Како ће надлежни казнити играоницу из Бање Луке која избацује дијете са церебралном парализом јер "плаши друге"?

Сасвим би нормално било да ова играоница добије забрану рада или бар папрену казну за овај недвосмислен чин дискриминације и то по више основа. Како пријаву од омбдусмана за дјечија права, тако и од оног за људска, а посебно од тржишне инспекције.

Потпуно очекивано, такође, да разна удружења која се баве заштитом права оваквих угружених група становништва (посебно бројна и финансирана новцем из иностранства), дигну свој глас и позову макар на бојкот поменуте играонице. Зашто Министарство породице није већ до сада издало саопшење и најавило у њему своје мјере, рачунаћемо у то да је петак исувише нерадни дан за наше државне службенике?

Било би зато занимљиво да јавност види како је то Теодора својим здравственим стањем "плашила" другу дјецу, јер би се сигурно утврдило да је страх примјетан код примитивних родитеља и радника играонице Џунгла. Јасно је да дјеца такву врсту дискриминаторског односа уче, а да она није насљедна.

Зашто нам се чини да до било чега што смо најавили врло вјероватно неће доћи, а посебно радом МУП РС, уколико јавност не изврши одлучујући притисак?

Без медија ништа: Није ово први пут

Фронтал.РС је већ писао о једном оваквом случају из ииграонице, гдје сасвим сигурно не би било ни полицијског записника, да није било притиска медија.

Пошто је полиција одбила да изузме снимке са надзорне камере на којим се види како једна мајка самостално дијели правду у случају дјечије свађе, на начин да удара туђе трогодишње дијете и бјежи са мјеста злочина, притисак медија је учинио своје.

Након објаве снимка, виновница се сама јавила полицији, која је није ни тражила, а касније и заштићеног идентитета даје изјаву за АТВ. МУП РС, на крају читавог случаја, одбио је да јавно саопшти идентитет насилнице, коју је опет наводно – казнио мандатном казном за "нарушавање јавног реда и мира".

Да се ни случај мале Теодоре не би окончао на "ујео вук магарца" нивоу институционалне санкције, Фронтал.РС преноси објаву њене мајке на друштвеним мрежама, уз позив свим медијима да овај случај испратимо до краја.

Објаву мајке, Данијеле Зељаја, преносимо у цјелости:

Нисам допустила да ми кћер избаце из играонице због церебралне парализе, звала сам полицију

Сви ви који читате овај текст, немојте престати на пола јер желим важну причу да вам испричам, причу о дјеци са потешкоћама, њиховим родитељима, причу о дискриминацији из прве руке, причу која неће имати свој крај данас, али је данас имала свој почетек, дакле кренимо…

Након школе, Теодора је изразила жељу да одемо до Делте у играоницу. Због епидемиолоске ситуације ријетко гдје идемо и дружи се са јако мало људи, увијек на дистанци, увијек са дозом опреза ја, мама баба рога, данас сам попустила. У Делти смо се нашли са татом и братом и отишли до Играонице "Џунгла”.

На улазу нас је за пултом дочекала госпођа која ради напомињући да на Теодору нико не може обраћати посебну пажњу и пазити је. Како је Теодора поприлично самостална и не треба јој посебна пажња у играоници, ја сам рекла да она улази искључиво на нашу одговорност и да није потребно да на њу обраћају пажњу више него на било које друго дијете.

Теодора улази, мјери температуру, сама пружа руке за дезинфекцију и одлази да се игра, не дирајући и не ометајући било кога, она је једно врло пристојно дијете, ми сједамо преко пута да би смо имали увид шта се дешава у играоници. Након двије минуте звони ми телефон да дођемо, Бранислав устаје, ја и даље мислим да је Никша направио проблем па се претјерано не потресам, такво шта од њега није за неочекивати, али видим да Теодора сједи поред врата и истог момента прилазим.

Саопштава ми се да Теодору треба да изведемо из играонице јер се родитељи буне због тога сто је ту, њихове принцезе се плаше и оне траже да се изведе, на шта су они пристали те нас позвали и по њиховим ријечима, замолили нас да је изведемо.

Наравно моја реакција није била ни мало пријатна, не дозвољам да се Теодора удаљи из играонице, тражим да позову родитеље да дођу, што они одбијају, тражим име и презиме раднице, не жели да ми га да, тражим шефа. Шефа позивају на телефон, након мог објашњења шта се десило, очекивало би се да се скрушено извине, не господин оправдава радницу која се није снашла. Обавијестила сам га да ћу позвати медије и инспекцију, али је он то схватио као пријетњу и одлучио да се свађа. Ту прекидам сваки даљи разговор са њим и позивам полицију да направи записник, желим имати црно на бијело шта се дешавало.

Док смо чекали патролу дошао је и газда, каже он је доктор, он нас разумије, у ствари он је колега стоматолог. Колега стоматолог има оправдање, ми живимо гдје живимо и ништа се не може код нас промијенити, дакле ја треба да се помирим са дискриминацијом, иако он мисли да моје дијете није дискриминисано, још увијек не зна да долази патрола која управо стиже.

На његову жалост он не разумије ни да се проблеми не рјешавају уз једно пиће, па од полиције тражи да се склоне од играонице и да разговор обаве у кафани, он ће да плати пиће. Докторе, полиција је ту по службеној дужности, пријавила сам вас, хтјели сте нас избацити јер се не уклапамо у стандардне оквире изгледа, мало смо другачији, али на вашој играоници не пише које пропорције треба да посједује дијете да би користило играоницу.

Дала сам изјаву, радница је дала изјаву, записник ћу добити, новинаре сам већ позвала, сутра сам код омбудсмена, у инспекцији, код градоначелника, у министарству породице, омладине и спорта и гдје год буде требало како би овакве појаве у нашем друштву добиле свој крај.

Не постоји нико и не постоји ништа што ће ме спријечити да се борим за права дјеце са потешкоћама, то ћу радити фо последњег даха било да је ријеч о мом или било чијем дјетету. А ви драги родитељи дјеце са потешкоћама, ако имате ситуације у којима је вашем дјетету ускраћено његово право, а плашите се сами да кренете у борбу са вјетрењачама, јавите ми се, ја ћу бити ваш Дон Кихот.

Љубав, Вјера и Нада никада неће престати живјети у мени, родиле су се у овом облику прије 14 година када је Теодора (Божији дар) дошла на овај свијет.