Милан Благојевић

Милан Благојевић: Злокобно ћутање српског правосуђа

Посебну патологију која је зла коб правосуђа у Републици Српској представља сервилно понашање носилаца правосудних функција у Српској према насиљу високих представника у БиХ. Без те сервилности високи представник у БиХ не би могао ништа учинити.

субота, 12 фебруара, 2022 / 14:25

Другим ријечима, високом представнику је пошло за руком да уради све оно што је урадио, управо зато што су прије свега српски кадрови у правосуђу Републике Српске све ове године послушно прихватали његов криминал, у облику самовољног наметања бројних тзв. закона, које су ти кадрови, што као судије, што као јавни тужиоци затим безпоговорно примјењивали у пракси. И за све то узимали (и узимају) високе плате.

Чинили су то иако им је било јасно да високи представник ни према једном извору права на свијету нема овлашћење да овдје намеће законе и да он као појединац прописује начин живота милиона људи на овом простору. Све су то српски правосудни кадрови чинили како би сачували своје правосудне функције и високе плате.

Када се ради о тим платама, занимљиво је да је охаеризам са увођењем високих плата, мјерених хиљадама конвертибилних марака, почео прије двадесет и мало више година управо најприје у овдашњем правосуђу. Тек потом су своје плате онда почели себи повећавати парламентарци и остали носиоци јавне власти.

Не треба много ни времена ни интелектуалне снаге да би се закључило зашто је то тако учињено. Схватили су високи представници, и они којима су окружени, да је то најбољи начин како би носиоце правосудних функција у Републици Српској претворили у послушнике свог криминала, то јест у особе које ће безпоговорно у пракси примјењивати наметнуте охаеризоване законе.

А управо таквим тзв. законима и другим криминалним актима високих представника разарани су не само животи ко зна којег броја појединаца, већ је тиме, мало по мало, разарана Република Српска, којој су високи предтавници дословно отимали њене уставне надлежности, чиме су је обесмишљавали. Свему томе они су давали привид правности, називајући то реформама, управо захваљујући сервилности српског правосудног кадра у Републици Српској.

Такво насиље високих представника било је и наметање Високог судског и тужилачког свајета БиХ, што је својевремено, прије двадесетак година, учинио Волфганг Петрич. Он је, без икаквог упоришта у Уставу БиХ или било ком извору међународног права, затим почео именовати појединце из Републике Српске у тај савјет, као и у ентитетске високе судске савјете који су једно вријеме егзсистирали паралелно са тим Петричевим савјетом на нивоу БиХ.

Сјећам се како је, на примјер, Волфганг Петрич 6. августа 2002. године именовао Бранка Перића за члана Високог судског савјета, а Бранко је наравно прихватио то именовање. И онда, мало по мало, ти тако именовани појединци су агитовали за стварање јединственог ВСТС БиХ, до чега је и дошло током 2003-2004. године.

Уставни суд и судије
Уставни суд и судије

На тај начин, дакле, развлашћена је Република Српска од ове њене уставне надлежности. То је био дио њене деконструкције који се, каквог ли апсурда и лицемјерја, данас назива реформом правосуђа. И нико од носилаца правосудних функција у Републици Српској није дигао свој глас против овог огољеног насиља високог представника. Сви су ћутке то не само посматрали, већ су и безпоговорно извршавали.

Тако се понашају и данас, за шта нема јачег доказа од чињенице да нико од носилаца правосудних функција у Републици Српској, нити било ко српских правосудних кадрова у Тужилаштву БиХ, Суду БиХ, српског омбудсмана БиХ и судија из Републике Српске у Уставном суду БиХ, не диже свој глас против огољеног насиља Валентина Инцка из јула прошле године, када је наметнуо свој приватни тзв. "закон о забрани негирања геноцида".

И као што већ деценијама ћути и примјењује криминал охаеризма у својим пресудама, српско правосуђе злокобно ћути и сада, када Република Српска жели да врати своју уставну надлежност над својим Високим судским и тужилачким савјетом. Нико се о томе из српског правосуђа не огласи, да подржи ту легитимну и уставно дозвољену борбу Републике Српске. Ни Врховни суд Републике Српске, ни Удружење судија Републике, ни Удружење тужилаца Републике Српске, ни Адвокатска комора Републике Српске. Сви ћуте и, штавише, прижељкују да од тога ништа не буде. Кажем ово због тога што ми једна особа запослена у правосуђу Републике Српске рече како је непосредно запазила, у разговору са њима, да управо српски носиоци правосудних функција највише зазиру од враћања ове надлежности Републици Српској и неће о томе чак ни приватно да разговарају.

То је, дакле, суштина злокобног ћутања српског правосуђа, на коју треба указати нашој јавности. Јер без тог правосуђа, без његове жеље и спремности да подрже садашња настојања власти у Републици Српској, неће бити ништа од враћања ове њене уставне надлежности.

Иако се из власти могло чути како ће правосуђе у Републици Српској морати да прихвати враћање ове надлежности и успостављање Високог судског и тужилачког савјета Републике Српске, кад закон о томе буде донесен, јер се то правосуђе финансира из буџета Републике Српске, неће то дати позитивне ефекте.

Без гласа подршке српског правосуђа свему томе, гласа којег нема, сво то ћутање ће се тумачити као непристајање српског правосуђа враћању ове надлежности Републици Српској, а онда ће евентуални изостанак плата том правосуђу, које се исплаћају парама из буета Српске, од непријатеља Српске бити коришћено као аргумент о наводном недозвољеном притиску власти на независност и самосталност правосуђа у Републици Српској.

Морао сам на ово указати, јер је то суштина проблема када се говори о овом питању. Једноставно речено, без отпора српског правосуђа насиљу високог представника, који отпор мора бити транспарентан и константан до престанка тог насиља, као и без подршке тог истог правосуђа враћању Високог судског и тужилачког савјета Републике Српске, неће бити ништа од иначе легитимних настојања власти у Републици Српској да се све то учини.

Иначе, недавно усвојеним Нацртом закона о Високом судском и тужилачком савјету Републике Српске (ВСТС РС) нећемо имати дупле надлежности, јер ће ВСТС РС, ако овај закон буде усвојен, бити надлежан за избор и разрјешење носилаца правосудних функција у Републици Српској, од основних судова до Врховног суда Републике Српске, односно окружних тужилаштава до Републичког јавног тужилаштва Републике Српске. У томе нема ништа негативног нити је противно Уставу БиХ, јер тај устав ниједном одредбом не забрањује ентитету да се повуче из било ког споразума о преносу надлежности и да поново успостави ту надлежност као своју надлежност, која према Уставу БиХ и припада ентитетима.

Закон о ВСТС РС не значи укидање ВСТС БиХ, тај савјет ће и даље постојати али са надлежностима за избор судија и тужилаца на нивоу Суда БиХ, Тужилаштва БиХ, те правосуђа у Федерацији БиХ и Брчко дистрикту. У том смислу је очито да ова два закона могу постојати и функционисати, јер би садашње надлежности ВСТС БиХ престале важити само у односу на правосуђе у Републици Српској.

С тим у вези треба имати у виду да би у преамбули садашњег Закона о ВСТС БиХ требало да стоји да је донијет на основу одредбе Устава БиХ о споразумном, дакле уговорном преносу надлежности са ентитета на БиХ. Али све и да у преамбули тог закона није написана та одредба Устава БиХ, јасно је да је управо она била основа за доношење тог закона. Стога, пошто Устав БиХ не забрањује ентитету да се и једнострано повуче и раскине уговор о преносу надлежности, право је Републике Српске да то учини, па због тога у односу на њено правосуђе престају да важе одредбе Закона о ВСТС БИХ, кад Република Српска донесе свој Закон о ВСТС.

Процедура за успостављање ВСТС РС треба бити прописана у овом закону. То значи да би судови и тужилаштва у Републици Српској требало да изаберу оне чланове ВСТС које они бирају, а Народна скупштина би изабрала преостале чланове за које она има надлежност.

Пракса Уставног суда БиХ, на коју се позивају српски противници враћања ове надлежности Републици Српској, до сада је показала да он не суди на основу норми које пишу у Уставу БиХ, већ неуставно ствара своју норму по којој суди. У конкретном случају, очекујем да ће тај суд, иако Устав БиХ не садржи ниједну норму којом би забрањивао ентитету да се повуче из споразума о преносу надлежности и да врати своју надлежност, неуставно створити своју норму тако што ће рећи да то није дозвољено и тиме по ко зна који пут погазити Устав БиХ.

Јер, ниједан уставни суд на свијету нема право да ствара своје норме када суди, већ само да тумачи оно што пише у уставу, па ако у Уставу БиХ нема забране ентитету да се повуче из споразума о преносу надлежности, а нема такве забране, онда не може уставни суд створити своју норму да је то ипак забрањено и онда судити по тој својој норми. То је злоупотреба уставносудске функције и она ће онда довести до ко зна које по реду уставне и политичке кризе.