Предраг Бојиновић: ВЕЛИКИ РЕСЕТ – о геостратегији и геополитици – други дио

(Хантингон versus Бжежински)

четвртак, 22 септембра, 2022 / 12:06

За разлику од меканог и на моменте хаотичнох Хантинготна, Бжежински је много много конкретнији и рекло би се сурово прагматичнији. Његова књига је објављена 1997. године, годину послије Хантингтонове, тако да је тешко рећи да ли је у питању ривалитет двојице вјечних савјетника и професора или је овај језуита ипак имао неку своју мисију са овом књигом. У сваком случају стиче се утисак да је његова "Велика шаховска табла" на неки начин доградња Хантингтонове доктрине о великом сукобу цивилизација, али наравно гледајући на то из угла Запада.

Бжежински је у тренутку објављивања ове књиге већ у веома зрелим годинама, након што је остварио огромне успјехе свог дотадашњег рада, он жели да остави још неки видљивији легат иза себе, да зацрта правце развоја Запада и након њега. Да се подсјетимо, Бжежински је био веома активан у многим владама САД од шездесетих година XX вијека па све до пада Зида, а чак је и након тога остао веома активан као особа коју треба саслушати. Као рођени Пољак, био је у више него у присним односима са Папом Војтилом алијас Јованом другим у дестабилизацији Варшавског уговора и Совјетског Савеза, или како су то они представљали у ослобађању Пољске од руске диктатуре. Сама чињеница да су ова два велика човјека били тако блиски и заједнички радили на истом циљу, имплицира и сумњу на велики утицај Бжежинског у самом избору тадашњег Папе Пољака, што је и у тренутку избора било веома велико изненађење за сав католички свијет. Двадесетак година послије, након пада Зида и распада Варшавског уговора те потпуног урушавања Совјетског Савеза, то и није била тако изненађујућа одлука или избор, мора се признати.

Кроз своју дугу каријеру Бжежински је поред оснивања Трилатерале припадао многим формалним и неформалним круговима утицаја. Нема сумње да је морао бити на неки начин и члан Билденберг групације иако је готово немогуће за то пронаћи конкретне доказе, такође Римски клуб је био веома занимиљива дестинација а неизбјежна је била и припадност Форума у Давосу. Дакле, говоримо о веома утицајној особи осебујног знања и ерудиције, америчком грађанину веома широких могућности утицаја и политичких конекција, али који је на крају ипак само Пољак, а то онда значи као предуслов или усуд, мржњу, отворену или дубоко прикривену, према Русима и свему што они јесу или што они значе, а то је чини се обиљежило његов рад и његово наслијеђе, што ћемо видјети у наредним редовима.

Можда је највећи допринос његове Велике шаховске табле учвршћивање израза Евроазија. Наравно, овај израз или схватање политичке географије је постојало и прије, али тек од ове књиге је ова идеја у потпуности прихваћена као валидна политичка доктрина са којом треба рачунати. Већ на први поглед на карту свијета видљиво је да постоји једна копнена маса која се политички дијели на два континента, а Бжежински то поједностављује и каже само Евроазија. Највећа копнена маса на планети у којој је оно што зовемо Европом у ствари само једно мање полуострво или избочина на крајњем западу те копнене масе, ни приближно толико значајно колико права себи на то полаже. Бжежински једноставно и сурово тврди да је ово најважнија копнена маса на планети и да ко влада њоме, влада свијетом. Врло једноставно и искрено. Надаље, он тврди да је меки трбух Евроазије Авганистан (са неким мањим регијама око њега) а ко влада овом земљом може да влада Евроазијом а тиме и свијетом. Ово може звучати мало наивно па чак и претенциозно, али Бжежински зна о чему говори. Подручје Авганистана је одувијек занимљиво свим освајачима још од Александра, а нико га никада није у потпуности покорио, осим на неко краће вријеме и дјеломично. Како се налази на већој надморској висини, узвишено је и доминантно као осматрачница над Персијским Заливом, Каспијским базеном и Индијом, а према сјеверу је веома потентно постављено према Сибиру, односно према свим земљама који се налазе на ободу Сибирског круга. Дакле, ни мало наивна претпоставка.

Он даље ламентира са извјесном забринутошћу како Кина, та велика и надасве бројна држава нема довољно ресурса за свој развој, а сви ти ресурси се налазе мало сјеверније од ње, у Сибиру. Он чак истиче право Кине да прибави те реурсе јер то је забога њена природна територија, што је веома згодан начин за бацање коске међу своје највеће ривале Русију и Кину. А поред тога, то би Кину одвукло од Пацифика и свих евентуалних пријетњи по америчке интересе тамо.

Посебно је занимљиво његово поимање Русије, која је по њему земља без карактера односно упоришта јер се налази на два континента, подијељена је на европски и азијски дио не само географски него и културолошки. Наравно да овдје малчице заборавља на своју хипотезу постојања једног континента Евроазије. Али, како му то иде у прилог његове идеје, он сматра да Русија треба да се подијели на три дијела, и то европски дио до Урала, потом на средњи дио са Сибирским дијелом те крајњи исток, који ако не буде могао опстати као самостална јединица треба да припадне Кини. Заиста занимљиво! Треба се подсјетити да је ова књига објављена 1997. године, у вријеме велике љубави између тадашњег предсједника Русије Јељцина са америчком администрацијом. Шта онда рећи за времена када те љубави нема, о чему ли се тада само размишља. Неопрезно и крајње недипломатски ову његову идеју је индиректно потврдила и некадашња министрица вањских послова САД, чувена и ноторна Мадлена Олбрајтова, када је јавно и хладно изјавила да једноставно није пристојно имати тако велике ресурсе које не желите дијелити са другима. Наравно да је мислила на Русију, и наравно да је била веома озбиљна. И ту долазимо до краја и почетка приче, до затварања круга. До природних ресурса. Нафта, земни плин, племенити метали и минерали, плодне равнице и шуме, вода.

Наравно да се Бжежински а послије и Олбрајтова нису запитали а ко управља тим ресурсима на Америчким континентима, на Пацифику, на Блиском Истоку и шире. Наравно да нису јер су то искључиво зоне интереса једне државе и једне идеје о глобалном свијету у коме једна држава може доћи било гдје и исцрпсти све природне ресурсе без икакве обавезе према домороцима, осим да плаћају штете и посљедице тог племенитог циља.

У вријеме писања његове књиге претпоставке за све ове хипотезе већ су остварене, дошло је не само до распада Варшавског уговора него и до распада Совјетског Савеза, о чему смо већ писали. Скоро преминули Михаил Горбачов је потпуно наивно и готово невјероватно глупо пристао на укидање једног војног савеза уз усмена обећања да ширења другог савеза тј. НАТО неће бити. Већ 1996. је Пољска била члан НАТО савеза. Надаље, он а послије и његов насљедник (кога је он препоручивао) су учинили све да дође до распада те велике државе која је била насљедница царске Русије управо у формату у којем је постојала. Једним потезом пера они су уништили наслијеђе многих генерација које су још од 16. вијека уобличавали империју каква је још увијек постојала 1991. године. Сва корист коју су добили од тог сулудог потеза јесте вотка под именом једнога, и неограничене количине вотке за другога. Но, да се манемо теме о отужним пајацима које историја неће никако памтити осим по глупостима и да се вратимо Великој шаховској табли. Новоформиране државе настале са леша Совјетског Савеза Бжежински веома спретно повезује у своје идеје и теорије, разрађује даљи ток догађаја што нас неодољиво асоцира да је то у ствари само наставак догађања или разраде неког другог мастер плана који је дошао у фазу реализације.

Како је у вријеме објављивања његове књиге у току нимало наивни а веома вјешто инсталирани рат у Чеченији, припреме за наставак истога у Дагестану, Бжежински се не либи да призива нове сукобе у том дијелу свијета. Он повезује нове земље као што су Азербејџан, Киргистан, Туркменистан, Узбекистан у регион Азијског Балкана, тако га он назива, предвиђајући му скоре сукобе и даље дезинтеграције. Наравно да чињеница о богатству Каспијског базена, као и Персијског залива нафтом и плином није узрок тих сукоба по њему, него немогућност тих дивљих народа да постигну цивилизацијске норме уљуђеног понашања.

Дио његовог пророчанства је чак и испуњен шест година касније када је његова земља окупирала Авганистан, наравно током племените борбе против тероризма, никакве везе ту није могло бити о доминантности те територије над околним значајним регионима које смо већ поменули. Дакле, видимо да су припреме за дезинтеграцију Русије на три дијела, а ко зна потом и на још мало подесније тајкунско-олигархијске кнежевине које би биле и те како демократски компатибилне и надасве кооперативне, у току. Али, шта је са источним границама Западне цивилизације тада, односно са граничним појасом Запада према Русији?

Ситуација је већ тада била веома повољна, она мапа из XV вијека је већ остварена, прибалтичке републике су напокон одвојене од Русије, као и Пољска. Ове ће државе ускоро постати попришта велике омразе према Русији и Русима и поред великог броја етничких Руса који су остали да живе у тим државама. Али, Бжежински иде даље, он прави будућу зону безбједности Европе, или осовину европске моћи у будућности, или, како га он академски замагљено назива Критични круг Европске безбједности.

На први поглед изненађујуће уз Француску и Њемачку, које су већ вијековима доминантне државе у Европи, он придужује и Пољску и Украјину. Заиста занимљиво и надасве интригантно. Украјина, држава која је тек настала након распада СССР-а, а постаје веома значајан сегмент европске безбједности. Његове хипотезе дјелују примамљиво, наравно западњацима више него осталима, академски научно оправданима. Потпуно је излишно по њима чачкати по историји (они то заиста не воле, јер им није наклоњена) па се запитати како је могуће да та држава у настанку може бити тако значајна.

Подсјетимо се, (Бжежински је то знао добро али није се превише упуштао) Украјина је у Царској Русији била мања област око Кијева, западни дио те државе је била Галиција у великом спору око територије са Пољацима, Словацима и Мађарима. Источни дио је била Малорусија, јужни дио Ново Русија. То су историјски називи тих територија. Након револуције 1917. године, Лењин је додијелио Украјини статус Републике и додијелио јој додатне територије, потом је Стаљин проширује а пројекат завршава Хрушчов 1953. године додијељујући јој и Крим. Дакле, та новонастала држава је уобличавана у посљедњих сто година, и сада је постала веома значајна безбједоносна зона. Случајно, сасвим случајно. А можда и није.

Једна друга мапа би нам могла дати или наслутити одговор. Мапа која показује разграничење територије након мировног споразума Брест-Литовск. Како нам је памет кратка и у друштвеним мрежама запетљана, мораћемо још мало да се присјетимо историјских чињеница. Владимир Иљич Лењин је био један мањи дисидент, политички опозиционар Царске Русије, који је оплакивао своје несретно постање у благодетима Швајцарске, патећи и оплакујући свој зли усуд јер није имао прилику да на боље промијени своју отаџбину. И та прилика му је изненадно пружена од стране Нијемаца, који су заглављени између два велика фронта у Првом рату тражили излаз из истога. Њихова војна обавјештајна служба је врбовала Лењина, те га је са његовом малом групом сљедбеника (око двадесет јер више их није ни имао) пребацила специјалним возом из Швајцарске преко Њемачке све до Финске и границе са Русијом, како би велики револуционар покренуо револуцију, или једноставније како би издао своју земљу. Наравно да су му за трошак додијелили несебично позамашне количине злата и информације о радикалним елементима који ће му се наћи при руци. Знате, не иде револуција тако глатко без средстава, а злато је вјечна валута. Ово помало подсјећа на наранџасте револуције, али само подсјећа, никакве везе то са њима нема … или ипак има???

Већ у фебруару 1917. године, он учествује у револуционарним дешавањима и обарању власти, али не самостално јер тада још увијек није имао довољно снага за то. Како би испоштовао свој дио договора са Нијемцима, он присиљава Керенског, који је изабран за предсједника нове Владе, да потпише сепаратни мир са Њемачком а потом и да приступи мировним преговорима у Бресту-Литовску. Тешко је у општој историји наћи примјер веће издаје сопствене државе од онога што је учинио Љењин и остали на тим мировним преговорима. Они су једноставно Нијемцима (а нису морали) предали огромна подручја западне Русије што се из наредне мапе може лако видјети.

Након серије ратова који су настали у том подручју након завршетка Првог свјетског рата и капитулације Њемачке, новоформирана држава СССР успијева да поврати већину тих територија. Међутим, зло сјеме је већ посијано у тих неколико година. Националистичке и расистичке структуре су охрабрене, а преседан је настао, Њемачка је имала границу сво до Ростова, а то се не заборавља тако лако. Лењин тада наставља издају и почиње формирање нове републике дајући јој до тада неслућено велике територије. Процес се наставља код Стаљина а завршава га Хрушчов.

Један нови диктатор двадесетак година касније чак и проширује ову њемачку сању о Њемачком природном простору или Lebensraum-у, погађате у питању је Хитлер. Овај средње интелигентни фанатик (средње интелигентне особе су најопасаније по околину, али и по себе у крајњој инстанци) под пуном је контролом тајне њемачке организације Тула. Ова организација дубоко укоријењена у Тевтонску езотерију одавно већ сања повратак неког давнашњег царства. Нескромни Хитлер то једноставно назива хиљадугодишњим Рајхом, а потом чак мало и проширује визију из Првог рата па прокламује да се њемачки животни простор или Lebensraum простире све до линије Мурманск-Астрахан, и наравно мало да се зађе и до нафтних поља на Кавказу, онако успут.

Како видимо, Бжежински није био превише оригиналан, свјесно или не. Он истина веома успјешно академски замагљује историјске чињенице, апстрахује, ламентира и шта све не о неопходности успостављања нове европске и свјетске безбједоносне структуре а све у сврху очувања свјетског мира. Наравно, ни у једном тренутку не помиње да злогуке ратне трубе у посљедњих неколико вијекова увијек долазе са запада, никако са истока.

Догађаји који су се десили након објављивања ове двије књиге Хантингтон-Бжежински су прилично остварили прогнозе ових сада већ покојних геополитичара, некада веома важних особа од утицаја. Персијски залив је заиста постао смртоносно мјесто за живот у посљедњих двадесет година. Авганистан је заиста постао метом терористичких организација од чега су га слободоумне државе морале да бране, све до скоро. Украјина је заиста постала критична тачка европске безбједности, можда чак и више од тога. Азијски Балкан је заиста потенцијално буре барута у коме с времена букне по нека искрица, али некако се не прима на плодно тле, као да неко ишчекује искре па их гаси на вријеме. Чини се да се Бжежински малчице преиграо у својим жељама на том простору. До сукоба цивилизација још није дошло, и поред великог труда да до њега ипак дође.

Чини се да ће неке наредне теорије и доктрине са запада ипак морати да се загледају мало више у свој простор, да као у огледалу затраже одговор: "А гдје ми то у ствари гријешимо?"

Све што су до сада учинили јесте да земље истока више зближе а себе из тог свјетског круга полако да истискају. Ресурси ипак стоје далеко од домашаја запада, и поред силнога труда, а када се томе дода и потпуни крах истраживачких радњи на Арктику, гдје Русија држи примат, онда је ситуација све неповољнија. Запад мора да се мијења, мора почети да враћа а не само да узима. Али како, када је рука на Западу увијек савијена, никада испружена!?!