Милош Црњански: Дневник о Чарнојевићу (1921)
Почиње у маниру медитативне прозе. Такође у кафани и са кратким резовима, али прије свега са основом у романтично-меланхоличном ритму мисли.
Књига за јуче
23:08 Срђан Благовчанин: ОХР је дио проблема, треба га укинути јуче19:45 Немања Видић: Најдужа гондола у Европи и иста таква језичка српска срамота19:23 Протест у Грчкој, против биолабораторија у Африци21:53 Преглед УНРС о медијским темама које су обиљежиле мјесец новембар18:41 Милан Благојевић: Наше незнање нема граница20:32 Додик о Кисинџеру: Свијету ће недостајати такав визионар20:11 Зеленски признао оно што је очигледно: Биће теже вратити Донбас него Крим14:23 Фестивал ратног филма у Ростову на Дону - у конкуренцији и српски радови18:36 Милан Благојевић: Фризирање ствари18:29 Невладинићка школа: Молим вас, нападните ме!
Растко Петровић: Шести дан
Одличан почетак, односно првих 150 или нешто више страна. Остатак, поготово након првих 200, постаје несносан за читање. Тако бих, у случају да желим нагласити Растков осјећај за умјетничко, а желим, морали сасвим преквалификовати ово дјело.
Милош Црњански: Сеобе, књига друга (1962)
Приповјест о подполковнику Исаковичу, наставља се са његовим синовцима: Павлом (као централном личношћу), те Ђурђем, Петром и Тривуном.
Иво Андрић: Жена на камену
"Ништа није теже ни страшније, него гледати свијет очима бивше лепотице"
Миодраг Булатовић: Црвени петао лети према небу
Чини се као да је ово дјело изабрано за обавезну лектиру из чисте политичке коректности: Чисто умјетничка књига, писца једних Људи са четири прста…
Иво Андрић: Земља, људи и језик код Петра Кочића
Као марљив хроничар, Андрић набраја особине Кочићевог човјека, земље Босне, кметског проблема, те моралног устројства предметног писца.
Петар Кочић: С планине и испод планине
Збирка од 17 приповједака, међу којима су и најпознатија "Јаблан" и вјероватно најбоља у његовом опусу – "Мрачајски прото".
Јауци са Змијања
Низ лиризованих приповјести са висоравни на планини Мањачи као стожером, те сталним пробијањем социјалне ангажованости кроз умјетност, у циљу српског националног ослобођења под аустроугарским ропством.
Исидора Секулићева: Писма из Норвешке (1914.)
Другом издању, 36. година касније, претходи предговор Исидоре Секулић, гдје је невјероватна количина повријеђености рецензијом коју јој је за прво издање даривао Скерлић.
Вељко Петровић (1884-1967): Приповјетке
Вељко Петровић изненађује тиме што је прилично анониман у данашњој књижевној свијести Срба. Овдје заиста добро и проживљено пише.