Локални избори: Први велики тест за нову политичку стварност

Можда заправо није толико нова, али политичка стварност је потпуно другачија него прије шест година. И предстојећи избори ће показати како јавност на њу реагује.

петак, 13 новембра, 2020 / 08:43

Пише: Марко Шикуљак

Те 2014. Додик је први пут осјетио да му неко дише за вратом. Разбијајући страх од саме те помисли разбио је опозицију активирањем мноштва спавача. Након тога, одлучио је да разбије и коалиционе партнере.

Вриједи поново ставити на једно мјесто:

Каталог од прелетача

СДС су након избора 2014. напустили посланици Ненад Стевандић, Славко Дуњић, Дарко Бањац, Симуна Жакула, Златко Максимовић, делегати у ПСБиХ Ђорђо Крчмар и Бранислав Бојић, члан Дома народа БиХ Огњен Тадић, члан Вијећа народа РС, Божидар Васић, начелник Братунца Недељко Млађеновић.

Након избора 2018. у УС је прешао Костадин Васић, у СНСД је прешао читав добојски одбор СДС, док је нешто касније већина бијељинског направила СНСД прокси страну са именом који има једину намјену да подсјећа на претходну и прави забуну.

На крају, СДС је напустио начелник општине Петрово, Озрен Петковић.

Идеологија себичности

Ова количина прелазака не би била чудна да је била дио неког унутрашњег лома у странци, у коме се чланство сукобљава међусобно око значајног питања или политичког правца дјеловања, који се дешава у једном кључном тренутку. Чињеница да толико чланова исте странке излази и придружује се владајућима, сви појединачно и сви из личних разлога, говоре о распаду политичке сцене као такве. Сви искључиво гледају свој лични интерес, и сви га проналазе на истом мјесту.

Та једна адреса је све и свја у Српској. И након опозиције, иста ствар је захватила странке у власти, гдје су појединци почели да склапају личне аранжмане са Додиком. То су урадили чланови СП и ДНС, направивши нове странке, при чему су и новостворене и оне старе остале у власти.

И на крају, вриједи напоменути један полуизузетак, чланове бањолучког ПДП предвођених Зораном Талићем, који су направили Полиграф, личну прокси партију Игора Радојичића.

Самоникла опозиција против свеопштег увјерења у непромјене

Све ове промјене бројчано су нарушиле онај однос из 2014. када су владајућа и опозициона колона имале приближан број станака и гласача. Растурена опозиција дошла је у ситуацију да се прегрупише у ходу, добијајући самоникле лидере који су за кратко вријеме бацили у сјену старе кадрове.

Локални избори ће у доброј мјери бити сукоб самоникле опозиције против свеопштег увјерења да се ништа не може промијенити, и да је једино смислено покушати направити лични аранжман са влашћу, оличеној у једном човјеку.

Предност је на страни власти и њених сателита, а резултати у појединим мјестима може показати тенденције за будућност. И колико су се бирачи помирили са новом стварношћу.

Опозиција је у прилици да јуриша на доста општина у којима није на власти, али је у многољуднијим срединама у озбиљним проблемима, што се посебно може одразити на резултат следећих општих избора. Одређен оптимизам за преузимање власти опозиција гаји у Љубињу, Билећи, Фочи, Рогатици, Палама, Броду, Модричи, Хан Пијеску, те донекле у Новом Граду, Требињу… Кандидат ДНС у Челинцу има подршку опозиције, као и кандидат Уједињене Српске у Станарима, за кога вјерују да је бесповратно покварио односе са бившом странком – СНСД. То је уједно риједак примјер да неко напусти СНСД.

Детаљисање градова Српске

Оно што може да брине опозицију јесте то што лоше стоји у, за наше прилике, многољуднијим општинама. Градишка, Зворник, Дервента, Добој, Бијељина, Бања Лука, Приједор, мјеста су у којим власт има далеко боље позиције. Ситуацију у некима од њих вриједи детаљније објаснити.

Приједор је једна од средина у којој три кандидата имају уједначене шансе. Неприкосновени ДНС је прилично начет, док је СНСД показивао намјеру да га озбиљније сруши.

Кандидаткиња СДС Маја Драгојевић Стојић представља новију политичку фигуру, која на валу те свјежине може остварити доста бољи резултат него странка. Глатко је одбила позив предсједника ДНС Ненада Нешића да се размијени подршка тамо гдје кандидати имају више шансе. О расколима у приједорским СДС и ДНС раније смо писали, и ту је тешко рећи нешто ново, али је занимљиво да је СНСД успорио са нападима на ДНС, када су били најрањивији.

Једино гдје нагли прелазак ДНС у опозицију може имати значајнији утицај јесте Источно Сарајево. Нешић ту има опипљивији утицај, док су његов позив у другим срединама лагано игнорисали. Посебно је занимљиво да ли ДНС може на Палама надокнадити број гласова који одлази на Марка Ђога, јединог озбиљнијег независног кандидата на овим изборима. Пале су изузетно важне за СНСД због планова улагања на Јахорини, и ту за њих не смије бити грешке. Исто важи и за Трново, али тамо нико ни не очекује другачији исход осим побједе СНСД.

Прелазак Обрена Петровића, два посланика из Добоја и цијелог одбора СДС у СНСД, направило је у том граду једну доминантну странку. Ванредни избори су показали да је Јеринићев број гласова био сличан збиру гласова који су имали кандидати СДС и СНСД на претходним локалним изборима. Оно мало што је добио „случајни“ кандидат СДС приписивано је „мангуписању“ тамошњег ДНС и њиховог посланика Глигорића.

Остао је огроман празан простор за дјеловање, али остаци опозиције нису одлучили да направе фронт који ће носити неко неутрално име (гратис приједлог: Непокорени Добој) већ су наставили са класичним страначким рјешењима.

Примјер калкулисања СДС је врло поучан. Добојлије тврде да је Шаровић направио договор са Петровићем, по коме овај треба да буде милостивији, врати нешто чланства и форматира добојски СДС на просјечну градску странку која може освојити три мандата у локалној скупштини, који наравно неће превише таласати. Крајем 2019. један одборник, Драгић Ружојчић, саопштио је да није напустио странку, и да „СДС још увијек постоји“.

Међутим, када се приближило вријеме за предају листа, Шаровић је распустио одбор предвођен Сретеном Телебаком, а одбор (са све повратником Ружојчићем) то „није прихватио“.

– До задњег дана нисмо имали кандидата за начелника, а на листи у Добоју су се појавили кандидати који су чланови СНСД. Ако донесете листу да је ја потврдим, а на њој су чланови СНСД, онда је то аларм и морао сам да реагујем брзо. Кандидат на броју два је била жена која је јасно рекла: “Ја нисам у СДС, ја сам члан СНСД – изјавио је Шаровић, свјестан да је у договарању са Петровићем само потрошио вријеме.

Остало му је само да сачини почасну листу и кандидата за начелника, која има слабе шансе за било какав позитиван резултат. Највећа опозиција структури коју воде Петровић и Гостић, чији аватари су Јеринић и Вулићева, сада је члан СП Срђан Тодоровић. Он је напокон преломио да је вријеме да се фронално судари са дугогодишњим потивницима, и зацементира статус најозбиљнијег опозиционара.

У Добоју Петровићевци колегама из бивше странке нису оставили ни шифре за фејсбук страницу, али је барем нису користили. Мићићевци су страницу СДС преименовали у име нове странке, премда нису обрисали слике из старих кампања. Али постоји сумња да за разлику од Петровића, који је накнадно почео да прави СДС по својој мјери, Мићић је то почео раније.

Никаквих директних доказа нема, али напрасно позивање Томице Стојановића на образ и поштење након Мићићевог напуштања странке је многе изненадило. Јер њих двојица су били шипка и бубањ. Посао око консолидовања странке није урађен најбоље, кандидати су једва сакупљени, иако је расположење у Семберији далеко од добојског.

Незадовољних Мићићевих гласача има, као и незадовољних гласача СНСД. Овим последњим се мало ко обраћа. Мићићеве политичке поруке су увреда за интелигенцију, али нико се претјерено није потрудио да их од самог почетка разобличи. Човјек се и даље куне да је мали локални политичар коме је само стало до вођења града, док је јавно рекао да након двије године мјесто градоначелника препушта СНСД?!

Кандидат СДС и ПДП, Љубиша Петровић, те сам СДС, имају мање плаката у Бијељини, него сви други учесници изборне трке. Међутим, има кандидата који су озбиљни загризли у кампању, СДС има посјећене трибине, а незадовољство дијелом каналише и БН телевизија, која остаје најзначајнији фактор на страни Петровића и СДС. Дио протестних гласова покупиће Бобан Лазић, од кога се очекивала кампања налик на Белог Прелетачевића у Србији. Међутим, Лазић и дружина умјесто кампање уредно куцкају коментаре по фејсбуку, па није најјасније коме у прилог иде њихова пасивизација.

Бања Лука је за СНСД била више него безбрижна средина, али се у последње вријеме нахерила опозиционо. То каналише двоје истакнутих личности ПДП и двоје некадашњих одборника НДП.

Постоји могућност и да се СДС у највећем граду консолидује као странка која неће бити проточни бојлер у којој се свако мало мијењају лидери. Међутим, упада у очи то што немају заједничког кандидата за „најјефтинији мандат“ – мандат националних мањина, који би опет могао отићи у руке Чудићу, то јест владајућој већини.

Станивуковић је имао пар година интензивне кампање, што је једини могући одговор на предност коју власт има свакодневним кориштењем доступних ресурса.

Може се рећи да је урадио огроман посао, а нарочито је похвалан трик који је користио – обилазак и снимање прилога у оним срединама гдје је имао увид да ће власт започињати радове, па је тако грабио заслуге за себе. Популарност њега и Јелене Тривић донијеће огроман скок ПДП, који никако не прати квалитет њихове листе.

Игор Радојичић је у односу на претходног градоначелника Гаврановића направио одређене помаке. Међутим, он очито не може да схвати одијум који дио јавности има према њему, очито затечен чињеницом што га људи препознају као члана СНСД. Могуће је да се са чињеницом да је члан СНСД и он помири.

На његовој страни је и бројност странака које га подржавају, и то што што ће њихов чланство дисциплиновано гласати, без обзира на међусобице.  Такође, СНСД више него икад има мотив да демонстрира силу на некоме ко представља нову опозицију.

Требиње je „свинг“ општина, у којој је СНСД освајао власт док су СДС и ПДП предводили владу, али и садашња опозиција је успијевала исто. Након ванредних избора на којима је изабран Ћурић, чини се да је СНСД „закључао“ политичке прилике на дужи рок. Додуше, Небојша Вукановић је са позиције народног посланика прилично активно ударао највише по Луки Петровићу, који је заправо прави носилац политичке моћи у Требињу.

Уједно, и Родољуб Драшковић је  постао опозиционар удужујући се са ПДП, па су прилике у Требињу више него занимљиве. Ипак, чини се да би за више вјере у побједу опозицији требало више оних који показују енергију попут Вукановићеве, јер су остали, на челу са кандидатом за градоначелника Илијом Станковићем, у кампањи каква се водила прије 20 година. А и сам Вукановић се трошио по другим мјестима, дајући подршку осталим кандидатима опозиције.



1 КОМЕНТАР

Коментариши