Миодраг Зарковић: Отрјежњење Трампољубаца

Дакле, не мислим на дугосрбијански олош, који је то радио одувек, него баш на људе са супротне идеолошке стране, на којој се и сам налазим: против било каквог попуштања по питању КиМ, за што блискије односе па једног дана и присаједињење са Републиком Српском, за помоћ Србима у Црној Гори, против прихватања било каквих уцена од стране ЕУ или чак и самог чланства у њој, изразито против ма какве сарадње са НАТО-ом, против суманутог насељавања миграната… Често се дешава да се са тим људима слажем буквално по сваком и једном озбиљном питању – осим када је реч о Русији.

Они Русији ”не верују”, за њих је Русија ”и даље комунистичка” и још се није ”излечила од совјетије”, њих је Москва ”много пута разочарала”, за Русе говоре да ”ни себи не могу да помогну па како би онда нама”, уосталом ”Русија нам је толико пута окренула леђа у историји”… Знате и сами тај репертоар, који је нарочито отрован када се разговор додатне Путина: он је ”убачен и подметнут”, ”слуга Новог светског поретка”, ”јеврејски потрчко” итд.

Не може се та појава објаснити само једним узроком, али сам прилично сигуран да је последњих година била раширенија него раније управо због Доналда Трампа. Јер, Трамп је многе завео у уверење да се најзад и Америка покренула у добром правцу. Трампова антиглобалистичка реторика, његове робусна харизма, а нарочито хистерична мржња коју је према њему показивао и показује западни естаблишмент, све је то од њега направило безмало див-јунака у очима многих српских родољуба.

Тачније, у очима оних који и даље верују, или се макар у дубини душе надају, да је са Западом односно Америком могуће избећи даље сукобе и пронаћи некакав заједнички језик. Јер, Трампова Америка није одурна попут Клинтонове или Обамине, нити каубојска попут Бушове. Трампова Америка највише је подсећала на ону Реганову, на коју Срби нису морали да имају никакве примедбе јер их је уредно снабдевала холивудским лимунадама, рокенрол хитићима и најјефтинијим скупим патикама на свету.

Па пошто сад поново имамо такву, доброћудну Америку, онда нам Русија и није више потребна. Баш онако како је генијални Достојевски описао менталитет балканских Словена још пре 150 година.

Сада се испоставља да, нажалост, Трампова Америка није ништа реалнија него што је била и Реганова, о којој су Срби имали повољно мишљење зато што је заправо нису ни познавали. И о Трамповој смо изгледа много тога умислили. Не говорим о Информеровим и Пинковим претеривањима да ће Трамп да отпризна Косово; у те будалаштине нико нормалан није ни веровао; већ говорим о својеврсној заљубљености у Трампа, па преносно и у његове гласаче.

Та заћореност имала је све оне одлике које су ”русореалисти” наводно препознавали код нас ”путинољубаца”. То се види и даље, упркос томе што су Трампови изгледи да спречи државни удар, који ће Бајдена довести у Белу кућу, нажалост све тањи. И даље имате небројене српске кориснике друштвених мрежа (са све ЈуТјубом) који ће очи да вам ископају ако се усудите да посумњате у преокрет који само што није. Не дао вам бог да доведете у питање План, по којем је све ово Трампова генијално смишљена замка за Бајдена и остале!

Причам о људима који данас знају све о Сидни Пауел: колико је спорова добила на америчким судовима; где се школовала; с ким је све повезана; на шта тачно мисли кад прича нешто супротно од тога што мисли јер људи попут ње никад и не причају оно што стварно мисле управо да би заварали противнике али и раздвојили у свом следбеништву кукољ (оне који све то не схватају) од правоверног жита (оне који се гнушају ”неверних Тома”). Пуна је Србија експерата за Сидни Пауел. Иако, наравно, нико од тих људи пре само три недеље није имао појма ко је Сидни Пауел, јер зашто би тада ико овде па знао за њу…

Што је најзанимљивије, једну врсту те заћорености у Трампа имали су и Руси, односно руска јавност. И они су у Трампу и митској ”Трамповој Америци” видели неке врлине за које је сада прилично очигледно да их никада није било.

Трамп је неспорно имао врлина. Мање него што бисмо волели, али ипак их је имао. Његова победа на изборима 2016. неспорно је била позитиван догађај за цео свет, иако је пропустио да уради неке ствари које је морао (нпр. да ослободи Асанжа). Чак и његов резултат на овогодишњим изборима, који, да подсетим поново, још нису завршени, представља извесно охрабрење: морали су онолико да га краду не би ли га спречили да освоји други мандат, а и даље нису сигурни да су га спречили. Трамп је показао да од естаблишмента не треба превише зазирати и да им је могуће супростатвити се, наравно уколико сте спремни да отрпите све њихове отужне нападе који ће се углавном сводити на клеветање, олајавање, кукумавкање, јадиковање, плакање, лагање…

Али Трамп ипак није ”велика бела нада” светске политике. Нити то може бити ико са Запада. Ко то не схвата, тај заиста не зна ништа о Западу, који, чак и кад би хтео (а то је велико питање!), очигледно није способан да се ишчупа из загрљаја глобалиста.

Бајден је свиња. Огрезао у неморалу сваке врсте, па још и отворени србомрзац, Бајден не може ником нормалном да буде симпатичан. Нагласак на оно ”нормалном”. Дакле, другосрбијански шљам се не рачуна. Бајденова владавина, ако је уопште буде, имаће силне погубне последице по целу планету. По Србију можда и више него по многе друге земље. Али имаће ето и једну, условно речено, повољну последицу, јер следи отрежњење по питању ”доброћудне” Америке.

Не знам да ли ће сада родољуби, разочарани Америком која бира Бајдена, потрчати назад у загрљај Русије, како је Достојевски предвиђао. Можда нису били русољупци ни пре Трампа, ако ћемо искрено – мада су, неспорно, били далеко тиши у исказивању мржње према Путину, Москви и званичној Русији. Ко зна како ће реаговати ако љубљени им Трамп на крају ипак напусти Белу кућу, као што се нажалост све више наслућује да ће бити.

Али барем више неће моћи да маштају о спасу који ће нам доћи са Запада.