Милан Благојевић
Милан Благојевић: Српско ропство
Петнаести септембар је, кажу, дан српског јединства, слободе и националне заставе. Нажалост, славимо нешто што немамо и што, с обзиром на стање ствари, нећемо никада више имати. Немојте се чудити овим ријечима и немојте ми замјерити због њих, јер ја сам човјек који би више од било ког другог Србина волио да смо јединствени и слободни с обје стране Дрине и да нам је једна национална застава.
Националног јединства немамо и за то је довољно само доћи до ријеке Дрине коју, кад стигнемо до ње, не можемо више, као што смо могли некада прије тридесет и коју годину, прећи без полицијске и царинске контроле. Да имамо национално јединство које немамо, не бисмо из Српске у Србију, и обрнуто, прелазили у често (пре)дугим колонама уз граничну контролу.
Овдје ће многи рећи да синтагма национално јединство не значи нужно и јединство у државно-правном смислу. Јер, казаће даље неки од тих позивајући се на Фридриха Шелинга, народ није "пука просторна коегзистенција неког већег или мањег броја физички истоврсних индивидуа, него заједница свијести између њих". И то је тачно, само је проблем што ми немамо ни тог другог јединства, оног у главама наших људи, јер оно изостаје по свим питањима која су кључна за српски народ. То нејединство је видљиво и у Српској и у Србији.
Овдје у Српској то је, по ко зна који пут, показано само дан раније, у сриједу 14. септембра 2022. године, у Народној скупштини Републике Српске. Било је и тужно и трагично гледати нејединство српских политичких странака у тој најважнијој институцији око питања да ли потврдити вето који је српски члан Предсједништва БиХ (Милорад Додик) изјавио на давање агремана новом њемачком амбасадору у БиХ, будући да је њемачки Бундестаг недавно усвојио резолуцију којом је флагрантно наговијестио политику Њемачке према нама, чија суштина се своди на нестанак Републике Српске.
Чак ни око таквог питања није могло бити националног јединства, јер је власт у Српској била за то да Народна скупштина Републике Српске потврди вето и тиме ускрати тај агреман уколико њемачки Бундестаг не ревидира свој недавни став према нама и Српској, док је српска скупштинска опозиција одбила да уопште расправља о том питању у парламенту Српске, чиме је у ствари издејствовала да њемачки амбасадор добије агреман. Руку на срце, видјевши шта чини опозиција и да између њих нема нити може бити јединства, и власт је ретерирала у свом ставу па је приликом гласања у парламенту Српске, дакле кад је било најважније, 46 посланика из владајуће коалиције било уздржано.
На све то, као со на рану, посипа се податак, који су ми рекла два посланика Народне скупштине (не бих наводио њихова имена, да им не правим проблем), да је неко у Народној скупштини Републике Српске, што се јавности не говори, случајно или не (ако није случајно, онда је то саботажа у парламенту) пропустио да благовремено, у року од десет дана по достављању вета изјављеног од српског члана Предсједништва БиХ, сазове ванредну сједницу Народне скупштине. Зато је та сједница, која је иначе одржана 14. септембра ове године, била неблаговремена те, све и да је потврђен вето, то не би била правно ваљана одлука, јер би била донијета након истека преклузивног рока прописаног Уставом БиХ.
Случајно или не, у исто вријеме у Народној скупштини Републике Србије вођена је расправа поводом извјештаја предсједника Републике о Косову и Метохији. Колико је у тој расправи било тешких ријечи и анимозитета на српско-српској основи, колико разлика и нејединства, имао је прилику да види свако ко је гледао телевизијски пренос те скупштинске расправе. А о поцијепаности друштва у Србији, опет на српско-српској основи, око тога да ли Србија треба да призна тзв. Косово, не морају се трошити ријечи.
Сви знамо колико је тим поводом подијељен српски народ, не само у Србији него и у Српској (а шта тек рећи о Црној Гори), и да у њему има много оних који нажалост мисле и јавно износе да би то Србија и Срби требали учинити. Такође је много и оних који би колико сутра поцијепали Косово и Метохију и прихватили да Србији остане само мали дио, онај на сјеверу Косова.
И српска национална слобода је нетрагом нестала. Ево само два из низа примјера нашег ропства.
Први примјер. У јулу прошле године Валентин Инцко нам је, кршећи све норме међународног и унутрашњег права, наметнуо свој приватни "закон о забрани негирања геноцида у Сребреници". Република Српска то није прихватила, а и како би, не само зато што је српска него прије свега зато што је Инцково понашање флагрантан напад на суверенитет државе као врховног и императивног начела међународног права, па се одлучила за правно, политички и морално легитимну апстиненцију од учешћа у власти на нивоу заједничких институција БиХ, док тај Инцков "приватни урадак" не буде поништен. И онда умјесто да се истрајава у томе, само пар мјесеци након тога најприје Александар Вучић као предсједник Републике Србије прима у званичну посјету Нијемца Кристијана Шмита (као настављача противправне политике и понашања Валентина Инцка) у својству тзв. "високог представника у БиХ", што чини и патријарх српски Порфирије, иако и Вучић и Порфирије знају да Шмита није именовао Савјет безбједности УН како је прописано Анексом 10 Дејтонског споразума.
Очигледно је да у позадини стоји одсуство наше државне и националне слободе, тачније речено стоји наше ропство у његовом савременом облику, пошто су Вучић, а под њим и Порфирије, иза кулиса клекли пред њемачким притиском и повиновали се захтјеву Њемачке да приме Шмита у званичну посјету и да га ослове као "високог представника у БиХ". Није требало да прође много времена па да Вучић код себе позове Милорада Додика и да му, под маском наводних разговора о даљим правцима сарадње Српске и Србије, наложи да прекине са бојкотом заједничких институција БиХ, што је Додик одмах затим и учинио, а са њим и сва српска политичка власт и опозиција у Републици Српској.
Додуше, све да то Додик и није учинио, овдје би, као и годинама до сада, диктатура високих представника оличена овај пут у Валентину Инцку и његовом приватном "закону о забрани негирања геноцида у Сребреници" била спроведена уз помоћ "војске" од 7.000 лица (махом Срба) из Републике Српске запослених у разним институцијама и органима на нивоу БиХ, од којих примају плате и друге новчане приходе који се финансирају из буџета БиХ. Та "војска" беспоговорно и без имало преиспитивања примјењује све што су високи представници овдје наметнули. На примјеру примјене Инцковог "закона" то изгледа овако.
Од тих 7.000 лица из Републике Српске, запослених у заједничким институцијама БиХ, што је, хтјели то признати или не, озбиљна формација, да не кажем армија, има их на стотине који су запослени у СИПА (полиција на нивоу БиХ), ОБА (Обавјештајно-безбједносна агенција БиХ), Тужилаштву БиХ, Суду БиХ, Уставном суду БиХ, сада као инспектори и јавни тужиоци прогоне, односно као судије пресуђују Србима по Инцковом "закону".
Ништа другачије ствари не стоје ни са запосленима у институцијама Републике Српске, полицајцима, криминалистичким инспекторима, јавним тужиоцима, судијама свих судова, министрима у Влади Републике Српске и иним другим запосленим који се финансирају из буџета Републике Српске. За све ове године, још од 1997. када је тадашњи високи представник Карлос Вестендорп почео са диктаторском праксом наметања "закона" и других аката, што је противно свим правним нормама међународног и унутрашњег права, никада нико од тих запослених који примјењују право није одбио да примијени насиље високог представника.
Свима им је од владавине права, националне суверености и слободе била важнија њихова функција и плата, мјерена хиљадама конвертибилних марака. То је сурова стварност о нама. Стога и њу треба имати у виду када је ријеч о прошлогодишњем налогу Александра Вучића Милораду Додику да Република Српска прекине са бојкотом заједничких институција БиХ, што је био пораз наше националне слободе. И тако је живот наставио да тече као да се ништа није догодило, као да Валентин Инцко није ништа противправно учинио, све смо с тим у вези заборавили, јер ми и иначе слабо памтимо, а брзо заборављамо.
Или, како каже Меша Селимовић у свом роману Тврђава: "Све чемер, сиротиња, глад, несрећа. А зашто је тако? Не знам. Можда зато што смо по природи зли, што нас је бог обиљежио. Или што нас несреће непрестано прате, па се бојимо гласног смијеха, бојимо се да ћемо наљутити зле силе које стално обилазе око нас. Зар је онда чудо што се увијамо, кријемо, лажемо, мислимо само на данашњи дан… Немамо поноса, немамо храбрости. Бију нас, а ми смо и на томе захвални".
Иако су ове ријечи написане прије више од пола вијека, оне су данас актуелније више него икада, јер смо поцијепани не само државним међама преко којих можемо прећи само након што будемо преконтролисани, већ смо поцијепани и српско-српским сукобима и мржњом, готово истом оном мржњом за коју је Меша Селимовић, говорећи ономад о свом поријеклу из дробњачког братства Вујовића на граници Херцеговине и Црне Горе, записао да су: "…два брата, један Селимовић, један Овчина, бранили браћу и рођаке, генерацијама памтећи да су род. Кад су рођаштво почели да занемарују, па да заборављају, па да презиру, и кад се сасвим затрла родбинска веза, тешко је рећи, то је дио наше тешке и неиспитане историје. Некадашња жеља да се помогне рођацима полако се претварала у црну мржњу".
Други примјер. Само живот може да тако удеси ствари, па да се само који дан након 15. септембра 2022. године у Београду догоди нешто што изнова потврђује нашу склоност ка аутоколонијализацији. Наиме, ЛГБТ организација тражила је да одржи свој скуп и шетњу улицама Београда, у оквиру оног што зову «Еуропрајдом», и да се то догоди 17. септембра. С обзиром на отпор од стране противника те манифестације и очекивану опасност од њиховог међусобног сукоба, Министарство унутрашњих послова Републике Србије донијело је рјешење којим је забранило одржавање тог скупа. Против тог рјешења елџибисти су најприје изјавили жалбу у управном поступку, која је одбијена од стране надлежног другостепеног управног органа. Затим је услиједило обраћање елџибиста Управном суду који је, како су извијсстили медији у Србији, одбио елџибисте и потврдио рјешење МУП-а Србије.
Дакле, надлежни органи државе Србије су правноснажно рекли своје, то јест да због постојања опасности за нарушавање јавног реда и мира, угрожавања живота и безбиједности људи и имовине наведени скуп, односно шетња на отвореном не могу да се одрже. Е управо тада на сцену ступају бројни амбасадори земаља Запада у Србији, предвођени америчким амбасадором Кристофером Хилом, који ултимативно и супротно наведеним одлукама надлежних органа траже од Србије да погази те одлуке и дозволи одржавање скупа.
Све то ће, упркос одлукама органа државе Србије чији је она премијер, прихватити Ана Брнабић, па су окупљање (са све шетњом) ипак одржани у Београду 17. септембра ове године. Ову очигледну спремност за сопствено потчињавање, и потчињавање државе Србије вољи иностраних амбасадора упркос одлукама надлежних органа Србије, премијерка Брнабић је (уз громогласно ћутање Александра Вучића који је тог дана отпутовао за Њујорк) приказала још и као наводно свој и успјех државе Србије, јер је истог дана у вечерњим часовима на ванредној конференцији за штампу у Београду изјавила: «Показали смо да смо озбиљна држава која поштује своје институције, али и права свих грађана".
Једино што је у овоме озбиљно, без обзира да ли се ради о случају ЛГБТ популације или случају било којих других субјеката, нису држава и њена премијерка, већ спремност премијерке да флагрантни суноврат своје државе, њене суверености и владавине права претходно правноснажно примијењеног од стране њених надлежних органа, приказује као наводно поштивање институција те државе. Стога осјећам да нећу погријешити ако кажем да је овај други примјер својеврсни крешендо наше сервилности, нашег подаништва, наша капитулација и национални суноврат.
Завршавајући први примјер наше националне неслободе дао сам цитат из мисли Меше Селимовића, у којем Селимовић објашњава како се некадашња жеља људи истог (српског) рода и народа временом изобличавала, и то најрије у немар, потом у заборав, овај у презир, а презир на крају у мржњу, што готово савршено објашњава и како се разара заједница свијести између људи која је у основи не само родова него и читавог народа. Сада ћу, на крају овог мог невеликог текста, на једном свјежијем примјеру, који сам непосредно запазио прије двије године док сам радио посао судије Окружног суда у Бањалуци, показати како се данас фабрикују онај немар и заборав, који су подлога за каснији презир и мржњу.
Оквирним законом о основном и средњем образовању у БиХ из 2003. године прописано је (члан 3) да је један од општих циљева основног и средњег образовања то да се код ученика развије свијест о припадности БиХ. Ову празнину није попунио законодавац Републике Српске, јер ни Законом о основном образовању и васпитању, као ни Законом о средњем образовању у Републици Српској, није прописано да је циљ тих образовања развијање свијести ученика о припадности Републици Српској.
На овај и овом сличне начине се припадност Репулици Српској занемарује, што временом води у незнање и заборав код генерација које тек треба да дођу. Код њих ће нам наша садашња национална застава бити мала, готово никаква вајда. Јер у тако поцијепаном народу она временом постаје само комад обичне тканине, којег ће нове генерације, ненаучене да припадају Републици Српској, бити спремне да замијене неком сасвим друг(ачиј)ом тканином.