Дарко Ристов Ђого: Сјетимо се заљубљених у Републику Српску
Устајеш, отвараш очи и видиш напомену у телефону. Дан је заљубљених а твоја дјевојка је од оних душа које држе то тих празника – зато си и забиљежио њен рођендан и датум првог састанка и овај празник плишаних медвједића са натписом "само ти, бебо".
Размишљаш гдје да изађете, шта да јој купиш и шта да обучеш. Можда само погледом гледаш слику стрица кога никад нећеш упознати. Причао ти је отац да је његов брат био још бољи борац од њега. Ћутљив и млад, гардиста. Причао да је требало да се ожени Весном али није се вратио са Трескавице. Само су јавили да је штитио одступницу.
Штитио оно што данас зовеш слободом.
Сјећаш се: данас је и Трифундан. Ко оно од познаника слави Светог Трифуна? Ах, да, прославља га и онај Требињац што ти доноси очево вино за славу.
Можда и нисте никада причали да она друга два прста на лијевој руци његовог оца изгубљена су у Попову пољу, 1993. Не знаш, јунаци ријетко причају о ономе што су прошли.
Многи нису ни стигли да се врате, њихове славе и сада пуне сузама очи њиховим мајкама, и након три деценије дрхти рука очевима док прислужују свијеће о Трифундану.
Гледаш телефон и само у ћошку чује се бакин радио који јавља вијести из Турске и Сирије и стидљиво напомиње да је данас Дан борца као предпразник, календарска предстража Сретења Карађорђевог.
Устајеш. Можда несвјестан да је твој живот и слобода успјех оних који те гледају из Небеске Србије, успјех оних чије су ноге и руке уграђене да би ти трчао и грлио, успјех оних чији поглед гасне док гледају слике погинулих другова и мажу леђа заувијек прехлађена "у бајти".
Сјети се зато дана заљубљених у Републику Српску.