Душан Басташић

Зашто је Дане Лукајић „пуштен низ воду“?

Дане Лукајић, пензионисани пуковник Војске Републике Српске и даље чами у загребачком казамату. Прошло је четири и по мјесеца од када је на путу до Шаранове јаме на Велебиту отет из јадовничког аутобуса од стране хрватских државних органа.

понедељак, новембар 19, 2018 / 16:23

Није се та отмица десила, како пишу хрватски медији, на граничном прелазу Личко Петрово село, већ је пресретање три аутобуса са ходочасницима из Републике Српске и издвајање оног у коме је био Дане Лукајић, као у акционом филму, извршено неколико километара унутар лијепе њихове.

Уз директиве Јадовничанима да навуку завјесе, пријетње и псовање српске мајке новинару који је фотографисао, наређено је Данету Лукајићу да изађе из аутобуса а возачу да одмах настави пут.

Када га је вођа пута упитао о чему се ради, Дане је уз смјешак одговорио:

„Не брини, селективна контрола. Биће брзо готово.“

Није било тако.

Мада је тог јутра 30. јуна 2018. Дане по ко зна који пут од завршетка рата ступио у лијепу њихову, за отмицу је одабран „посебан“ дан, тренутак и мјесто.

Хрватској јавности је требало указати како„крвник из логора Мањача“, тако су то неки хрватски медији пренијели, одлази на комеморацију жртвама логора Јадовно из 1941.

Српској омладини у конвоју аутобуса а посебно њиховим родитељима, требало је утјерати страх у кости и одговорити их од одласка на парастос слиједећих година.

За очекивати је била и инцидентна реакција по обрасцу „Не дамо Данета – Ми смо Дане, Дане је наш“ уз лијегање на цесту и ометање рада граничног прелаза. Пошто је преко двеста Јадовничана из Србије и Словеније у вријеме отмице већ стигло на Велебит, по никада већем броју хрватских ТВ камера за претпоставити је да се инцидент очекивао и на том светом мјесту.

Ништа од тога се није десило.

У сриједу је загребачко Жупанијско државно одвјетништво подигло против Данета Лукајића оптужницу којом га се терети за ратни злочин према двојици припадника ХВО-а и тројици припадника ХОС-а у логору Мањача 1992. године.

Поред оптужбе да је подређенима наређивао да злостављају ратне заробљенике које је он испитивао, оптужен је и да је лично приликом испитивања, једног од припадника ХОС-а ударао дршком пиштоља по глави и шаци и, ни мање ни више, чупао му нокте.

Ову вијест, са шокантним детаљима оптужнице, пренијели су сви значајнији хрватски медији а онда у скраћеној верзији преузели и медији у Р. Српској.

Није случајно да је оптужница подигнута недуго након протеста ткз. хрватских бранитеља у Вуковару, незадовољних бројем осуђених „великосрпских агресора“ а непосредно пред вуковарску колону сјећања.

Мада су се на дан отмице, редом оглашавали и протествовали бројни званичници Српске, сада након подизања и изношења детаља из оптужнице, услиједио је мук. Тек кратка изјава директора Републичког центра за истраживање рата и ратних злочина из Бањалуке.

Чини се да су Српска и Србија, чији је Лукајић држављанин, пустиле пуковника „низ воду“.

Нема сумње да су неки онако „на прву“ повјеровали у оптужбе или важу да ли је или није српски официр на Мањачи чупао Хрватима нокте из руку па су процијенили да је боље не оглашавати се.

Таквих сигурно није мало јер у свакодневној антисрпкој халабуци која трешти са хрватских мејнстрим медија и у гласном ћутању са српске стране, многи су закључили да „нешто ту има“ па је боље покрити се ушима.

Незаинтересованост за судбину српког пуковника и не изненађује превише јер Срби су углавном сами испоручивали своје команданте, генерале, предсједнике и високе функционере па чему сада правити галаму око до недавно јавности непознатог официра „нижег“ чина.

Без намјере да поредим оно што се поредити не може, подсјећам на реакцију хрватских институција и медија у случајевима хапшења Хрвата Тихомира Пурде и Вељка Марића. Није било дана а да у јавном простору није било барем неколико реченица протеста или ТВ кадрова везаних за њихова хапшења, све до испуњења захтјева.

Односом српских институција и медија према утамниченом пуковнику који се 1991. није латио пасоша него остао са породицом да служи народу у ратом захваћеном завичају, шаље се јасна порука онима од којих се очекује, не дај Боже ако затреба, да бране Српску и/или Србију.

У исто вријеме, пред оне који су `91. или`92. поступили као Дане Лукајић, поставља се питање:

Ко је слиједећи?



7 КОМЕНТАРА

  1. „…Односом српских институција и медија према утамниченом пуковнику који се 1991. није латио пасоша него остао са породицом да служи народу у ратом захваћеном завичају, шаље се јасна порука онима од којих се очекује, не дај Боже ако затреба, да бране Српску и/или Србију….“

    Odnosom tzv srpskih institucija i njihovih vlasnika , ustvari ZDS institucija i medija prema utamničenom pukovniku koji su se 1991. latili pasoša i sa porodicom pobjegli da ne služe narodu u ratom zahvaćenom zavičaju, („ponosim se što nisam bio u VRS“), šalje se jasna poruka da se Srpska upokojena. Nažalost onih čije su kosti ostale u Jadovnu, u Jasenovcu, i ostalim srpskim stratištima.
    Ali, i na radost potomaka ustaških koji su ostvarili svnove svojih djedova : Trećinu pobiti, trećinu pokrstiti ( potkupiti), trećinu protjerati.

    Danas je ovdje bio izuzetno tužan dan. Rezultati uspješno odrađenog posla režima su stigli na naplatu.
    Zakrvljeni, zavađeni, odrođeni, prorijeđeni, podređeni, uniženi , zgaženi, popljuvani… i niko sretan. Ni oni koji su se zaklinjali, ni oni koji su na drugoj obali. I, jedni, i drugi, svjesni istine.

    Poslije sledećih izbora, na ovom mjestu će se čuti neki drugi jezici, nositi neke druge nošnje, zaklinjati pred drugim zastavama i pred drugim vjerskim službenicima…. jer Srba ovdje , nažalost, neće biti.

    Pozdrav Danetu Lukajiću iz utamničene Srpske, iz Prijedora.

  2. Пошто сам ја сада због муслиманске глупости испао бранитељ хрватског народа у бих, условићу пуштање Дане и Драгана. Не само то, уцјењиваћу хрватску за рачун интереса Србије, а тако и треба.

    1. Za tvog smo imenjaka svi Lukajići.
      Sve nas je, od malena do golema, i one pod zemljom , i one nerođene, i one koji se nikada neće roditi zbog njega, jer se momci ne žene, djevojke ne udaju, djeca ne rađaju, potrpao u kovčeg i zakucao ekser. I na kovčeg stavio Šifru: Srbi, rekao sam vam, ne odstupite li, da imam rješenje.

  3. Ко су више ови сорошевци, страни плаћеници и мушаџединије који искориштавају несретне судбине појединаца (Лукајић, Драгичевић, итд) како би мучки ударили на институције државе Републике Српске и оптужили читав српски народ?

  4. Понављам још једном.

    Данету Лукајићу, макар у том логору на Мањачи био “мајка Тереза“, није требало било мјеста у аутобусу који је ишао у Јадовно.

    Мислим да је увреда за мученике из Јадовна да им на поклоњење долазе чувари логора, па макар, како рекох, били “мајке Терезе“.

    Такав зицер Хрвати наравно да нису пропустили, а наше је да утврдимо каква је памет намјестила усташама такав зицер да сада по свијету причају да о српским логорима у НДХ брину и причају само чувари српских логора у последњем рату.

    Ово што сам написао наравно да нема везе са личношћу Дане Лукајића, него о томе да се мора пазити какву истрорију имају они који се залажу за српску истину о страдању у НДХ.

    1. Гледао сам Симића 1 минут на РТРС и чим је камера пребацила на колегу му са знојницом у руци крај.
      Прочитао сам неки текст гдје се тврди да нема холокауста над Србима.
      Као што је то обична лаж и самообмана у коју вјерују само наивни,тако су комунистичког ЈНА КОС-овца неко убједио да је ходочасник ако уђе у аутобус опремљен са знојницом.
      Ко зна, вјероватно је Лукајић тренутак хапшења дочекао као психичко олакшање, није он наиван да вјерује у аутобусу карту и знојницу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *