубио подршку и почело се тумачити да инсистирањем само на ћирилици нисам толерантан, него ударам професоре лингвисте латиничаре директно у врх браде. Зато сам морао одступити.
    Још нисам приметио да је неко јавно критиковао рад Ћошићевог удружења , а поготово да је „пренебрегавао остале видове борбе за културу“, без које је „само пуста жеља за неким напретком“. Мислим да је било итекаквог успеха а највећи је Уставна заштита ћирилице у Србији. Додуше , то се десило пре Ђошићевог укључивања у одбрану ћирилице , па је остало изван његовог видокруга.
    А што се тиче „изузетних професора“ који сарађују са његовим удружењем, ту су и они професори који су написали да Срби воле да се деле по питању „покољ“ или „геноцид“, само ћирилица ( касијусклејовско ударање у врх браде ) или примарност ћирилице уз коју је она већ ископнила испод 5% у јавном животу.
    Фронталову непоколебљивост у инсистирању само на ћирилици доживљавам такође као касијусклејовско ударање у врх браде, па ћу ово Ђошићево прозивање лакше поднети.

Коментариши