Хоће ли Американци кући: Остао фртаљ калифата на Еуфрату

Овај Сиријски преглед долази након великог предаха, из простог разлога што се линија фронта није озбиљније помјерала. Нажалост, рат није стао.

уторак, јануар 22, 2019 / 23:11

Политичке и дипломатске размјене ватре и даље нису претјерано разумљиве домаћим спољнополитичким савјетницима, а битне су и за Републику Српску. Веома је важно да нешто од тога уопште чују, у паузи забушавања на послу и злоупотребе службеног положаја, што ће трајати док им мигранти не стигну пред кућу.

Зато ово све и пишемо.

Умртвљење линије фронта је настало усљед успоставе споразума око покрајине Идилиб, на релацији Турска – Русија – Иран (с чим се Асад без размишљања мора сложити). Зато јако чуди што још немамо никакво отопљавање на линији Милорад Додик – Бакир Изетбеговић, пошто се вектор Ердоган – Вучић – каменовање у Сребреници – Додик; већ јасно назире.

Не рачунајући Лавровљеву посјету Бањој Луци, државна заједница БиХ би требала да профитира од тренутне ситуације у Сирији, на начин да ће се Сарајево отргнути од саудијске линије, те приклонити турској политичкој авангарди у исламском свијету данас. Турцима данас уопште не би сметало да се муслимани нагоде са православнима у тзв. Босни и Херцеговини. Неким Вучићевским „општенародним дијалогом о трајном разграничењу“, рецимо. Који би повео Шефик Џаферовић, јер више нема Сулејмана Тихића.

Но, без обзира што Фронтал.СРБ заговара мир код куће, у Сирији има нешто и чисто војне акције. Не толико у Идилибу, гдје се бавимо артиљеријским чаркама типа Доњецк и Лугањск, већ на релацији Курди – Исламска држава. Односно Израел марљиво бомбардује циљеве по Сирији, без да икога пита, или се због тога сикира. Поготово Нетањаху од тога не праве представу као Доналд Трамп или Емануел Макрон.

Они само шаптом ракетирају.

Идилиб је туга преголема

Ко је власт Идилибу? У најкраћем: Исламисти који тероришу и хараче цивилно становништво (тамнија зелена на карти испод), убијајући се између себе. Но, редовне међусобне чарке при којим користе тенкове, свакодневни напади аутобомбама у исте сврхе, масовне егзекуције осумњичених за шпијунажу или активизам на страни Башара ал Асада, нису довољна за међународну осуду и успоставу реда.

Идилиб је патња и туга мијешања земаља НАТО (прије свега Велике Британије, Француске и САД) али и Турске, у унутрашња питања Сирије. Узгојили су низ ал-каидичних и исламодржавних фракција, које се готово на читавој територији сиријске покрајине Идилиб, те дијеловима територија још неколико оближњих покрајина, преко леђа цивилног становништва играју својих личних калифата.

Слична је ситуација и на сјеверу Сирије (свјетлија боја на карти изнад), гдје је Турска против Курда употријебила исте такве исламисте, али тамо Турска чини све да успостави нормалан живот и у потпуности војно контролише територије уз своју границу. У Идилибу је њена контрола далеко више дипломатска.

Разлика између Исламске државе и организација у Идилибу су само степен воље за савезништво са Западом. Зато је, ангажовањем Турске највише, у дипломатском смислу изборено да Идилиб уђе као исламистички ентитет у преговоре, у сијенци нових Трампових најава „да само што није“ у потпуности повукао трупе из Сирије, јер је Калифат потпуно сломљен на територији гдје оперише америчка војска.

Тренутно Русија, Турска и Иран, имају своје посматрачке базе на линији раздвајања са Асадовим снагама, јер се сматра да се може избјећи патња цивила каква је виђена приликом успјешних Асадових офанзива на исламистичка упоришта у Источној Гути и покрајини Дараа.

Цијена Курдистана у нафти

Тешко је повјеровати да ће они елементи дубоке државе у САД, који су и направили дипломатски салто мортале наоружавајући и из ваздуха подржавајући Курде, те гурнули Ердогана у наручје Путина, одустати од нафтних поља на чије су заузимање гонили исте.

Толико им је било стало до тога, да су чак бомбардовали позиције код Деир ез-Зора на којима су знали да се налазе руски најамници. И послије се тим хвалили. Охрабривали су Курде да иду брже и све даље, без обзира што су то етнички арапске територије. Сада су Курди загризли више него што могу сами сажвакати.

Истински, једино гдје још има акције, у смислу помјерања линије фронта, јесте тај преостали џеп Исламске Државе на територији Сирије, а који је у непосредном додиру са (америчким) Курдима. Асад је преко ријеке Еуфрат. Исламска држава је помјерила линију против Курда у једној офанзиви и то до саме границе са Ираком, што је вјероватно била операција извлачења. Стога, то Курди не могу више себи приуштити и сада су у офанзиви да енклаву ријеше до краја.

Када и тај, већ дуго, дуго очувани исламистички територијални појас уз Еуфрат пређе под контролу курдских снага, Исламске државе заиста неће више бити у Сирији. Изузимајући стратешки небитан „Пустињски троугао“ у непостредној близини џепа под курдском опсадом, а који је у окружењу снага САА и са којима САД немају никакве везе.

Ал Танф и даље стоји на аутопуту Дамаск – Багдад – Техеран

Нафта и стратешке позиције су стварни разлог озбиљнијег војног ангажмана САД у Сирији, након пропалог пројекта Исламске државе, који су САД, Саудијска Арабија, Израел и други НАТО сателити подржавали као начин смјене Башара ал Асада.

Односно, на промјену страгегије из коријена их је приморало отворено укључивање Русије у грађански рат на страни Асада. Асад је сада побиједио, а Исламска држава је још само Трампово оправдање домаћој и глупљем дијелу свјетске јавности, за војну агресију на суверену државу Сирију. Сада физички, на карти, нестаје и то оправдање и вријеме је да се иде кући?

Уколико се то деси, то ће без сумње бити најчувеније и најочитије кориштење једне нације (Курди) као монете за поткусуривање. Барем у 21. вијеку, те сигурно између САД и Турске. САД су дали логистичку, дипломатску и непосредну војну подршку Курдима, таман колико и Русија Асаду, без обзира што је носећу снагу сиријског Курдистана сама Влада САД још давно прогласила терористичком организацијом.

Да САД неће још тако брзо отићи, јесте чињеница да понижавају и Дамаск и Москву, држећи огроман мостобран унутар територије Сирије, који блокира аутопут Дамаск – Багдад – Техеран. Шиитска трансферзала из пакла за стратеге у Вашингтону и Јерусалиму, а кост у грлу за Путина и све оне које би да се Русија врати као једнакоправан парњак у геостратешком обрачуну.

У сијенци С-400: Турска патролира са САД и гледа у Манбиж

У Сирији се до сада Русија бавила естрадним потезима искључиво за своју јавност, док је планетарном и дипломатском смислу била изузетно уздржана у смислу очувања стратешких циљева. Од потпуног понижења након обарања руског ноћног бомбардера Су-24 од стране Турске авијације, до уговора о куповини руског ПВО система С-400 од стране Анкаре.

Све то је на крају резултирало побједом руске политике на терену у Сирији. Турци у улози Несврстаних између Русије и САД, спремају нову офанзиву на Курде. Бомбардујући редовно курдске положаје уз границу, у војно-дипломатском налету на њима кључан град Манбиж. Не треба заборавити да је након побједа курдских снага над Исламском државом, те националног полета тим изазваног, Турска била суочена са озбиљним војним побунама на својој територији настањеној Курдима.

Након заједничких патрола турских и америчких снага, Трамп најављује да су постигунути споразуми, а Ердоган да се ни са ким неће консултовати, када одлучи да крене у нову офанзиву. Попут оне када је Курде потпуно истјерао из града и истоимене сиријске покрајине Африн, правећи појас уз границу са Турском.

Овај пут би ишао против курдских снага које стоје раме уз раме са војницима САД, а које су наоружавали и обучавали управо Американци и дијелом Французи. Без обзира на то, а због пријетњи Турске, Курди су били принуђени да у неким мјестима зовну Сиријску Арапску Армију (легалну војну силу коју контролише међународно призната влада из Дамаска) како би посјела позиције и тако спријечила офанзиву.

Напад на Асадове трупе, неумитно би узроковао телефонски разговор на линији Москва – Анкара, што је данас на Блиском истоку очигледно много дјелотворније од релације Вашингтон – Анкара. То је још један показатељ ко је стварни побједник овог, и за посматрање ицрпљујућег, скоро деценијског грађанског рата изазваног и продужаваног споља.

Ако Американци и оду, Израел неће сигурно

Израел никад није био љубазан, нити се бавио дипломатијом на оним мјестима докле могу да долете његови авиони или ракете. Пошто је званична политика Ирана да потпуно уништи државу Израел, они не сматрају да им ишта значи то што је Сирија суверена држава.

Тако су недавно опет бомбардовали складишта иранских и сиријских снага у околини Дамаска, те се ујутру хвалили уништавањем противваздушних система С-22, те се сабирало да је приликом напада погинула 21 особа. Од тога тројица нису били ни Иранци, ни Сиријци.

То, што је војни напад на суверену земљу по међународном праву чин агресије, то реците Туђману и Републици Хрватској када су пробали напасти и заузети Козарску Дубицу. Срећом по слободно човјечанство, нису успјели.

Несрећом по општечовјечанску бригу или барем мисао, рат у Сирији још неће престати да односи животе и наноси патњу припадницима људске врсте. Онима, довољно наивним да помисле да је међусобни обрачун уз страну помоћ добро политичко рјешење за једну земљу, ово што се десило са њиховом земљом – превелика је казна.

Читамо се по потреби.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *