Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Хоће, биће оног рата

Након мојих недавних иступа на телевизијским каналима, када сам по ко зна који пут упозорио да се наша исламизирана браћа сасвим озбиљно, институционално и вишедеценијски, спремају за нови оружани напад на српски народ и његову државну творевину, познати и непознати су ми на улици добацивали усана развучених у осмијех: Хоће ли бити оног рата?

понедељак, 25 октобра, 2021 / 10:13

Сада ме заустављају, хватају за руку или раме, те питају то исто. Али, више се не смију.

Шта се десило у међувремену? Зашто хабер из Ефбиха, након свега двије седмице, звучи много убједљивије?

Од завршетка рата и почетка нестабилног мира у Дејтонској Долини Плача, муслиманска политика само то и ради. Са свих идеолошких равни и вертикала унутар њих, никада нијесу престали да пријете ратом. Рутински испуцавају ратнохушкачке фразе, када њихове антидејтонске жеље ударе на чврст и јединствен зид неприхватања из правца Српске. Уз шутњу њихових савезника из иностранства.

Рат, као аргумент да се нешто мора попустити, чуо сам прије скоро деценију и по, чак и од предсједника Наше странке. Имао је иницијале, марионетску улогу и формално национално поријекло као Богић Богићевић. Данас је политички доживио његову судбину, али се та странка и даље представља као екстремно либерална и анационална.

Осим што пријети ратом.

Чак се и патетични директор Народног позоришта из Сарајстана, кадар исте те странке, уз флоскуле за везивање кикица и пионирских махрамица, на крају демаскира поентирајући да "Ратове и започињу луђаци". Најумоболније у свему, јесте што он зазива убијање људи поводом испипавања трендова и хватања ријалити прикључка, садржаног у довођењу хармоникаша у одаје српског члана Предсједништва БиХ.

При том, колективно, рат помињу као да је суша, поплава, невријеме, глад, болест. Ако се не умилостиве богови жртвом, најбоље људском у Хагу, шамани суверене и недјељиве Бејха ће дозвати пошаст.

Увијек се избјегава и само питање: Ко ће почети тај рат? Као што се у кући објешеног, не говори о конопцу. На страну разлог, зашто би се било какав рат уопште почињао, битно је утврдити да ће то урадити сљедбеници политике Алије Изетбеговића.

А то су апсолутно сви политичари и јавне личности из Ефбиха. Залуђени системом патолошке међузависности, они истински вјерују да је насиље над другим одбрана. И ту помоћи нема. Неће то с наше стране излијечити ни тренутно гурање прста у око од стране власти, ни неслагање или већа помирљивост опозиције. Посебно не унутарсрпска свађа.

Бабо Алија, и поред упозорења Радована Караџића да не прегласавају конститутивни народ, први је напао испред Холидеј ина, у Добровољачкој, на Брчанској малти. Остало је упамћено његово чврсто убјеђење да је за неку митску независност у границама Социјалистичке Републике БиХ "спреман жртвовати и мир".

Тако и насљедници. Мисле, говоре и раде. Ваше није ваше, него је и њихово. Њихово је, опет, само њихово. Уколико мислите да је ваше ваше, нападате их и они се морају бранити. Да ли је у питању "спахијски комплекс" фукаре из нашег комшилука, или неки други облик конвертитског поремећаја личности, то више уопште није битно. То је тако и са тим треба рачунати.

Од "хаубица за не дај Боже" сина Бакира, дошли смо до конзулских времена и веселника из Франкфурта који броји капацитете намјенске индустрије. Плус стотину хиљада "Босанаца са искуством рата". А чим ми располажемо? Испрепаданим, невладинићким дефетизмом и подаништвом задојеним становништвом, које смо разоружали јер смо подигли порезе на држање личног наоружања, које у Ефбиху нијесу подизали?

Готово је сигурно када (када, а не ако) отпочну оружани сукоб, да ће га и даље непогрешиво звати агресија. Без обзира што су они агресори и што би нападом из Ефбиха на Републику Српску, по учењу њиховог уммета, то по дефиницији био грађански рат. Једнако као што је био рат против Фикрета Абдића.

Међу Србима мора владати предусташка наива, уколико неко мисли да се то неће поновити. Хоће, биће рата, питање је само када.

Не сједну ли власт и опозиција хитно на тајни или јавни састанак, у којем ће подвући црту и направити план шта ће радити када се запуца, а запуцаће се, већ тренутну кризну наставе третирати као предизборну кампању, шаљу сигнал да смо лак плијен.

У том случају, другој страни могу обећати само да ја нећу нигдје бјежати. Бујрум.