Дани(ј)ел Симић

Ко то каже, ко то лаже, Русија је мала?

Русија се по други пут територијално шири у овом вијеку, након присаједињења Крима 2014. године. Посљедице објаве више референдума у бившим областима Украјине, имају минималан значај на свјетску политику, у односу колико се очекује да ће имати ефекат на ратишту. Кад нешто призна као дио своје територије, Русија је обавезна по Уставу да то брани војно. Укључујући општу мобилизацију и атомски удар.

четвртак, септембар 22, 2022 / 13:01

Референдуми који ће се одвијати од 23.-27.09.2022. у Донбаским Републикама и Херсонској и Запорошкој области које је заузела Руска Армија у Спецоперацији, више су значајни као унутарруско, војно-административно питање, него међународно-дипломатско. Референдуми су битни, само уколико доведу до успјешних унутрашњих промјена, које ће одлучити војни сукоб. Овим чином, специјална војна операција је постала рат. Много тога је сада јасније.

Русија излази из идеолошки нејасне фазе и прешироке платформе: "заштита људи Донбаса" и "демилитаризација и денацификација Украјине". Изненађујућом брзином прекристалисано. Без обзира на нескривене жеље и намјере које сам чуо уживо из уста представника привремене, цивилно-војне администрације у Херсону, Бердјанску, Мелитопољу, Енергодару… Кремљ је сада коначно пресудио. Оно гдје је искрварила његова војска у посљедњих пола године, постаје дио Русије. И ту нема повратка. Колико год рат у којем Руси ратују против Руса био нежељен, прљав и убиствен. Од овог тренутка, специјална војна операција, коју су пропагандисти Запада почели звати "специјална војна импровизација", постала је јасан рат за опстанак Русије у статусу суперсиле.

Насљедница имена и државе оног народа, који је у Кијеву крстио Велики Кнез Владимир (не Володимир) и звала се Кијевска Рус, шири се у правцу свог исходишта. Нажалост и Владимир Свјатославич, или Владимир Крститељ, како је познат овај историјски лик, заузео је Кијев 980. године ратујући са рођеним братом Јарополком. Са којим се сукобио четири љета раније. Опет браћа ратују против браће, а ни четири године у овом тренутку не дјелују као неостварив пакао. Науштрб изјава турског предсједника, како ће Владимира и Володимира посјести за преговарачки сто, ово је питање које ће морати бити одлучено оружјем. А оружје своју снагу потврђује на бојном пољу, а не референдумима, уставима, законима и посебно, медијима.

Имала је Русија у својој прошлости епизода у којим је због својих унутрашњих слабости, губила од на папиру слабијег противника. Овако оштар и рискантан потез се преузима управо у циљу да се то спријечи. Свјатославичев имењак Владимир, али Путин, био је на челу Русије и када је иста вратила свој територијални суверенитет у Чеченији. Сад је улази у битку да ли ће бити упамћен као Владимир Проширитељ или Владимир Комета. За чијег вакта је Русија засјала црвеном петокраком као звијезда падалица. У смутним временима деведесетих година прошлог вијека, Русија није била у стању да војно поврати територију мале и немногољудне републике на Кавказу. Гдје су исламске терористе финансирали Вашингтон и Ријад, а Перестројком растројено друштво трпи социјалну агонију и непрестане терористичке нападе. Уз велике цивилне жртве и општу панику.

Данас Чечени гину за Руску Федерацију у Украјини. Што се први пут десило, када је Москва 2008. године признала независност Јужне Осетије и Абхазије. Територија које су до покушаја војне интервенције, на коју је бившег предсједника Михаила Сакаввилија нахушкала дубока држава Сједињених Америчких Ентитета у предизборне сврхе, били дио Грузије. Русија засад неће планирати да шири дипломатски пламен и укључује их свој састав, јер те територије контролише као свој саставни дио. Осетини и Абхази желе савез са Русијом и, што је посебно битно, њихове државе ни на који начин нијесу угрожене војно. И ово је најважније питање. Уткано у коријен одлуке од које зебу и у Кијеву, и у Москви.

Иницијатива Дениса Пушилина, предсједника ДНР, отправљена у правцу предсједника ЛНР, Леонида Пасечника, о организовању референдума о присаједињењу Руској Федерацији, само је формална ствар. Као што је и резултат. Уз ратно стање и њему потходеће стање духа народа који живи на овој територији, он је потпуно предвидив. Мало је теже предвидити шта ће се десити и до тада на ратишту, а поготово послије референдума.

Пасечник, који је први ослободио ЛНР, сада има државу признату од Русије, али територијално опет начету рововима Оружаних Снага Украјине. Ова одлука није донесена понукана политичким мотивима. У прошлој колумни сам писао о томе како Русија са 170.000 пјешадинаца, колико год они били професионални, обучени и опремљени војници по уговору; не може још дуго крпити линију коју напада војска која је извршила општу мобилизацију. Посебно у многољудној земљи каква је Украјина без Донбаса и Крима. Из говора предсједнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен, који је одржала из гротескно пренаглашеног жутоплавог аутфита, јасно је да фраза "ратоваћемо до посљедњег Украјинца" више није ни духовита:

"Финансијски сектор Русије је у агонији. Прекинули смо приступ међународним тржиштима за три четвртине руских банака. Скоро хиљаду међународних компанија напустило је земљу. Производња аутомобила пала је за три четвртине у односу на прошлу годину. Аерофлот држи авионе на земљи јер нема резервних делова. Руска војска узима чипове из вешмашина и фрижидера да поправи своју војну опрему, јер им понестаје полупроводника. Руска индустрија је на кољенима."

Они хоће да ратују до војног слома Русије. Веселе женице и феминизирани мушкарци ЕУ, препуни флоскула о борби за "европске вриједности" и одсудне битке између "демократије и тираније". Засипаће режим у Кијеву новцем и оружјем, истовремено одбијајући и помисао на увођење обавезног војног рока у својим земљама. Као што је изјавила њемачка министарка одбране гдје је тај закон укинут још 2011. године. У стварности, вјероватно ни једна земља Запада не би била у стању да изврши општу мобилизацију становништва које треба послати у кланицу. Да се украјинска војска окрене тенкове ка западу, умјесто ка истоку, Зеленски би без Путинове помоћи ушао у Берлин. Много лакше од Стаљина.

Украјинска војска је тренутно најјача армија у Европи. Осим Русије која са њом ратује. У протеклих осам година, Запад је лихварски начинио од некадашње Малорусије – Антирусију. Са обиљем топовског меса, гдје у машину неће стрпати своју дјецу, као што ни један украјински министар, који балансира на вртећој осовини Бајден – Лајен и због тога одбија било какве преговоре са Москвом, није послао свога потомка у ров. Да га гледа на видеу снимљеном из дрона који наводи артиљерију.

Осим Путиновог говора, који је каснио један дан и управо иде док ја ово пишем за штампарске пресе, први пут од почетка Спецоперације, министар одбране Сергеј Шојгу је изнио податке о погинулима. Званична бројка је 5937 мртвих руских војника. У односу на оно што сам видио на терену, то би могла бити бројка приближна реалној, али све и да узмемо да су државни званичници у рату готово па обавезни да сакривају и лажу; да су ови губици и три пута већи, опет су мањи од украјинских. И то како сматрам ја, а не Шојгу.

Он је изнио податке да 70 војних и преко 200 цивилних сателита Запада и НАТО, ради за украјинску страну, која до сада има 61.207 погинулих, а 49.368 рањених. Нека ништа од онога што је рекао није истина, тачно је да је Русија у степама Новорусије у изравном рату са НАТО, гдје су Украјинци пјешадија. И Русија не може изгубити. Као што рече Путин, Запад се већ хвали како је 1991. растурио Совјетски савез, па је сада на реду његова највећа република по истом обрасцу.

Одавно једна овако велика земља није извршила војну мобилизацију опште популације. Вијетнамски рат је велике империје научио да више не шаљу пролетере у рат, јер то може довести до унутрашњих немира. Али Вашингтон је ратовао на другом континенту, Русија ратује на својој граници, гдје је из прошлости вреба искуство са Авганистаном. Сада подиже само првопозивце, око 300.000, али осим промјене на фронту, то ће промијенити и ствари у Русији.

Раније бих рекао да је то немогуће, али могућност руске опште мобилизације, занима ме више од општих избора код нас. Исход овог рата је битнији не само за Српство, већ за судбину читавог слободољубивог свијета.



Оставите одговор