Институционални државни и лингвистички врх треба да јасно саопште истину да хрватска национална латиница (гајица) није (опште)српско писмо и да у свету не постоји регистрација појма "српски језик и латиница", него "српски језик и ћирилица", те да се стога још од 1992. године свака српска књига које се данас објави на хрватској латиници "књижи" у хрватску културну баштину
Срби немају усвојену оцену српске стогодишње погубне сербокроатистике о српском језику и ћирилици.
Прочитасмо 14. априла 2021. на страни Културе у "Вечерњим новостима" "кукање и бес" српских водећих лингвиста над судбином српске савршене, а протеране и из Србије ћирилице.
Разговор Владислава Ђорђевића с Драгољубом Збиљићем, оснивачем прве "Ћирилице", Удружења за заштиту ћирилице српског језика, поводом двадесет година од оснивања на Сретење Господње 15. фебруара 2001. године у Новом Саду
Српска власт и лингвисти после 2006. године противуставно задржавају у српској јавности окупационо хрватско писмо из 1914-1918. године које су комунисти, као алтернативно писмо, наметнули.
Данас нико не поставља питање ко је крив за латинизацију Срба, осим малог броја људи из два удружења за одбрану ћирилице (ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд). Објашњење је у томе што се питање писма сматра затвореним у корист хрватске латинице у српским земљама.
У лингвситици се зна: народ ствара (народни) језик, али се њиме не бави научно и нормативно ради успостављања учевног (књижевног, службеног) језика јединственог народа, него се тиме, пре свих других, проефсионално и плаћено баве лингвисти и власт која је за све, па и за језик и писмо, организационо одговорна за све послове јер је изабрана од народа који и лингвисте и власт плаћа да раде у корист и за срећу целога свог народа
Поводом 20 година рата "Ћирилице" за ћирилицу (2001-2021), професор Драгољуб Збиљић, оснивач прве "Ћирилице", пише рад за који сматра да доказује како је корона дошла прије Србима, него било ком другом народу.