Из Додика поново проговорио комуниста: Изједначио усташе и четнике

Српски члан Председништва БиХ, Милорад Додик, дао је недавно за ТВ Н1 изјаву због које су се многи читаоци обратили “Погледима“, тражећи објашњење. Та Додикова изјава гласи:

понедељак, 11 новембра, 2019 / 10:50

„Ја сам дијете Козаре, васпитан сам на тој врсти приче и страдања у Јасеновцу. Никада нисам могао прихватити и негативан однос сам имао према томе да су четници 1942. на Козари ушли и борили се против партизана и да су заробили збир (збег) које су предали усташама, касније су били поклани у Јасеновцу. Говорим о четницима који су били спремни да свој народ гурну под нож усташама“.

Спорни садржај почиње у 31. секунди 33. минута

Ова изјава је супротна чињеничном стању. Ни на Козари, ни ма где, четници нису предавали српске, ни ма чије, збегове усташама. Напротив, они су током целог рата систематски спашавали Србе, као и Јевреје, од усташа (а Јавреје и од Немаца).

Четници нису учествовали у немачко-усташкој операцији на Козари 1942. године. Они су се током операције налазили на својим територијама, јужно (Мањача) и источно (Мотајица) од Козаре. На Козари, у лето 1941, Срби су дигли устанак против НДХ под својим националним обележјима, међутим, у зиму 1941/1942, Комунистичка партија Хрватске успела је ове устанике да претвори у партизане под хрватском командом, као и на Кордуну, Банији и у Северној Лици. Звог тога је раног пролећа 1942. на Козари избио грађански рат. Оне територије које су потом остале под командом КПЈ и КПХ, претрпеле су тешке губитке. На својим територијама, четници су заштитили народ.

Ито тако, током целог рата није забележен случај да се четници и усташе боре раме уз раме против партизана, али јесте да се партизани и усташе боре раме уз раме против четника. Постоји најмање пет немачких докумената о овоме, из пролећа 1942. у источној Босни. Током тих борби, четници нису успели да сачувају све цивиле и дошло је до познатог масакра у Броду на Дрини.

Милослав Самарџић



22 КОМЕНТАРА

  1. Kako da ne. Dobre bradonje i gibaničarska „dedamijepričao“ istorija. Nego šta nego su izdavali i klali vlastiti narod i po Kozari i ostatku Krajine, po Srbiji posebna priča. A ko je šurovao sa Ustašama i služio Švabama i Italijanima zna se. Uključujući i terevenke po Splitu. I što je Rade Radić bio švapski vodič i pas gonič isto ništa. Jajare i kukavice nekad, danas isto njihovi potomci koji bi da malo izvrnu istoriju, i zahvaljujući kojima uživamo u blagostanju i crkvenom teroru. Sluge nečije i lažovi po uzoru na pretke vječito. Lijepo neko reče:“Svaki narod ima svoj smrad.“ Kod Hrvata su to ustaše, kod Srba četnici. I da, Staljin vas je ubijao, al’ vas nije ubijao dovoljno.

      1. Ovo gore je za Mektića, a ovo dolje za Krajišnika

        Inače sve što si napisao je laž i plod komunosatanistčke propagande, a sve za rad pljačke.
        Da li si ti toga svjestan iči

  2. Било би лијепо кад би се сви почели служити чињеницама и разумом.

    Командант јединица једине легитимне војне силе на Козари у то доба је официр Југословенске војске војвода Радослав Радић. Два сина војводе Радића су погинула борећи се: један) против Њемаца близу К. Вароши, и други) против усташа, заробљен и убијен у Јасеновцу. Такође ми је више од пола даље фамилије побијено у Јасеновцу.

    Војвода Радић је сигурно лично и војнички највише радио против окупатора на подручју Козаре тј. НДХ и Вермахта.

    Поред окупације и терора страних трупа НДХ и Вермахта ту се догађала и комунистичка револуција. Наиме припадници комунистичке странке су повели комунистичку револуцију.

    (Комунистичка револуција је оружано и насилно збацивање капиталистичког друштвеног уређења на начин да се капиталисти и имућни сељаци убију и протјерају и да им се отме имовина која онда припадне отимачима. Сви који узму оружаног учешћа у комунистичкој револуцији, тј. оружаној отимачини, добију након рата/револуције дио плијена.)

    Потпуно ми је нејасно како се може правдати комунистичка револуција усред окупације. И не само то, него проглашавати жртве окупације, легитимну војску и борце против окупатора издајницима.

    Они дефинитвно јесу издали комунистичку револуцију. Без икакве сумње. Али то је све.

    За разлику од комуниста,

    Војници и официри југословенске војске су се борили за народ, за слободу, за отаџбину и њихов симбол – за краља. За крст часни и слободу златну су били спремни дати животе. Под заставом „За краља и отаџбину – слобода или смрт“.

    За разлику од комуниста и комунистичке револуције,

    искључиво су и једино потпуно и до краја искрено и чисто:

    Само војници и официри Југословенске војске права народноослободилачка војска.

    1. Svaka čast na komentaru.
      Mi koji smo bili primorani da u školama učimo Marksizam naučili smo, doslovno, da je revolucija: „promjena društveno ekonomske uz pomoć oružija“. Ponavljam, doslovno, uz pomoć oružija. E sad, oružje ne služi da se od muva brani, nego da se ubijaju ljudi. Koji ljudi Krajišniče? Po komunistima kaptalisti i oni koji brane kapitalističko društveno uređenje. Po tadašnjim jugoslovenskim komunistima (a i ustaškom pokretu) kao glavni neprijatelj prepoznata je velokosrpska buržoazija i velikosrpski hegemonizam, jednom rječju Srpstvo u Jugoslaviji.
      Poenta je u tome. Šta reći o ljudima koji su sposobni da se u takvoj situaciji bore za VLAST. Zemlja razorena, narod pati, sila udarila, a komunisti dižu revoluciju, bore se za vlast nakon rata, bez obzira na posljedice. Šta reći o ideologiji koja priželjkuje rat, jer joj treba oružje za njene političke ciljeve. Kako drugačije, nego u ratu neko može doći do oružija i provesti revoluciju. Ideologija smrti.
      E sada, suštinski između kumunista i nacista je velika sličnost. Vladati na način da ubjaš, PAZI UBIJAŠ neprijatelja, klasnog ili nacinalnog. U srpskom slučaju i jednog i drugog.
      Zato je svako poređenje četnika i ustaša u smislu kao nekakvih saveznika u bilo kom smislu krajnje neprimjereno, besmisleno i potpuno netačno. Na kraju krajeva za takvo nešto osim komunističke propagande, koja je opet imala i koristila sva moguća sredstva ovoga svijeta da je širi i formira ljudske glave tipa ovoga Krajišnika, nema nikakvih dokaza.
      Mnogo primjerenije je porediti u smislu sličnosti partizane i ustaše, a za njihovu saradnju postoje i dokazi koje na njihovu žalost ni za 70 godina komunisti nisu uspjeli uništiti ili možda nisu ni htjeli.

  3. Погледао сам дио те емисије и ту Додикову „несрећну“ изјаву коју никако није требао, смио рећи, посебно што је у питању подваљена прича (о учешћу четника приликом офензиве на Козару), лагарија, али и што је то изјава на „непријатељској“ ТВ (Н1), и ту ваља бити опрезан код одговора.
    Није ту Додику прва „несрећна“ изјава када на тапет дођу историјске теме, утисак је да има лоше савјетнике, његове изјаве имају тежину, имају одјек, и он мора бити опрезан код изјава, не мора рећи шта мисли (посебно ако је то плод једне индоктринације и лажне приче као у овом случају), и посебно ако даје изјаве онима који нашем роду рђав мисле.

    Читава та наша прича из времена ендехазије је трагична, болна за нас. Ту је погрешно то паковати у једно, како су радили у неким прошлим временима, једна прича бјеше у (Недићевој) Србији, друга у ЦГ, трећа у ендехазији под њемачком окупацијом и четврта у ендехазији, италијанској окупационој зони.
    Потпуно другачије ситуације, околности, наш род бјеше (у ендехазији) изложен истребљењу. Испрва бјеше један устанак, српски устанак без идеолошке позадине, временом долази до подјела међу устаницима (и ту је Самарџић у праву, КП је претворила део устаника у партизане, многи од тих ваљаних, честитих Срба који су се дигли против терора, барем 90% није имао појма који су му то сад комунисти), имамо два антифашистичка покрета. И то ће бити, та подјела, раздор, зла крв (за коју највише заслуга имају Броз и клика око њега), додатни узрок те трагедије, „болдовати“ бројеве страдалих.

    Ајмо то овако поставити. По њемачким подацима (значи њемачким, по Нојбахеру) до краја 1943. у НДХ погинуло је 750.000 Срба. Да није било тог раздора међу устаницима, и да су знали поставили приоритете, ко је стварни непријатељ (усташки режим), на кога ударати, Срби би такође страдали, сигурно, звјерства су почела у априлу 1941. али би погинуло мање, пуно мање, можда 200 или 300.000, али велика је разлика, много више би Срба претекло.
    Некима ти бројеви нису важни, некима је важно упирати у неку идеологију, рећи ће, па шта 500.000 више, мање убијених Срба, но видимо данас, свака идеологија има вијек трајања, потроши се, истроши, оде на сметлиште историје, а упокојене вратити нико неће.
    Бројеви јесу важни.

    1. Tačno tako.
      Dodik je rekao, onako kako misli. Tačno tako ON misli, takvo mu je ubjeđenje. . Drugo je pitanje da li on može i hoće pod pritiskom savjetnika reći drugačije. Kada je isprovociran, uglavnom govori šta misli. K’o pijan čovjek, šta misli, i to govori.

    2. Не треба ствари релативизовати него се водити чињеницама и разумом. Одвојити битно од мање битног и све разумно повезати.

      Сада имамо довољно квалитетних и широких информација и надам се разума да то урадимо. Зашто је битно – па управо због онога што си нагласио, да нам се не понови.

      Дакле, најбитније:

      У данима велике невоље, не смије се дјелити народ и поготово оружана сила. Никад, ни по којем основу.

      Нека то схвати ко како хоће. Ко намјерно или чак и ненамјерно подијели народ у великој невољи крив је за непотребна страдања која из тога проистичу. Која си навео. То важи без обзира да ли је подјелитељ у праву или није. Крив је до Бога. Јер не смије бити подјела у великој невољи. Ако је у праву нека се сјети да је пут до пакла увијек поплочан добрим намјерама.

      Судићемо се, међусобно дјелити, свађати, тући и галамити кад прође невоља. Ко претекне, за свој ћејф. Али кад удари смртна невоља, ко се задеси на власти тај организује и води причу до краја.

  4. Он је несрећа чим се родио а није само та изјава „несрећа“.
    Човјек је типични припадник Брозових „кожних мантила“ и да је , којим случајем , био партизан убјеђен сам да би се исказао послије „ослобођења“. Такви се боје када је чупаво и када налете на неког чупавог па би се скривао. Можда као „вјећник“ ЗАВНОБиХ-а?
    Свако ко мало боље посматра могао је видјети јучер да се боји. Њега једе страх без обзира на сву глуму. У предаху , након позива Шаровићу и Бореновићу , је понижавао гњидицу Стевандића јер само на такве смије ударити када није окружен својим обезбјеђењем (а то је тек прича за себе).

  5. „У данима велике невоље“ , од почетка деведесети , неко је подјелио народ на дезертере и ратне профитере и са друге стране на борце.
    Дезертери и ратни профитери су аболирани.
    Борци су , у огромној већини , кажњени.
    Ови први владају и желе докусурити ове друге.
    Да ли неким новим ратом или немирима , није ни битно.
    Сада они командују.
    Мени командовати неће по било коју цјену.
    „Смртна невоља“ по некима није престајала ударати од тих деведесетих.
    Ударају и дјелитељи.
    Дјелитељи изазивају „невољу“ како би спасили себе и своје богатство стечено на туђем зноју , туђим сузама и посебно на туђој крви.
    Нема јединства са њима.
    Готово је.
    Подјељени смо.

    1. Не треба драмити. По мени, наше сада живе главе су биле у торби ’40-45, па ’90-95, затим ’98 и погром 2004 на Косову.

      Између је сасвим ок да се рокамо међусобно. Па Срби смо! Било би лијепо да уз то имамо цивилизацијске норме, поштену власт, објективан суд, храбру полицију и медије без мишева. То ипак треба заслужити и зарадити.

      Такође би било фино да понекад тренирамо јединство, типа за Дан Републике, за славу и Видовдан.

      Лијепо и културно, чисто тренинга ради. Ал’ ко не може није обавезно. Па Срби смо 🙂

      Оно што је обавезно је препознати тренутак када је права фрка. Тада, па тада „нека буде што бити не може“.
      Па Срби смо!

  6. Најсмешнији су ми ови квази новинари типа Самарџића који покушавају оваквим текстовима да посеју дискурс у бирачком телу Републике Српске. Тера ме на смех! Чак шта више ме наговара да истог симпатизујем и постанем члан СНСД!
    Лоше вам је кад себи дозволите овакве текстове! Овде само треба укорити редакцију јер зарад „слободе говора“ оваквим настраним писцима текстова дозволе да опште у јавном етру…

  7. Za sve one zaluđene, zavedene, naivne, koji su podlegli komunosatanistčkoj propagandi, a još im nije kasno da se izvuku iz đavoljih kandži, evo jedan link na kome se nalaze spiskovi pogubljenih građana Srbije, uglavnom Srba od strane Ozne, odnosno jugokomunističke vlasti. Samo u Srbiji, bez Beograda, Kragujevac i Šabca, 60.000 pobijenih nakon rata. Pretpostavke su pošto je u Beogradu bilo najviše žrtava da taj broj ide do stotinu hiljada. Dokaz je orginalan. Svako ko kaže da je Srbin, a nakon ovoga dokaza i dalje veliča Broza, komunizam, boljševizam svrstava se na stranu neprijatelja Srpstva. http://online.fliphtml5.com/qslu/gcte/#p=4

    ZA Topuza.
    Treba li poslije ovoga da te Samardžić i dalje ubeđuje u sve pogubnosti komunizma?

  8. Znači podaci su samo za Srbiju bez Beograda, Kragujevca i Šabca, bez Bosne, bez Hercegovine, bez Dalmacije, Korduna… dak je u CG počinjen masakr.

    ZA navedenu kategoriju u prethodnom komentaru biće još dokaza od neprijateljskom, zločinanačkom djelovanju KPJ i partizanštinje po srpski narod

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *