Светилишта и губилишта: У Међугорју су се дјеци указале српске кости из јама

Дуга је традиција указања Богородице Марије. У православном свијету су ови догађаји релативно чести, али немају велико маркетиншко кориштење. Они остају унутар цркве, објаве које доносе оваква виђења остају ствар религије и интимног вјеровања.

петак, 5 марта, 2021 / 17:04

Сама Богородица је веома поштована код православних као заштитница мајки и дјеце и готово редовно су њене иконе одмах поред Христових у свим православним црквама.

За разлику од православних, католици штују Богородицу на један "узвишенији" начин, рекло би се. Бројна су светилишта њој у част у католичком свијету, али су и бројна мјеста њеног указивања, редовно претворена у света, гламурозна и посебна. Католици поред тога имају посебан однос према Њој, они је редовно моле да упути своје молитве Христу, да буде посредник до њега. Она је чак често и испред њега.

Указања у Фатими у Португалу су вјероватно и најпознатија у католичком свијету. Она су се десила 1917. године, у централном дијелу државе, који је некада припадао маорском владару, отуда и топоним Фатима. Зашто ово име за то мјесто? Према једној тврдњи Фатима је била кћерка истог маорског владара и прешла је на хришћанство, али постоји и друга тврдња да је ово мјесто добило име према најмлађој и најдражој кћерки пророка Мухамеда.

Те 1917. године троје дјеце, Луција, Франциско и Жакинта су видјели и разговарали са Богородицом. Она им је упутила поруке које су они пренијели свијету. Ово мјесто је изненада постало веома цијењено и посјећено у католичком свијету. Сасвим случајна чињеница јесте да је Португал у то вријеме, био поприште идеолошких борби.

Социјалисти, односно комунисти, били су на прагу да дођу на власт, краљевина је укинута још од 1910. године. Револуција у Русији је узела маха, а лијеви револуционарни покрети су се ширили Европом. Након указања у Фатими десне снаге полако преузимају власт у Португалу, десет година касније уводе и фашистичку диктатуру која ће бити једна од најдуговјечнијих у Европи заједно са оном у Шпанији.

Злобници и циници, који не цијене рад католичке цркве, тврде да су се указања десила баш у Фатими због постизања што ближих веза са исламским свијетом. Једна од видјелица, сестра Луција, која се замонашила накнадно, наставила је са својим пророчанствима али у тишини манастира.

Чувено је њено писмо пред сам крај њеног живота које је послала Папи, у којем се наводно крију тајне великих невоља за ову цркву у будућности. Ово писмо никада није објављено, чува се у библиотеци Ватикана. Друго двоје видјелица, Франциско и Жакинта су беатификовани накнадно. Ватикан веома цијени и поштује виђења у Фатими, признаје их наравно.

Крајем јуна 1981. године, дешава се виђење Богородице у мјесту Међугорје, у близини Чапљине, у тадашњој Југославији. Само годину и нешто мало након смрти доживотног предсједника Тита, који је суверено владао протеклих 35 година. Неке религије и локални обичаји налажу годину дана жаловања за покојником, у том периоду се не ваља почињати ништа што би покојниково дјело и дух унизило и дало му лошу конотацију у Божијим очима.

Годину дана након његове смрти, коју је овјековјечио читав свијет, доза хероина у Београду је јевтинија од обичне паклице цигарета, друштво је суочено са огромним каматама страним повјериоциома, поскупљењима, недостатком основних намирница, и као врхунац наравно стиже и указање.

Шта год ко мислио о Југославији и њеном идеолошком одређењу, мора се признати да је то била озбиљна држава која је темељно промишљала. Након почетне еуфорије око "виђења" које се као пожар разнијело широм државе, и након првих мало и неспретних реакција политичара који су осуђивали такво сујеверје, настало је озбиљно истраживање ове појаве која је могла да угрози саме темеље државности.

Догађај је у јавности прећуткиван, скриван, јер се противио самој природи антирелигијске државе која је заступана. Али, исти догађај није могао бити игнорисан, поготово због националистичких дешавања десетак година раније, тзв. Хрватског прољећа, па и упада усташке терористичке групе.

Убрзо је формирана званична комисија која треба да истражи овај феномен, која ће јавности пружити укупну слику о догађају. Чланови комисије су били припадници Службе државне безбједности, политичари али и научници, од којих је посебно тражено да дају непристрасан и реалан суд о догађају, у нади да ће они оповргнути ова религиозна сујеверја.

Након посјете Међугорју и околини, комисија је саставила контроверзан извјештај:

  • Полиција или Служба државне безбједности је инсистирала да се ради о манипулацији масом у сврху политичких активности,
  • Политичари су рекли да се ради о некој врсти фатаморгане, о некакавој уобразиљи која је довела у заблуду шесторо младих из Међугорја,
  • Представник науке је имао другачије мишљење. "Десило се", рекао је, "они су заиста нешто видјели!"

На запрепаштење свих осталих, научник је богохулно или државнохулно мишљење наставио: "Да, видјели су нешто што се њима учинило као виђење, а у ствари је то била нагла манифестација калцификације из динарских стијена." Члановима комисије, као и политичком врху ништа није било јасно, па је он морао да појаснити: "Као што сви знате, у љето 1941. године, након настанка Независне државе Хрватске, почели су покољи према српском становништву а поготово у Херцеговини. Усташки алат за убијања је било искључиво хладно оружје.

Из два разлога: штедња муниције и тиха егзекуција, како се не би узнемирила околна српска села. Дакле, једно по једно, села су уништавана до посљедњег становника. Мушки мјештани Пребиловаца су дочули за ове погроме. На дојаву да Усташе долазе да их одводе, сакрили су се у Хутово блато које су познавали као свој дом. Али, нису знали да је овај рат другачији од других, мислили су да су на мети само војно способни мушки становници.

Међутим, побјешњеле хрватске усташе, разочаране њиховим бијегом отпочињу крвави пир у локалној школи, кољући редом дјецу и учитељицу. Покољ се наставља, да би преостале становнике њих око 500 одвели прво до Чапљине а потом и до села Шурманци, гдје су их побацали у крашку јаму, махом живе. Након рата, нове власти нису могле или жељеле да покрећу процесе против ратних злочина јер је у Херцеговини заостало много скривених Усташа.

Након десетак година крећу први процеси, оптужено је пет од сто педесет доказаних злочинаца које су звали "Јамари", односно "Шкрипари", јер им је специјалност била бацање жртава у јаме. Остали су се добро скрили у инстранству или неријетко и у ближој околини. Након процеса, 1961. године, власти бетонирају све јаме у Херцеговини гдје су побацане жртве усташког терора, између осталих и јаму у Шурманцима. Тачно двадесет година након бетонирања и четрдесет година од злочина, шесторо дјеце пролази у близини брда и јаме у Шурманцима, и угледају нешто."

"Па добро шта су то видјели?", нестрпљив је био један од политичара.

"Младе кости су пуне калцијума, нарочито код дјеце и младих жена. Распадом њихових тијела, а накнадно бетонирањем јама, дошло је до великог накупљања или заробљавања калцијума у јами, који је тражио свој пут кроз порозне кречњачке стијене. У једном тренутку он је исцурио напоље у облаку који је створио визуелни ефекат. Дјеца, видјелице, васпитавана у строгом католичком духу су видјела оно што су жељела да виде, или оно што им је од малих ногу пред очима, Богородицу. То су видјели. Дух српске дјеце поклане и побацане у јаму у Шурманцима."

Десет година послије долази до распада Југославије и крвавог рата међу народима за наслијеђе и територије. Спомен костурница која је подигнута у Пребиловцима, срушена је, као и све куће у том и осталим српским селима. Пребиловчани су убијени по други пут.

Међугорје је данас богато монденско мјесто, центар вјерског али и свјетовног туризма. Видјелице из Међугорја, за разлику од видјелица из Фатиме, живе луксузним свјетовним животима, посједују куће дуж јадранске обале и на острвима. Свештеник и духовник видјелица из Међугорја, Томислав Влашић, рашчињен је и претворен у лаика. Простије речено он је избачен из католичке цркве

За разлику од Фатиме, Ватикан никада није признао Међугорје као мјесто указања Богородице.

Б. П.