Миодраг Булатовић: Црвени петао лети према небу

Чини се као да је ово дјело изабрано за обавезну лектиру из чисте политичке коректности: Чисто умјетничка књига, писца једних Људи са четири прста…

субота, октобар 13, 2018 / 08:36

Овдје, ипак, осјећа се као да је та умјетничка мјера коју је одредио Булатовић, некакав шири друштвени компромис око тога шта је умјетност заправо. Као да је ово била прецизно уциљана књижевна смјеша, која је производила такав ефекат, али он је био ограничен само на пар деценија.

Нестанком система у којем се развијало и само ово дјело постаје СОУР (Сложена организација удруженог рада), која изведена на берзу – губи вриједност.

Ово је тешко поетизована проза, издјељена на 28 поглавља, која имају наслове што у себи отјелотвороју суштину новинарског антрфилеа. Но, далеко поетизованије и недјелотворније од истинских поднаслова у Људи са четири прста, који су журналистиковани поступак познат још од много раније. Нпр. у Гаргантуа и Пантагруел, или у Кандиду. Гдје се препричавао садржај поглавља. Овдје су наднаслови кратки.

Почиње врло динамичном и готово филски савременом композицијом. У првих 10 поглавља, упознајемо ликове овог поетизованог романа, или тематски везаних приповједака, пјесама у прози.

Штагод.

Ликови, редом

Они су редом: Луда Мара; Петера и Јован; Исмет и Срећко, Мухарем, старац Илија и Кајица у поглављу које се зове "Старац и остали", што је јасан знак да је намјеравано да се у поглављима (која су ексклузивно власништво ликова, пошто се само они и њихове унутрашње стање појављују у истима) они и представљају тако таксативно. Ту су у истом поглављу још пијани свадбари, међу којима се издваја пријатељ Мркоје и Анђелија, Кајицина матер, те још Иванка. Невјеста на поменутој свадби.

Од десетог поглавља долази до њихове интеракције, која траје све до самог краја, за који је је већ тад јасно на коме ће се преломити.

У питању је све сама декаденција и полусвијет. У свему има нешто настрано или за жаљење. Или обоје. Луда мара је сеоска луда коју сексуално користе, те је након силних рађања сада боли трбух. Она дјецу убија, а људи настављају са њом по старом.

Петар и Јован, Срећко и Исмет, два су пара међузависника, у којима је први доминантан партнер. Двојица скитница и два гробара, који се срећу погледима на дан укопа муслиманске дјевојке за коју се каже да је прминула од батина. А доста старији муж је искрено жалио. Њен бијели табут, односно замотуљак платна у којем је, посебан је мотив и поглавље (Бијели цвијет). Иначе, све је овдје означено дубоком симболизацијом.

Пијетла сем

Осим пијетла, који је централни појам и исходиште читавог дјела; ту су и маслачци, ријеке, путеви, свадба… Скитнице гледају спрам свадбе, али не желе да просе, већ се надају да ће их се сјетити и позвати. Гробари, пак, пију и не знају гдје да закопају несрећницу без џеназе.

Мухарем је наумио у Бијело Поље, да прода пијетла. Газда Илији да врати шта му је дужан, да врати осталима и да коначно постане човјек. Он је и кључни лик, а његова тежња да постане човјек је уско везана за прихватање од стране заједнице. Он тако иде и кује план, а централно мјесто у њему је да ожени Иванку.

Старац Илија је везивно ткиво приповјести, јер преко њега ми улазимо у шири контекст. Њега мучи трансгенерацијски прелаз. Смјена нараштаја. Његов братић, Кајица, недорасло је момче од 30 година. КОје се још увијек игра са доста млађима, односно дјецом. Ситан је, кржљав, а највећа му је страст да у потоку хвата пуноглавце и рибице, те их даје мачкама.

Садизам

Илија би да буде сигуран како ће добити насљедника, те га кори да више не краде и да не бјежи од куће. Затим га пита за величину алатке: "Јел’ к’о и код свих осталих? Јел’није к’о жир?" Умирује га одговор како је све у реду, али је очито да Кајица ни под разно није за женидбу.

Иванка је једна у тој бучној свадбарској гомили смирена. Она се тјеши како ништа неће морати да ради, те како ће јој бити љепше него до сад. Свјесна је за кога су је удали, али није ни близу тога да гаји иста осјећања према Мухарему, као он према њој. Чак се ни не познају.

Преломни тренутак је када Илија зауставља Мухарема на сред пута. Пита га куда ће. Порив да то учини је "Нека чудна љубав која се граничила са жењом за мучењем, са жељом за слочином".

Он кињи мухарема на сред пута, док је гомила свадбара пошла за њим. Сви гледају, и он не смије да покаже како му је стало до Мухарема.

Ко је коме ћаћа?

Од овог тренутка почиње приповјест како је, као са Кајицом, имао епизоду са осамнаестогодишњим Мухаремом. Само што је њега скинуо да види је ли све у реду (није одговарао на питања о поваљивању). Затим, када је овај бјежао, није имао начина да га заустави,; него га је је чак још вријеђао и викао за њим, док је трчао крај жена и дјевојака у пољу. Прогонитељима је умакао и више се никад није вратио.

Реминисценција се баш продужава и прелази у помало епскофантастичку епизоду Илијиног трагања за Мухаремом. Већ тад се види да му је отац, али Миодраг Булатовић то крајње формулативно и неинвентивно држи на пиједесталу мистичности, која требга да нас одржава и мотивише за даље читање.

Баш због тога, након приче о Илијином лутању са просајацима, те у другом наврату вишемјесечном сједењу на неком мосту гдје је чекао да ријека пронесе мртвог Мухарема, дјело губи на својој динамици, али и на занимљивости. Драстично!

Јуродиви газда

Ова лутања су заиста измјештена из остатка штива и представљају један надреалистичан излет. Богати газда се потуца са просјацима, па га и они оставе, јер стално пича о Мухарему, свом надничару. Тад се врати кући одрпан и суморан, али други пут будући да је сав зарастау браду и скакао у воду за дјететом којег нема, болесног га упрти неки сељак.

Правио се нијем, али га и он напослијетку устави у граду, јер га није имао чим хранити. Ту га препознају неки марвени трговци и поведу га кући. Чудећи се: куд залута у овај несој". Дотад су му сељаци сво имање готово разнијели. Мухарем се појавио послије три године сам. Сви су мислили да ће га, како га је дочекао, Илија убити. Али њих двојица попише по ракију и опет му постаде наполичар.

Пијетлова кривица

Одатле се враћамо у садашњост свадбе, гдје се Илија мора некако извући, што је зауставио Мухарема. Па тражи пијетла да га убије. Вади револвер, промаши, па га потом удара кап. Обамре тотално, а Мухарема прво гази стока, а затим људи. Мркоју га је жао, али свадбари њему намјењују титулу новог мучитеља. Тако он узима пијетла, а Мухарема бацају у вис и дочекују на шаке. Он је крвав, сушичав, па га готово убију. Илија сједи на столицији, немоћан, руку објешених низ тијело.

Даље се приповјест развлачи у призоре мучења и људске окрутности. Мркоје напија пијетла, Кајица краде сватовима новчанике и играсе са јаретом, Иванка то све види, луду Мару силују четворица свадбара, Илију на крају киње и пљују му у бркове, на концу још и пуцају у пијелта који пијан кукуриче на врх дрвета.

Мухарем у међувремену одлази до несвадбарне дружине, и даље се трудећи да постане човјек. Тако, што ће радити све што и други људи. Осим детаља, у којем му на одговор да никад није опипао женско, гробар срећко наређује да затвори очи и стављаму руку на леш; нема више ни композиције, ни успјелих слика.

Тишина вришти

Петрово и Јованово распредање о ногама, дође по вриједности као недељна прича у Политици. Изнад или преко пута кафанских записа Јакова Гробарова.

Посебно јадно, раме уз раме са Илијиним "обзнањивањем" читалачкој публици да му је Мухарем син, јесте симболисање пијетла као срца и душе, самосвојне интиме човјека, а која простачки и буквалистички излази из уста просјака, те луде Маре. Имају пјетлиће у грудима.

Јесте да се детаљно објашњава Мухаремова предисторија, али ти детаљи о Илијиној жени коју је тукао и која му је изродила слаб пород (три сина им умрла, а сви били налик на сушичавог Мухарема); те Илијином напаствовању малоумне Ниџаре (Мухаремове мајке) и насљеднику којио се рађа и живи у насиљу и злочину који га прикрива; али снага такве трагичне приче је упропаштена од 26. поглавља, тегљењем њене тобожње мистике. Односно, то је нешто налик расплету у америчком потрошачком филму.

Расплакани гробари

Ствар јасна одавно свима, иде у реминисценцију у црнобијелој техници, гје поновним гледањем нечега што смо гледали раније у филму, редитељ вријеђа интелигенцију конзумента: "А, то је заправо разлог што Илија воли и истовремено кињи Мухарема…".

На концу, Мухарем кркља задављен кашљем пуним крви, каје се за своје гријехове и моли да га се казни, гробари не знају гдје је укопати, јер су расплакани и пијани; Кајица је побјегао и нема га да се фотографише, Анђелија се туче у груди и куне дан кад га је родила, а све то посматра шлогирани Илија.

Просјаци на концу конца, збо поноса доминатног дијела њихове заједнице, неће ни кости да глођу које су бачене псима. Не узимају ни погачу. Читав тај свијет остаје у свом злу из нехата. Нехата, јер се све дешава у погрешно вријеме, или када је већ одавно касно.

Човјек се постаје, човјек нема кућног љубимца

Мухарем је одлучио да постане човјек и призна себи да жели оженити Иванку баш тај дан. И баш је прошао тим путем, и баш га је Илија видио, и тек када више нико не може члути, нити он рећи, признаје га за сина. Каје се, остављаму сво своје имање.

Иначе, укратко, Мухарем је јасан показатељ какво мјесто у сеоском друштву имају љубитељи кућних љубимаца. Стално има црвеног пијетла и кад му га украду, помогну лисици или јастребу да га уграби, он излеже новог и тако му шапуће. Смисао је у њиховој жељи да му узму и обешчасте нешто што им не треба, изузев зато што Мухарема боли, ако му то дирају.

Зато пијетла желе живог бацити у врелу воду.

Кад, гдје и што?

Конкретне координате у којем се времену ово све дешава, готово да не постоје. Изузев тога што се код просјачког прецвикавања ногу говори о камиону, односно што јасно и уциљано, само на једном мјесту Илија пита Мухарема да ли је пјевац комуниста?

Илија још једном пита: "Је ли ти изграђујеш соцјализам?". Везивање Мухарема и социјализма, овакве приче уопште и социјализма, вјероватно је била кључна ствар у доба изласка овог дјела. Ходање по оштрици бијрача. Данас је непримјетна.

Занимљиво је да сви ликови и језик приповједача иду екавским, мада за крај око Бијелог Поља то није особено.



Оставите одговор