Одличан почетак, односно првих 150 или нешто више страна. Остатак, поготово након првих 200, постаје несносан за читање. Тако бих, у случају да желим нагласити Растков осјећај за умјетничко, а желим, морали сасвим преквалификовати ово дјело.
Приповјест о подполковнику Исаковичу, наставља се са његовим синовцима: Павлом (као централном личношћу), те Ђурђем, Петром и Тривуном.
Почиње у маниру медитативне прозе. Такође у кафани и са кратким резовима, али прије свега са основом у романтично-меланхоличном ритму мисли.
„Ништа није теже ни страшније, него гледати свијет очима бивше лепотице“
Чини се као да је ово дјело изабрано за обавезну лектиру из чисте политичке коректности: Чисто умјетничка књига, писца једних Људи са четири прста…
Као марљив хроничар, Андрић набраја особине Кочићевог човјека, земље Босне, кметског проблема, те моралног устројства предметног писца.
Збирка од 17 приповједака, међу којима су и најпознатија „Јаблан“ и вјероватно најбоља у његовом опусу – „Мрачајски прото“.
Низ лиризованих приповјести са висоравни на планини Мањачи као стожером, те сталним пробијањем социјалне ангажованости кроз умјетност, у циљу српског националног ослобођења под аустроугарским ропством.
Другом издању, 36. година касније, претходи предговор Исидоре Секулић, гдје је невјероватна количина повријеђености рецензијом коју јој је за прво издање даривао Скерлић.
Вељко Петровић изненађује тиме што је прилично анониман у данашњој књижевној свијести Срба. Овдје заиста добро и проживљено пише.