Србољуб Живановић: Гробнице јасеновачких мученика постоје и у Београду

Међународна комисија за истину о Јасеновцу (МКИЈ), уз сарадњу Удружења Јасеновац – Доња Градина из Републике Српске, јуче је у Дому Војске Србије представила двије књиге с пете конференције МКИЈ посвећене откривању истине о ономе што се дешавало у јасеновачком систему усташких логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома у НДХ током Другог свјетског рата.

Конференција је одржана 24. и 25. маја 2011. у Бањалуци.

Позабавићемо се неком другом приликом садржајем ових књига, зато што смо јучерашњу промоцију и учешће на њој професора др Србољуба Живановића искористили да као предсједник МКИЈ каже о њеном раду нешто више за наше читаоце.

Професор Лондонског универзитета, свјетски научни ауторитет у области анатомије, антропологије и палеопатологије, др Живановић је члан МКИЈ као британски држављанин, пошто у њеном раду не учествује нико од људи с територије ранијих југословенских република. Чланови су угледници из САД, Велике Британије, Русије, Израела, Италије, који сарађују с десетинама истраживача из многих других држава.

На првом мјесту, наш саговорник наглашава да је јуче први пут у Београду представљена међународна Декларација о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима, штампана на осам језика, коју је послије вишегодишњих истраживања истине о концентрационом логору Јасеновац 2012. донијела МКИЈ.

Комисија је, према ријечима професора Живановић, 2008. утврдила да је у Јасеновцу страдало нешто више од 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и око 80.000 Рома. Прошле године комисија је саопштила и податак, на основу непотпуних истраживања, да је у НДХ у логорима за дјецу, страдало 42.791 српскодете, 5.737 ромске и 3.710 јеврејске деце, узраста до 14 година.

Интересује нас да ли је утврђивање чињеничног стања подразумијевало и увид у доскора недоступне архивске изворе, што професор Живановић потврђује, наводећи сљедећи пример:

– На једном састанку у Њујорку саопштио сам да смо дошли до имена 371 католичког свештеника који су клали, убијали, мучили, силовали жртве и чинили свакојака друга звјерства. Тада ми је чувени амерички научник Мајкл Бернбаум, који је био и у комисији за истраживање геноцида у Руанди, рекао да се у Србији и бившој Југославији ништа не ради, пошто они имају имена 1.400 католичких свештеника, несумњивих починилаца злочина. У овом тренутку МКИЈ је утврдила да је 1.371 католички свештеник чинио грозне, просто невјероватне злочине у НДХ. Ако се зна да их је било око 2.000, то значи да су од три католичка свештеника двојица били кољачи. А готово сви су били припадници фрањевачког реда.

Установљене чињенице, према ријечима нашег саговорника, нарочити значај имају ако се упореде с подацима изнетим у Музеју Спомен-подручја Јасеновац, иза чије поставке стоји садашња хрватска држава. Поменута су имена нешто више од 80.000 хиљада жртава, али тај списак није тачан већ и зато што се на њему налазе и имена људи који никад нису били у Јасеновцу.

– Таквих је много, као што је много имена оних који су страдали на другим стратиштима, што значи да је све то далеко од истине – каже професор Живановић и наглашава да Хрватска заступа став да је злочин почињен само ако је позната жртва, односно починилац злочина.

– Зато непрекидно постављам питање како ћемо утврдити имена оних жртава које су, на примјер, изгореле у Пећилијевим пећима у Јасеновцу, или које су у казанима куване, а од њихове људске масти добијан сапун. Држао сам тај сапун, помијешан с пјеском, у руци, у Смедереву, гдје су га Нијемци дијелили преко Црвеног крста. Не знамо ни имена жртава које су као острва лешева пловила Савом и Дунавом из Јасеновца. Лично сам их посматрао, а избацивала их је вода на обале ове двије реке. Сахрањивани су на локалним гробљима без икаквих обиљежја. Једна таква масовна гробница се налази поред Куле Небојша у Београду. Сматра се да је у њој сахрањено око 2.000 лешева. Послије ослобођења Београда два камиона тих лешева су по нечијем наређењу одвезена за Јасеновац, а онда се одустало од тога, пошто их је било много. Сада више нико и не зна да је ту масовна гробница. Много лешева је било и на врху Ратног острва, то је наша комисија установила.

На крају разговора, професор Живановић помиње и оно што се догодило током његовог недавног двомјесечног боравка у Израелу.

– Обишао сам тамо много музеја холокауста, па и онај код града Аке, старе феничанске луке. У њему је и педагошко одјељење гдје деци из школа држе предавања, а она читају документе које су за собом својевремено оставиле жртве. На основу тога касније нешто напишу или нацртају, да би се видјело јесу ли деца уопште схватила шта је холокауст. На једном документу који сам насумице узео писало је „Историја једне дјевојчице из Бјеловара”. Рођена 1937, она је описала страдање своје и цијеле њене породице у НДХ. Дјеца у Израелу тако сазнају шта је било код нас, а овдје можда никада нећемо сазнати шта је све било у вријеме тог великог злочина, пошто се истина скрива деценијама – закључује професор др Србољуб Живановић.