Предраг Бојиновић: Велики ресет – о повјерењу

Пословање банака и уопште финансијских институција се може свести само на један појам, на једну ријеч, повјерење. Сви компликовани алати, процедуре и многобројни финансијски трикови падају у воду ако се та мала кључна ријеч доведе у питање. Једноставан примјер је такозвана банк ран (bank run) ситуација или бијег из банака или банкарска паника.

четвртак, 23 јуна, 2022 / 17:53

Уколико дође до нарушавања повјерења клијената из било ког разлога па макар и неког баналног као што је непровјерена гласина или сумња у исправност рада банке, долази до наглог повлачења средстава усљед страха инвеститора или клијената у губитак својих улагања. Настаје паника коју чак и мали инцидент увећава, шири се страх који је веома тешко контролисати, што најчешће води банкроту банке. Ово је само мали једноставни примјер из банкарског пословања али треба знати да потпуно исти принцип важи у свим финансијским институцијама као што су берзе, инвестиционе банке, фондови и слично. На први помен несигурности улагања инвеститор изражава забринутост и спремност на повлачење својих средстава на неко сигурније мјесто.

Одмах по настанку украјинске кризе дошло је до сложне и веома брзе реакције западних земаља према Русији али и према руским грађанима који су пословали на том већ помало дивљем западу. Готово је невјероватна брзина и ефикасност мјера којом су те мјере настајале, као да су већ одавно биле добро припремљене а онда се само чекао тренутак, знак за почетак прогона. Све ово је праћено масовном хистеријом у медијима којом се на индиректан начин оправдавало правно насиље а упорно су прећуткивани бројни инциденти напада на Русе и њихову имовину. Наравно, у медијском свијету у каквом живимо највећу пажњу је привукао случај популарног Романа Абрамовича, тог по свему контроверзног бизнисмена из Лондона. Он је већ одавно био становник тог града са великим улагањима у свим правцима али наравно најпознатији по фубалском клубу Челзи.

Лондонски спортски миљеник којег је Абрамович спасао из дугогодишњих дубиоза и извео на велику европску сцену. Дакле, прича о овом великом фудбалском клубу је и прича о Роману Абрамовичу, прича која траје већ скоро двадесет година, од када га је купио за 160 милиона фунти а потом уложио више од милијарду фунти на довођење играча, тренера, у инфраструктуру клуба. Од посрнулог клуба направио је фудбалског гиганта са именом и репутацијом. Наравно да ово нису била једина Абрамовичева улагања у Лондон, па морао је негдје живјети, купити кућу, возило и много тога још. Колико је он заиста потрошио у Великој Британији вјероватно ни он сам не зна тачно али много је новца инвестирао или донио из своје родне Русије у Велику Британију.

Али, он није сам, он није једини Рус који је живио и пословао у Великој Британији, нипошто, и сви су они олигарси, тако их зове британска штампа. Када је Рус богат онда је олигарх, а када је неки западњак богат онда је он бизнисмен или је можда члан краљевске породице односно неки племић. Ријеч олигарх је за сада резервисана само за богате Русе. Ко зна шта то њих, те олигархе привлачи у Велику Британију. То је заиста мистерија мора се признати. Ниске порезне стопе, меко законодавство… или једноставно престиж, жеља за прикључивањем свјетском џет сету. Некада, за вријеме царске Русије, богати руски племићи су редовно завршавали у Паризу, али и широм Европе. Једноставно Русе не држи мјесто, морају мало да се прошетају и да своје новце троше изван своје отаџбине. Да, а сада је било вријеме Велике Британије, сви су нагрнули тамо, и шта се десило…

Сви су протјерани и опљачкани готово преко ноћи, а разлог за то је био напад њихове отаџбине на суверену Украјину. Тако су рекли иако никоме од тих олигарха није доказана повезаност са државним апаратом Русије, иако су се они чак и ограђивали од тог рата, али ништа ништа није помогло, они су већ унапријед били осуђени, једноставно као Руси. Морамо да се запитамо како је то могуће у земљи која се хвалила на сва уста демократијом и владавином права. Како је могуће некоме само тако просто одузети или заледити имовину, ма како је она стечена? И поготово како је могуће учинити то тако брзо и ефикасно?

У Романовом случају правдање да је он сам напустио Велику Британију под притиском медија су смијешна и лажна. Абрамович се никада није политички декларисао, од самог почетка сукоба је давао искључиво хуманистичке изјаве жалећи за губитком људских живота, чак је намјерио продати фудбалски клуб Челзи а сав приход дати у добротворне сврхе жртвама рата у Украјини, али није вриједило, он је само тако протјеран а имовина му је одузета. Мора се признати да Лондон ових дана помало подсјећа на Минхен тридесетих година двадесетог вијека, по многим аршинима.

Међутим, нисмо ту да ламентирамо на тужној судбини Романа Абрамовича, јер и поред свих тих финансијских губитака њему ће остати толико да не може да потроши за десет просјечних живота, нешто је друго по сриједи. Питамо се сада како ће неки кинески Роман гледати на све ово??? Јер, ако су овако лако могли да се отарасе популарног Романа како ли ће тек лако моћи да се отарасе неког Ли Вуа или слично. И он ће наравно да буде олигарх а не бизнисмен, а његова имовина ће да буде мета финансијских органа владе њеног величанства на сами помен Тајвана или Ујгура. И не само неки кинески олигарх, него и неки бразилски, арапски, индијски или ко зна од куда све не олигарх на помен неких тамошњих унутрашњих сукоба који ето нису по вољи Влади њеног височанства, или неких других височанстава.

Враћамо се на причу о повјерењу, дакле, уколико њега нема или се умањује, инвеститори губе интерес за одређено тржиште и повлаче свој капитал у циљу заштите истога. Институциолизована пљачка као ова о којој смо говорили, ма како била ефектна и ефикасна се не исплати на дуге стазе јер несигурност тјера инвеститоре из одређене пословне зоне. А прича о повјерењу се може условно назвати и причом о међународном праву и правди. Има ли тога још у свијету или га никада није ни било? Можда ипак само постоји право јачег и моћнијег, а по потреби га називамо међународним, римским, краљевским и сличним правима.

Слична ситуација се десила са средствима руске централне банке али и руских комерцијалних банака. Невјероватно брзо и ефикасно је дошло до "залеђивања" средстава и буквалног протјеривања свих руских банака из земаља западног свијета. Тај помало смијешни израз "залеђивање" је кориштен олако и ноншалатно, и наравно да су га режимски медији запада просљеђивали слуђеним и надасве неуким конзументима широм те просвијетљене западне цивилизације. И наравно да су они то прихватали као сасвим нову нормалност, да треба заледити треба казнити.

Међутим проблем се налази у нечему другоме, како заледити нека финансијска средства? Наравно да ни најглупљи међу конзументима западњачких медија не мисле да ће се то десити фреоном у неким супер фрижидерима, али сасвим тупаво вјерују да ће та средства да се ставе негдје на страну да чекају нека боља времена. Ма хајте молим вас?

Та финансисјка средства су злато, новац и хартије од вриједности уложена и инвестирана у западњачке владе, банке и друге финансијске институције, и та средства доносе приход у облику камате и профита, требало би… Али, сада су залеђена. Да ли је то могуће да ће та средства сада да мирују и не доносе никакав приход? Наравно да није. Та средства ће да буду и те како живахна и активна, скакаће са једне берзе на другу као чигра и доносити приход, али не своме власнику, Русији, него некоме другоме. Дакле, очигледно је да говоримо о простом и једноставном отимању, или народски речено о пљачки, легализованој од стране институција једне стране без питања и сагласја са другом страном.

Поново се враћамо на причу о повјерењу. Највећи свјетски дужник је већ деценијама земља слободе и једнакости највећих домета у демократији итд.. или краће САД. Унутрашњи и вањски дуг те државе се мјери трилионима долара. Сви државни буџети се већ деценијама финансирају продајом државних обвезница и других хартија од вриједности, са солидним приходом по доспијећу. Сви инвеститори са великим вишковима ликвидних средстава радо су улагали средства у ове хартије од вриједности, па чак и та руска централна банка. Ипак, највећи повјерилац овог дужника је Народна Република Кина. Занимљиво, зар не!

Какву поруку ће да пошаље у свијет ово залеђивање или тачније пљачка средстава руској централној банци и протјеривање свих руских банака и осталих финансијских институција из сфере домета западне цивилизације?

Већ одавно начета вјера у сврсисходност пословања са западњачким финансијским институцијама је сада дефинитивно укинута. Повјерење у финансијске институције запада више не постоји, оно се одржава само силом, али до када?