Сентиментално здравље и комисије за ништа (7): Градишка

Пише: Стефан Мачкић

Посљедња установа коју је 2013. године обишла једна од комисија за заштиту лица са душевним поремећајима, градишка је Болница. Без пуно детаља, Комисија у свом извјештају биљежи прва запажања – "смештена [је] у центру града у комплексу више засебних зграда.” Нема говора о изгледу и стању Болнице и болничког круга, за разлику од других извјештаја.

Комисију су чинили Стоја Стијепић, спец. неуропсихијатар и предсједник, Горица Томић, дипл. психолог, Анђелка Бољановић, магистар социјалног рада, Мирјана Јуришић, представник локалне самоуправе, и Тонка Радмиловић, представник корисника, члан Удружења "Заједно”. Иако би комисије извјештаје требало, што им је законска обавеза, да састављају и подносе Министарству здравља и социјалне заштите најмање једном годишње, нема новијег извјештаја од овог из 2013. године. По свему судећи, он је и једини, јер сама Комисија наводи да је први, а и Министарство нам је одговорило да "не може одобрити приступ за друге извјештаје, јер истих нема.”

Фали пара

Први проблем на који указује Комисија, а слично је са готово свим установама, проблем је буџета – "стабилан […], али недовољан.” Тада је већ био јуни, а "[у]говор са [Фондом здравственог осигурања Републике Српске] о финансирању за 2013. год. није потписан.” (Тим се уговорима уређује плаћање трошкова лијечења осигураника Фонда у Болници.) Одговарајући на наша питања 2022. године, из Болнице ће нам рећи да је уговор за 2013. потписан 31. октобра те године.

Иако се разлог не наводи, могуће је да због овога "[т]оалет папир, као и хигијенске потрепштине нису доступне у довољним количинама.” Слично томе, "[л]екови […] су углавном редовно доступни и приступачни за кориснике.” Не објашњава се зашто су лијекови само углавном доступни, али се додаје да се набављају преко Фонда.

Ко се лијечи, опасан по живот, и с којим правом

Одјељење психијатрије бројало је, у вријеме посјете Комисије, тринаест корисника. "Са дијагнозом менталног поремећаја је 11 корисника, овисност о алкохолу 1 корисник и са интелектуалним тешкоћама 1 корисник.” Током 2012. године лијечено је 260 корисника, који су на Одјељењу боравили просјечно осамнаест дана.

Корисници су, иначе, једнообразно обучени јер се "инсистира […] на ношењу болничких пиџама, ретко кад се користе делови личне одеће, осим у шетњи.” Министарство је израдило Приручник за рад комисија за заштиту лица са менталним поремећајима, у којем се, између осталог, указује како је непожељно приморавање на ношење пиџама, јер је стигматизирајуће. Немају ни "простора за дискрецију и приватност”, а могу се тек "повремено издвојити из групе у собу”, што се не разјашњава.

Наспрам тога, запослено је – на одјељењима неурологије и психијатрије, која су у поступку раздвајања – 29 радника. Они изражавају "незадовољство због преоптерећености радом на оделењу и амбуланти и обимном администрацијом, папирологијом, тако да немају много времена за корисника. | Сматрају да постоји ризик и по њихово здравље, што није процењено актом о ризицима. Простор недовољан, недовољно финансијских средстава за решавање основних проблема на оделењу, као што је грејање и сл. | Основни извори стреса су недовољно кадра, сагоревање на послу, опасност по живот од стране агресивних корисника, пуно папирологије.”

Комисија наводи да "[н]иједном кориснику није одузета или ограничена пословна способност”, што је, поједностављено, човјеково право да сам одлучује о свом животу. На другом мјесту, међутим, биљежи да "корисници који су смештени на оделење не могу самовољно напуштати оделење.” Није разјашњено да ли се под тим мисли и на прекид боравка, али се зато код пристанка на лијечење наводи да "[у] моменту обиласка нико није био на третману без личне сагласности.”

Дотичући се присилне хоспитализације, Комисија истиче да је "уредно евидентирана”, али и да "[к]орисници нису у потпуности информисани о својим правима на жалбу, не постоји правна помоћ.” Ипак, "[р]едовно се врши ревизија потребе присилног задржавања”, што се у доста установа не ради, али се зато не објашњава ко то овдје чини и колико често.

Породица забрањује посјете због стигме

Извјештај се бави и додиром корисника са спољним свијетом. "Фиксни телефон на оделењу је на располагању све време уз надзор техничара, неограничени позиви извана”, наводи тако Комисија, али не објашњава оправданост тог задирања у приватност. "Посете су дозвољене свакодневно од 15 – 16х викендом од 11 – 12х”.

Комисија открива и, прилично проблематично, да "[р]етко постоји ограничење посете извана, углавном на захтев родбине због стигме и доношења психоактивних супстанци.” Уопште се, међутим, не детаљише о оваквом ограничењу, ни ко доноси такву одлуку, ни каква правна заштита је кориснику обезбијеђена, ни у којим случајевима се на захтјев породице ограничавају све посјете и чиме је то оправдано. Поготово се не објашњава како је то оправдано да се радно способном кориснику ограниче све посјете на захтјев породице због стигме, а Извјештај потврђује да се управо то ради.

Само лагано с процедуром

Један од већих проблема који се могу ишчитати првенствено између редова комисијских извјештаја, управо је таква претјерана опуштеност према процедури. Сврха је процедуре, међутим, устројавање механизама који ће јемчити да се права пацијената поштују. Они не треба само да отклањају повреде кад до њих дође, већ и да их – још важније – спречавају, самим својим постојањем, и својом доступношћу, једноставношћу и силином дејства.

Тако, рецимо, "[у] Болници не постоји тело задужено за заштиту права корисника, жалбе су могуће кроз књигу утисака, усмено лекару или техничару, или четвртком на састанку са главном сестром.” Корисници, дакле, могу да се жале посредством баш оних на чије би се поступање највјероватније и могли жалити, што у најбољем случају може обесхрабрити кориснике да уживају то своје право, а у најгорем осоколити злоупотребе. Што се тиче књиге утисака, не разјашњава се како јој се може приступити. "На Оделењу”, такође, "не постоји сандучић за примедбе корисника услуга.”

"Одјељење нема информативни летак о тим питањима који би корисници добили на пријему (нпр. ’Информатор’)”, такође биљежи Комисија. Постоји, ипак, заштитник права корисника, којег именује Фонд за сваку општину. Он би морао половину радног времена проводити у здравственим установама, разговарати са болесницима и стајати им на располагању за жалбе, али Комисија не наводи поштује ли се та обавеза. Такође, "регистар жалби се не води, само кроз књигу утисака, нису имали интервенција омбудсмена или стручне инспекције.”

Наведени механизми, чини се, не јемче приватност, а ни не евидентира се њихово кориштење, што отежава надзор. Није јасно ни колико су корисницима заиста доступни. Ако им се не може приступити на Одјељењу, већ другдје у Болници, а корисници не могу самовољно напустити Одјељење, проблем је утолико већи. Због тога кратак одговор Болнице да је "[у] ЈЗУ Болница Градишка постављено […] сандуче за жалбе”, заправо ништа и не расвјетљује.

Неразјашњен побачај без пристанка и стерилизација

Можда и најзабрињавајући примјер ове процедуралне неревности, случај је побачаја на овом Одјељењу. Без имало детаља, Комисија најкраће могуће наводи да је, "[у] једном случају, раније, на предлог Комисије по Закону и другостепене етичке комисије обављен […] прекид трудноће без пристанка кориснице, јер је трудноћа била проблематична.”

Законом о условима и поступку за прекид трудонће предвиђено је да захтјев за прекид трудноће може да поднесе трудница или, за малољетне труднице и труднице лишене пословне способности, родитељ, односно старалац или орган старатељства. Не наводи се, међутим, да ли је била ријеч о малољетници или жени лишеној пословне способности, али ни како је, чак и тад, таква одлука могла бити донесена на "приједлог Комисије”. (Под Комисијом се не мисли на комисију за заштиту лица са менталним поремећајима, већ, по свему судећи, првостепену комисију за прекид трудноће.) Комисија која је сачинила Извјештај овом случају није посветила ни приближно довољно пажње.

Питали смо Болницу о овом побачају, немајући више података, а они су нам одговорили да је "[п]остављено питање […] нејасно, те није наведено на који конкретан случај се исто односи”.

Тако су одговорили и на питање о случају стерилизације који се спомиње у Извјештају, тј. какав је био исход тог поступка. И њему је Комисија посветила готово нимало пажње, па је само навела: "[с]терилизација није обављана, али је један случај упућен стручњаку за стерилизацију.”

Слично, "у једном случају менталног дефицита […] дата је контрацепија без сагласности пацијента”, али "уз сагласност породице.” И овдје мањка детаља.

Вруће и хладно, али добра храна

Комисија је забиљежила да су гријањем "незадовољни и особље и корисници.” Такође, "[п]ростор је прилично скучен”, а "[к]орисници се жале да је зими хладно, а лети вруће.” Из Болнице одговарају да су "[н]аведени проблеми ријешени на начин да је проведен пројекат енергетске ефикасности.”

Дотичући се хране, Комисија наводи да "[ј]еловник није истакнут, оброци се не могу бирати, дијететичар прави јеловник за целу болницу, осим у случају соматских [тјелесних, оп. а.] оболења где је потребна специјална дијета и то одређује лекар.” Ипак, "корисници су задовољни количином и врстом хране, наводе да добију и за ’резерву’, пошто је вечера рано.”

Заједница хладњикава

Један од највећих проблема који се спомиње у свим извјештајим, наступа ван самих установа. Након отпуста, корисници се тешко укључују натраг у заједницу, превасходно због отпора заједнице и небриге надлежних органа – центара за социјални рад и центара за ментално здравље (потоњи су надлежни за ментално здравље на мјесном нивоу, у оквиру домова здравља). Овоме доста доприноси и лоша умреженост између самих специјализованих установа и заједнице и њених центара.

Иако се овом питању не посвећује довољно пажње у градишком Извјештају, чини се, ипак, да је стање било донекле боље у случају ове болнице. Тако се при отпусту "обавештава породични лекар и Центар за ментално здравље. У току је израда Протокола о међусобној сарадњи свих актера у заједници са јасним дефинисањем улога. За сада најважнију улогу имају чланови породице оболелог. | Наводи се да би било корисно да постоје корисничка удружења, за сада нема ни једно, и да се више ангажује Центар за социјални рад за оснаживање корисника у реинтеграцији.” Питали смо шта се одонда промијенило.

"У циљу ојачања сарадње са заједницом, те унапређења комуникације између Установе и других релевантних учесника (центри за ментално здравље, центри за социјални рад, домови здравља, удружења итд), израђен је пројекат о међусобој сарадњи”, одговорили су нам из Болнице, мада без више детаља.

Без кадра, непланирано досадно лијечење

Корисници у слободно вријеме и немају баш чиме да се занимају. "На оделењу није доступан радио, новине, књиге, рачунар”, али јесте телевизор, који се не може увијек гледати јер се у тој просторији некад обављају друге заједничке активности (нпр. ручак, радна и окупациона терапија итд.). "У установи”, такође, "не постоји програм образовања корисника”.

Одговориће нам из Болнице да се "[к]орисници анимирају дневним планом рада на одјељењу, а штампу и књиге могу добити од своје родбине. За рекреативне активности нема физичког простора”.

Овај проблем погађа, по запажању Комисије, и хабилитацију и рехабилитацију корисника: "Недостатак довољног и адекватно опремељеног простора сужава могућности, али приликом обиласка у моменту спровођења радне терапије са терапеутом, стиче се утисак постојања топле атмосфере и сарадње.”

"Не постоји”, такође, ни "могућност кориштење услуга психотерапеута и социјалног радника, јер нису ангажовани”, истиче се у Извјештају. Но, ово се промијенило, па тако из Болнице данас одговарају да су "запослени […] социјални радник и психотерапеут, који су завршили едукацију из психотерапије.”

Уведени индивидуални планови

Комисије су у својим извјештајима, па тако и за градишку Болницу, указивалe и да се не израђују индивидуални планови, препоручујући да се то почне чинити. Индивидуални планови лијечења корисника би прилагодили лијечење особеностима сваког случаја, те би омогућили боље праћење напретка обољелог.

Извјештај показује да на Одјељењу "[и]ндивидуални план третмана уз вођење одређене документације се још не ради, мада је понешто почело, јер је део особља прошао едукацију Координисана брига.” Из Болнице ће нам одговорити да се "[и]ндивидуални планови за кориснике […] праве за сваког корисника највише до 2 дана по пријему”.

Свему упркос, лијепи закључци

Будући да извјештаји комисија обилују битним информацијама, а не сачињавају се редовно, те се стање не може непрекидно пратити, били смо приморани да се усредоточимо, па и ограничимо, на лоше појаве и проблеме на које је указивано у извјештајима. Ипак, у свим извјештајима, па тако и у случају градишког Одјељења, има и добрих ствари.

Комисија закључује да, "[у]зимајући у обзир све околности, […] може се рећи да ова установа прати реформске процесе.” Додаје и да се "[н]а сваком кораку […] види да је уложено доста времена и средстава у побољшање услова боравка корисника, стварано пријатно окружење за запослене, а особље је сензибилисано и посвећено.”

Комисија на крају даје дванаест препорука, а из Болнице нам нису одговорили како су их испоштовали, јер "[п]итање је нејасно, нисте навели на које Комисије се односи”. (Јесмо.)

Извјештај нуди веома занимљив и јединствен увид у стање и начин рада специјелизованих здравствених установа за ментално здравље, те је заиста штета што се не сачињава редовно – заправо, уопште – супротно законској обавези, али и закључку саме Комисије. Тако Комисија завршава Извјештај указујући на "потребу даљег мониторинга остваривања људских права корисника.” Због свега тога, а и како не би остале скривене добре стране стања у здравственим установама, извјештаје објављујемо у цијелости, па тако и овај градишки можете прегледати ниже у наставку.

Закључак над закључцима, којег нема

Фронтал.РС овим наставком – обрадивши свих седам извјештаја, за свих седам обиђених установа – закључује серијал "Сентиментално здравље”. Посебан закључак нећемо дати, јер смо то већ учинили у првом наставку, сажимајући ондје срж свих извјештаја. На њу упућујемо поново, препоручујући читаоцима да у серијал уроне изнова. Чинимо то убијеђени да су – унаточ значају њиховог садржаја, а обесхрабрени њиховим обимом – настакве тек прелетили. Не осуђујемо, јер се ни ми много не сналазимо у вратоломној жустрини савремене свакодневице. Предосјетивши то, главнину и јесмо открили одмах.

Заокружујући тако причу, на овом крају дајемо ипак за наслутити и излазак ван круга. Циљном недокучивошћу, наравно.

Фото: Викимедија, СМ