Рашчлањивање сребреничке слагалице: Српске жртве (3)

Послије недавне одлуке хашког суда у предмету "Нухановић и Мустафић", којом се напокон признаје принцип да холандска држава може да сноси одговорност за понашање или нечињење својих војника у Сребреници, стање духова у Холандији се усталасало.

Пише: Стефан Каргановић

Преиспитивањe досијеа Сребреница у Холандији које је на помолу обухватиће најмање четири важне димензије овог питања.

Te четири димензије су: праве размере муслиманских губитака; српске жртве; легитимни губици мешовите војноцивилне колоне у јулу 1995. године; предисторија Сребренице

Српске жртве

Следећа значајна димензија Сребренице односи се на жртве о којима се не говори, а то су српске жртве. Трик помоћу којег су оне искључене из разматрања изводи се врло ефикасно. Хронологија релевантних догађаја сужава се на три дана у јулу 1995, док се трогодишња дешавања која су томе претходила потпуно игноришу.

Током тог трогодишњег периода који је претходио масакру Муслимана 1995. неколико десетина српских села у близини Сребренице било је нападнуто и уништено од стране муслиманских оружаних снага из енклаве

Према подацима "Холандског института за ратна истраживања" (NIOD), ти напади
"…су се одвијали по устаљеном образцу. Прво су Срби били истерани из етнички мешаних градова. Онда су били нападнути српски заселци окружени муслиманским местима и на крају су била прегажена и преостала српска насеља. Становништво је убијано, а њихови домови похарани, спаљени или дигнути у ваздух." Услед тога "процењује се да је у овим нападима између 1,000 и 1,200 Срба побијено или помрло, док је њих око 3,000 било рањено. На крају је од првобитних 9,390 становника Срба у подручју Сребренице остало само њих 860…"

Ове ни мало занемарљиве цифре ретко су удостојене макар површне пажње у расправама о Сребреници, али њихова релевантност у односу на догађаје од јула 1995. је неспорна. Пре свега, зато што је управо то проузроковало ону "накупљену мржњу" коју је командант Унпрофора, генерал Филип Моријон, јасно осетио и за коју је недвосмислено рекао да представља последицу тих "ужасних покоља.

Друго, зато што су ти погроми створили мотив, психолошку основу, за освету над перципираним злочинцима, што је уследило у јулу 1995. Ове контекстуалне чињенице најозбиљније доводе у питање тезу о олако и напречац донетој одлуци
да се изврши геноцид над Муслиманима. За оно што се догодило 1995. године
оне сугеришу једно врло убедљиво алтернативно објашњење.

Прека потреба да се покољ српског становништва Сребренице и околине прикрије и да се од њега по сваку цену одврати пажња јавности и судских органа очитује се у бурним протестима који се подижу сваки пут када неко покуша да то питање постави на дневни ред. Најчешће то се осорно одбацује као "релативизација геноцида." Али они који настоје да жртве друге заједнице гурну под тепих управо јесу ти који безочно релативизују. Признати у апсолутном смислу подједнаку вредност и достојанство свих људских живота без разлике, а не само припадника наше групе, а нарочито у једном безумном рату као што је био онај недавни у Босни, то је једини праведан и пристојан став који цивилизована особа може да заузме.

Изгледа мало вероватно да ће такав став ускоро доћи до изражаја у редовима присталица званичне линије у вези са Сребреницом. Два примера ће бити довољна да то илуструју. На наше огромно запрепашћење открили смо да су USAID и друге међународне агенције за помоћ и реконструкцију које су већ дуго времена присутне у сребреничком крају своју помоћ условљавале тако да би она требало бити усмерена искључиво на кориснике Муслимане, а да становници српске националности буду изричито искључени. Мотивација за такав поступак је да се они први званично сматрају жртвама, док су они други агресори и стога немају право на бенефиције. Како се неки српски сељак из села на 5 километара од Сребренице, чија је кућа била разорена а укућани побијени од стране наоружаних суседа Муслимана, уклапа у профил "агресора," тешко је схватити. Други пример односи се на "Босански атлас ратних злочина" који је припремио "Центар за истраживање и документацију" из Сарајева. Овај монументалан и у поређењу са другим сличним покушајима у целини освежавајуће поштен статистички приказ сукоба, ипак крахира када је у питању Сребреница.

У односу на Сребреницу творци Атласа понашају се као да су принуђени да се оглуше о сопствене научне претензије и као да им је наметнута обавеза да поштују нека строга неписана правила, кршећи властите методолошке принципе. Атлас се упорно држи цифре од 7,000+ сребреничких жртава погубљења мада уопште (супротно својој пракси на другим местима) не приказује персонализовани картон са личним подацима сваке жртве. У односу на сва друга политички мање "осетљива" ратна попришта Атлас о жртвама износи појединачне податке; једини изузетак је Сребреница. Даље, посета одељку "Инциденти" на интернет презентацији Атласа открива запрепашћујућу чињеницу: са изузетком Кравице, ни једно српско село у околини Сребренице које су током рата у нападима разориле муслиманске снаге из енклаве у Атласу није приказано. Што се тиче Кравице, она је врло невољно била убележана тек на почетку ове године и после нашег инсистирања лично директору Центра, г. Мирсаду Токачи, да престане да игнорише патњу српске заједнице у Сребреници и да у свој Атлас унесе и њихова уништена села. У вези са тиме, доставили смо му подужи списак тих села, као и упечатљиво илустративну монографију о њима коју је објавио др Љубиша Симић Али све до сада, са изузетком Кравице, ништа се од тих обећања није остварилo.

То шаље јасну поруку да за присталице тезе о геноциду у Сребреници успешна
афирмација злочина против Муслимана зависи од порицања злочина који су били
почињени против Срба.