Сентиментално здравље и комисије за ништа (1): Приједор

Зарањамо у душевно здравље Републике Српске, у наставцима. Који су системски, а који појединачни проблеми? Шта откривају годинама стари извјештаји комисија које се не баве овим питањима, а морале би? Зашто ћути Министарство? И, наравно, шта се дешава у Приједору?

понедељак, јун 20, 2022 / 14:00

Пише: Стефан Мачкић

Битну улогу у заштити менталног здравља у Републици Српској требало би да играју комисије за заштиту лица са менталним поремећајима. Законом о заштити лица са менталним поремећајима из 2004. године било им је зацртано, између осталог, и да штите права тих особа одређеним процесним јемствима (разматрањем приговора и жалби и предузимањем потребних мјера, предлагањем судовима кога да отпусте са лијечења и сл.). Комисије су морале и "најмање једанпут годишње” извјештавати Министарство здравља и социјалне заштите о свом раду и предлагати како да се унаприједи заштита менталног здравља. (У међувремену, од зачетка ове приче, донесен је 2020. године нови Закон, којим су комисије преименоване, а њихове надлежности донекле сужене.)

Потписник ових редова је тражио крајем 2017. године – детаљ који, признајемо, свједочи и о његовој, а не само о тромости наше бирократије – да му Министарство достави посљедње извјештаје ових комисија. Министарство је захтјев прво одбило, да би након жалбе тадашњи министар Драган Богданић одобрио не тражено достављање, већ увид у извјештаје, и то извјештаје из 2013. године, па још тачно одређеног дана у 15.00 ч, дакле, сат пред крај радног времена. Ријеч је о извјештајима који, како ће се испоставити, броје укупно 129 страница, па их није могуће под тим условима ни прегледати, а камоли иоле озбиљно обрадити.

Мора тужба

Министарство је због овога тужено, те је Окружни суд у Бањој Луци својом пресудом поништио одлуку министра Богданића. Закључио је да се "Законом [о слободи приступа информацијама] олакшава и промовише у највећој мјери и без одлагања објављивање информација која се налазе под контролом јавног органа, по најнижој прихватљивом цијени”, да је "опште позната […] чињеница да је већ више година извршни органи Републике Српске веома добро опремљени по питању електронског управљања документима истог таквог контакта са пословним и другим партнерима те да је јавност више пута обавијештена о унапређењу електронског пословања […] Министарства” и да "[н]аведено, за суд, значи да нема основа да се сумња у могућност туженог да поступи по захтјеву тужиоца, а по питању облика и начина достављања траженог материјала.”

Поступајући по пресуди, сада већ нови министар, Ален Шеранић, донио је рјешење којим се одобрава приступ достављањем извјештаја електронском поштом. У том се рјешењу из 2019. године први пут открива због чега се достављају годинама стари извјештаји: "Министарство не може одобрити приступ за друге извјештаје, јер истих нема.”

Комисије су, дакле, супротно законској обавези, извјештавале само једном – 2013. године. Разумно је претпоставити да су здравствене установе обилазиле подједнако редовно колико су о томе и извјештавале, а неке су то у својим извјештајима и потврдиле. Комисије би, притом, требало да обилазе све установе заштите менталног здравља, што укључује, на примјер, и десетине центара за ментално здравље, који дјелују у оквиру домова здравља. Обишле су, међутим, само једном седам специјализованих установа.

Умијеће ћутања

Министарству смо 2018. године поставили јасна питања: због чега од 2013. године није сачињен ниједан извјештај, зашто је Министарство допустило такво поступање, како ће одговорни бити кажњени и када ће комисије почети да раде свој посао. Министарство нам се у четвоространом допису похвалило својом бригом за ментално здравље, али на наша питања нису одговорили. Ниједном ријечју.

Подоста је било потребно да се пречешља, сажме и у ове наставке уобличи седам достављених извјештаја о обиласцима специјализованих установа – Болнице Модрича, Психијатријске болнице Соколац, Опште болнице "Свети апостол Лука” Добој, (сада Универзитетског) Клиничког центра Бања Лука, Болнице Требиње, Болнице Градишка и Опште болнице Приједор. Будући да је од првог "одговора” Министарства, из 2018. године, протекло доста времена, прије објављивања ове приче смо им се поново обратили, између осталог, и како бисмо их позвали да нам заправо одговоре на питања која смо поставили, а и како бисмо сазнали да ли су комисије ишта урадиле одонда. Одговор нисмо добили.

Радећи с ониме што имамо, Фронтал.РС ће у седмичним наставцима објавити шта смо сазнали из достављених извјештаја и шта су установе које су комисије обилазиле 2013. године предузеле од тада да стање поправе и испоштују добивене препоруке.

Суштинска неформалност

Уопштено, највећи проблеми који се могу ишчитати из редова извјештаја и између њих, а тичу се права самих пацијената, процесне су природе, и огледају се у једној непримјереној опуштености и неформалности у одлучивању, те практичној неопипљивости процесних јемстава зацртаних Уставом и законима. Чини се, наиме, да се о правима пацијената често одлучује без доношења формалне одлуке, без правне заштите и без примјетног начина – барем просјечном пацијенту – да се жали и оствари судску заштиту својих права. Ако је уопште о њима и поучен.

Очигледан је – барем је такво стање било 2013. године – и мањак сталног, нужно оштрог и независног надзора над радом установа. Њиме би требало изнова и изнова да се испитује љекарски и правни однос према обољелим (који се у извјештајима називају, бирократско‑капиталистички суморно, "корисницима”), али и уопште стање у тим установама. То и јест био главни, а опет неиспуњени задатак комисија.

Извјештајима су комисије указале, такође, и на проблеме практичне природе, којима често није посвећена потребна пажња. Најзабрињавајући међу њима су, рецимо, мањак хране (Клинички центар Бања Лука), неразјашњени случајеви побачаја без пристанка и могуће стерилизације без пристанка (Болница Градишка) и ускраћено право гласа (Болница Требиње). Најраспрострањенији су недовољни буџети, оронулост здања и мањак активности потребних да се обољели забаве и да се убрза њихово оздрављење.

Заједница које нема

Најкрупнији системски проблем – појединачно и друштвено – на који су комисије указивале, а да се тиче самог здравља, заправо наступа ван самих установа. То је велика небрига заједнице и система, тј. породице и друштва, односно центара за социјални рад и центара за ментално здравље. Још по завршетку рата, позадине ради, почела је код нас реформа менталног здравља, којој је циљ био "стављање[] фокуса на бригу у заједници, за разлику од традиционалног приступа који је углавном био базиран на хоспиталном третману људи са менталним поремећајима.” Чини се да су здравстевне установе свој дио посла одрадиле, али их заједница није пратила. Тако су обољели, истиснути из стручних установа, препуштени лијечењу у заједници које нема.

Као значајна практична препрека да се превазиђе овај проблем, показала се недовољна увезаност установа са центрима и невладним организацијама (удружењима корисника и сл.), као и са породичним љекарима. Неке су установе већ тада, 2013. године, ради рјешавања тих проблема, биле потписале протоколе са центрима за социјални рад и удружењима, а неке су их покушавале ријешити и на друге, несистемске начине. Одговарајући на наша питања, двије установе су нам 2022. године објасниле да се, захваљујући новом Интегрисаном здравственом информационом систему, породичним љекарима одмах по отпусту електронски доставља отпусна листа са битним подацима. Уз центре за ментално здравље, породични љекар јесте, или би бар требало да буде, окосница бриге о здрављу, па тако и о душевном здрављу.

Министарство је, пак, у свом одговору споменуло и да је "успостављена интерсекторална сарадња на локалном нивоу са центрима за социјални рад, школама, невладиним удружењима, локалним властима и др.”, као и да је "[п]одигнута […] свијест о менталном здрављу међу становништвом Републике Српске, смањен ниво стигматизације и дискриминације особа са менталним поремећајима.”

Ко ће да излијечи лијечење?

Један од проблема које смо уочили у извјештајима, а који нам нико није разјаснио, неизрађивање је индивидуалних планова за пацијенте. Таквим би се плановима, скројеним за сваког корисника по његовим потребама, лијечење прилагодило особеностима сваког случаја и омогућило би се боље праћење напретка сваког пацијента. На то су упућивале и комисије, али изгледа да то није примијењено, или нам се бар нико тиме није хтио похвалити. Изузетак су Бања Лука, гдје су се и тада израђивали такви планови, и Градишка, гдје су одонда уведени. Ипак, то је неодговорено питање постављено и другим установама.

Помало уопштено, из Министарства су нам казали и да је "у току […] израда модела заједничког планирања отпуста корисника из болнице. Основни циљеви планирања отпуста треба да постигну континуитет бриге и третмана, обезбјеђење и мобилизацију оног степена подршке који би одговарао процијењеним потребама лица са сметњама у менталном здрављу за наставак живота у заједници, као и да у наставку подршке лицима са сметњама у менталном здрављу треба пружити подршку и члановима њихове породице, уважавајући важност индивидуалног приступа према кориснику.”

Комисије су указивале и на мањак стручног кадра. Тај проблем не погађа само кориснике, из очигледних разлога, већ и запослене, па га се често наводи као узрочника синдрома прегоријевања запосленика – стресне преоптерећности послом. Забиљежен је у готово свим установама, али често се ништа по том питању не предузима, док се другдје не објашњава шта се предузима.

Проблеми, дакле, постоје, или су бар постојали 2013. године, а боље и поузданије не знамо јер комисије свој посао нису радиле. Ипак, није све тако црно. У свим извјештајима се наводи да је примјетна посвећеност послу здравствених радника и њихова добра међусобна сарадња. Углавном се стиче утисак и доброг односа између особља и обољелих. Комисије су примјећивале да се напредује, а свуда су забиљежиле и лијепих ствари. Напосљетку су, у више извјештаја, закључиле да такав надзор треба редовно да се настави. Као да су нешто слутиле.

Извјештај 1: Општа болница Приједор

Један извјештај који је одударао од других, онај је за Општу болницу Приједор. Док други најкраћи извјештај броји дванаест страница, сачињених по прописаном упитнику, приједорски броји само двије странице, и није рађен према упитнику. (Истина, примјерак који нам је доставило Министарство, у два наврата, насловљен је као резиме извјештаја, али, с друге стране, више пута нам је речено да се доставља што се има.) Пошто обимом и не завређује засебан чланак, о стању у приједорској болници читате у наставку овог чланка, првобитно замишљеног као само уводног. Наредних седмица објављиваћемо чланке и о осталим установама. У њима ће бити сажети извјештаји и одговори установа, ако су нам дати, а објавићемо и сваки извјештај у цијелости, са обиљеженим најважнијим дијеловима и прикаченим одговорима установе на коју се односе.

Комисија је, дакле, приједорској болници најавила да ће посјетити њихову Психијатријску службу. Све посјете су комисије најављивале, али није нам одговорено због чега. Ову комисију, која је обишла приједорску Психијатрију, чинили су Вјекослав Ковачевић, специјалиста неуропсихијатрије и предсједник, Александра Саламандић, психолог, Драгана Митровић, социјални радник, Мира Кецман, специјалиста породичне медицине, и Драко Вишњић, из Удружења "Заједно” Бања Лука.

Дотрајао намјештај и третман

Комисија примјећује, дотичући се услова боравка и живљења у двоспратној згради, да "[н]едостаје адекватан намјештај, постељина је исхабана а дијелом и поцијепана, у доњем дијелу нема простора за дневни боравак.” Овамо у будућности, одговарајући 2022. године на наша питања, из Болнице ће нам поручити да је "[н]аша зграда психијатрије […] реновинарана, адаптирана, те болнички инвентар набављен тако да су смјештајни капацитети, као и услови боравка наших корисника побољшани.”

Извјештај се наставља: "Психијатријска служба нема стручни надзор”, а "[ш]то се тиче третмана, нису заступљени сви облици”. Тако "недостаје рад терапијске заједнице, радно окупациона терапија, као и социо‑терапијски рад” – што су све, поједностављено, терапије засноване на групном, друштвеном раду, испуњеном занимљивим активностима – а "[ј]едини вид групног рада јесте рад социјалног радника на тему алкохолизма”, те се "[с]тиче […] утисак недовољног рада.” Уопштено су нам из Болнице о овоме рекли, у одговору који потписује Снежана Драгојевић, начелник Одјељења психијатрије, да "медицински кадар који пружа услуге прати едукативне активности у земљи и региону те примјењује нова искуства.”

Комисија у Извјештају закључује да је "[п]отребно радити на […] побољшању услова живљења (кречење, набавка постељине, пиџама, санитаних средстава)” и "организовати тимски рад уз обавезну терапијску заједницу, те социо‑рехабилитациони третман, као и појачање сарадње са локалном заједницом.”

Ретроактивни ковид

Одговарајући на наша питања, из Болнице нам, међутим, и нису баш објаснили шта се промијенило у односу на 2013. годину, већ су се више бавили напретком у односу на период ковида. Тако кажу да "још увијек функционишемо у посебним условима рада а проузроковано Цорона инфекцијом због чега смо извјестан период били измјестени из наших просторија, третман пацијената радили у импровизованим и отезаним условима у протеклом периоду.” Сада су, међутим, "враћени у дио просторија који смо раније користили и организовали нашу службу Психијатрије у циљу боље услуге и адектавније бриге за наше пацијенте”, те "[р]асполажемо извјесним капацитетима и пружамо услуге које су неопходне свим нашим корисницима преко амбулантног и болничког третмана.”

Додају да "[н]адамо се да ће у извјесном времено доћи до стабилизације опште епидемиолошке ситуације и да цемо унаприједити нас рад у заједничком интересу”, као и да "[з]а сада пружамо услуге предвиђене адаптираним протоколима а теже случајеве за које процјењујемо да нисмо у могућности адектватно третирати упућујемо у Клинику за психијатрију УКЦ Бањалука”.

Питали смо их такође и о процесним јемствима код одлучивања о правима, што смо питали и остале установе: ко одлучује о случајевима као што су, нпр., присилна хоспитализација, присилно лијечење, ограничења излазака, посјета, општења итд., у ком облику се доносе те одлуке, коме се све достављају, која правна заштита стоји на располагању, како је корисници уживају, како се о томе поучавају и гдје се евидентирају такви случајеви, одлуке и кориштена правна средства? На ово питање нам нису одговорили, али из Болнице наводе да "[с]ве што се примјењује на Одјељењу психијатрије подлијеже предвиђеним процедурама одређеним од стране Министарства здравља Републике Српске и у складу са законским одредбама везаним за лица са менталним тегобама.”

Наредне седмице читајте о стању модричке психијатрије (раније "Јакеш”), а у наставку можете прегледати читав извјештај Комисије о стању приједорске психијатрије 2013. године.

ИСПРАВКА: Првобитно је у овом чланку грешком наведено да су се од 2013. године индивидуални планови почели израђивати и у Требињу, умјесто у Градишкој. То је исправљено 24. јула 2022. године.

сентиментално здравље, гиф

Фото: Викимедија, СМ



Оставите одговор