Растко Петровић: Шести дан

Одличан почетак, односно првих 150 или нешто више страна. Остатак, поготово након првих 200, постаје несносан за читање. Тако бих, у случају да желим нагласити Растков осјећај за умјетничко, а желим, морали сасвим преквалификовати ово дјело.

субота, јануар 18, 2020 / 13:11

У питању је експериментални роман. Само овако би се могле достојно истаћи изванредне и напредне инвенције и поступци у овом романескном дјелу. Он, као цјелина, неуспио је покушај.

Ово се посебно односи на мој лични доживљај, који је данас (20.03.2008.) унапријеђен сазнањима из пера приређивача Марка Ристића, а која су потврдила све горе наведено, а и гомилу ствари које ћу даље рећи.

Осим што мој закључак и доживљај није чак ни успио покушај, већ пун погодак из прве. Зато ћу координатно-критички чланак о овом дјелу наставити допуњен позитивистичким охрабрењима.

Дан шести је састављен из двије неједнаке и готово полуаутономне цјелине. Прва је повијест о повлачењу кроз Албанију 1915. године, а коју је написао и Геци кону предао 1935. године, прије свог одласка у САД. Она се састоји из три цјелине (мада је првобитно наумио да буду четири).

Проза метастазира код Андријевице

Овај дио је јасно и амбициозно започет, са готово митском предисторијом главног јунака, стевана Папа-Катића. Његовом оцу Ирцу, матери му Марици и Стефану Џамићу, по којем је овај добио име, а био је и велики пријатељ његовог оца.

Посебно мјесто заузима његов деда, власник читаве лепезе приповједних активности, такорећи тајкун. Овдје се налгашава како је он "огромно много људи упропастио", док је стигао до зацртаног циља, тј. благостања и богатства.

Квалитет штива је на овом дијелу неупоредиво бољи о глаткији од приповијести које долазе касније. Већ негдје од Пећи или Андријевице, проза метастазира у неколико изузетних слика или мотива или чак и епизода, које су угушене несврховитим ћелијама лирских унутрашњих монолога, филозофских промишљања и непотребно детаљних и аутистичних описа. Посебно Стеванових халуцинација, изазваних обољењем ока.

Тако на почетку имамо динамично прескакање времена, простора, приповједача (дуго друго а); које се на крају разлије у једну тешко психологизовану дневничку забиљешку. Везе између ликова су постале исувише сложене, математичке; и када им се не би замјерало то што су немогуће, јасно се види да су јалово искориштене. Посебно у случају Робијаша Мише.

Конструкција

Дакле, ово дјело има званредну конструкцију (Говорим о 1. дијелу) одлично замишљену да представи сву трагику живљења и постојања, те јединке коју је Бог створио ШЕСТОГ ДАНА.

Дакако, Растко Петровић има различит приступ од теме истоименог филма са Арнолдом Шварценегером; али једнако траљаву и неуједначену изведбу, посебно крај.

Као да је у питању права дефиницја романа (надврсте која у себе утапа друге књижевне врсте), Шести дан је издјељен по данима, попут дневника, те у себи садржи и ту епистоларну ноту свезналог приповједача, али углавном сазнајемо прошлост преко сјећања оних који тренутно размишљају пред нашим очима.

Конструкција бива заиста епопеично разапета, јер поред Стевана и српског крака догађаја, добијамо извјештај и о неком регруту, који је рођен из општења његове мајке са два непозната радника, до је његов законити отац спавао у сусједној соби, а послије био поносан на своју мушкост, гдје као стар човјек (преко 60 чини ми се) може да напрвави дијете.

Ту је Робијаш Мишо у изузетно успјелој сцени убиства служавке, која је промијенила мишљење и неће да се уда и да новце за отварање радње, затим ова епизода веже судбину Радмиле-Тони – Тони Тишине, са још најмање четири кључна лика + Стеван.

Муке једне вучице

Ту је, након Стеванове епизоде са једном даском у воденици (слично као Момчило Настасијевић о свом брвну преко потока), по којој игром случаја сретно пређе преко набујале воде; и највеличанственија слика од свих: размишање и муке једне вучице.

Ту ми је све лијепо, у стилу Бијелог очњака, сазнамо да су јој преци дошли са Јахорине, нашли мостове, и све по реду.

Дакле, све обећава замршену, детаљну, из више углова испричану епопеју, која ће наличити на далеко авангарднију и лиризованију, а тим и аутентичнију и непосреднију визију Времена смрти Добрице Ћосића. Која, наравски, долази деценијама касније.

Али, Растко петровић од тога одустаје и одлучује да ово буде искључиво прича о повлачењу. Значи, већ смо се повукли из Београда и у повлачењу смо даље, све до укрцавања у савезничке бродове (отприлике Пећ – Љежа).

Рат и људи

И то је управо вриједност овог песимистичног путописа, јер у њему нема ама баш ништа о војним операцијама, чак ни у нивоу љубавновикендроманског Црњанског и његове друге књиге Сеоба.

Све је го народ и цивил. Односно, о војним операцијама се говори готово смијешно мало, обзиром да су оне главни узрок тог егзодуса. Овај изгон, својеврстан излазак Срба из Египта, уопште се не проблематизује. О сеговим узроцима и посљедицама се не дискутује, не помиње се могућност неког другог рјешења. Третира се чисто као усуд, виша сила. Они, Срби, селе се губећи своју људскост путем.

Но, та краћа етапа није уопште у сагласности са постулатима приче, те је заробљени Нијемац-Словак испуштен, икавац такође без икаквог смисла (осим југословенства), Мишо робијаш гине без икаквог композицијског или семантичког смисла. О опјеваном крају да и не причамо, пошто је баш крај овог првог дијела бесмислен и туљав. Потмуо, мутав, блесав, сажаљив.

Тако то можда и јесте било у стварности, али тај вид натурализма, тј. жеље за њим, нигдје раније није нагашен или значајније развијен.

Е, поред разгранате приповједне мреже, у веома успјеле ствари са почетка, спада та приповјест о очевом самоубиству, коју дознајемо уз увод приче о једном другом Стеваном рођаку, а која је испрва добра баш зато што је дупла, што подебљава то Стеваново трагично поријекло.

Обојици самоубица је род, а обојица се убијају из готово нејасних или баналних разлога. То је тако смушено, нејасно и недоречено, да даје осјећај реалности.

Дио други (15.05.2008.)

Затим се овај злосрећни роман наставља и Стеван је постао велики научник у САД. (То одушевљење и могућност да се успије ван граница српског свијета је изражена данас до доминантне црте).

У међувремену је умро његов ђед, али Стеван не жели ни паре од свог тог силног богатства, него га даје у фонд за младе научнике. Све је то одбио, мада је био један од најбогатијих људи својег завичаја, а сигурно и један од најбогатијих младића тог узраста у САД. Зато што му се уопште није ишло у завичај.

Његова судба се у САД среће са судбом Радмиле – Тони, која се удала за Американца Била Гордона и усвојила Милицу, кћер своје покојне сестре; чијем је рођењу Стеван присуствовао. Њега прво контактира Билов син из првог брака, а затим се повезао и са остатком породице.

СПК развија романтичну везу са Милицом, односно другарску са њеним нероођеним братом. Милица је сад из богате фамилије, она пилотира авионом, као један волирантски приказ у шта се може развити српско сјеме. Уопште, овдје је све препуно тог амасадорског-путописачког порива, у којем Растко има јаку потребу да остатку српства кокаже да је у САД; али и оном остатку европоцентричног свијета представи срску мисао и крв.

Шести дан је дјело у којем Петровић, у другом његово дијелу, покушава композиционо извести све оно што није урадио у првом.

Поготово пред крај 2. дијела, гдје његово настојање да сви ликови добију заслужен третман и остваре међусобни додир, нараста до размјера невјероватног. Потпуно блесавог и болесног.

Напримјер, Пјер О’Мали, Сарин штићеник, послат је у неке шуме у Минесоти, "где је он неким случајем већ био". Тамо бива његова судбина, убице траженог због убиства породице, запечаћена од стрне људи који су га познавали; али сад не знају да је он тај трапер, који је тајанствено ишчезао. И силно се изненаде, када то сазнају.

Роман је јако добро са претходним дијелом повезан, али је то све исувише патетично, исувеише мелодраматично; препуно екскламаторних промишљања, ситних филозофија и удивљења парцијалним визијама свијета, јако непрецизно и изнад свега – досадно.

Уопште не зачуива његов језик, а у овом дијелу је дошло до израђжаја говор о храни. Људи имају те изразе "ала смо се славно најели", а он је са Џеријем на некој свадби гдје су грдно јели.

Могуће да је моје чуђење изазвано тим, што су се околности у свијету промијениле, те данас хране код нас има више него довољно; чак превише, до борбе са целулитом и вишком килограма. Но, више је него јасно да је Растко Петвовић хтио контрастирати са 1. дијелом романа, те нагласити измјештености СПК и сународника, односно иоколности богатих и безбрижних САД.

Милица и Стеван, пошто су чули вијести о убиству бјегунца, имају још тих криминалистички подударних веза са ликовима, као да није довољна и та њихова настрана. То свој врхунац доживљава у Стевановој коначно-трагичној погибији, гдје ловачки куршум човјека који га познаје завршава у њему, а не у јелену које је достојно еколошки и готово великобритански бранио у мислима од безумних ловаца.

Очигледно је да се Расто Петровић овдје руководио максимом да ако оставиш главног јунака у животу, убијаш причу. Међутим, ова прича је толико издетаљисана и закомпликована у бескрај, да је ово једино достојно и разумно рјешење.



1 КОМЕНТАР

Оставите одговор