Правда у Приједору: У лажи су бијеле траке

Више од осам година је требало да у Приједору, једном од седам мјеста која у Српској носе статус града, дође до било какве реакције на изазивање вјерске и националне мржње лажима. И то са неколико плаката.

понедељак, 1 јуна, 2020 / 12:22

Апсолутно је оповргнуто више пута и на више мјеста, да је било ко у Српској, па најпослије и у Приједору, наређивао другим нацијама да буду визуелно сегрегиране у јавном простору.

То је просто лаж!

Толика, да се часном човјеку од ње повраћа. Како је могуће онда да домаћа колаборационистичка аристократија, тзв. Невладинићи, и отворено ревизионистички и проусташки оријентисани „активисти“ и организације из Ефбиха, поново организују тај игроказ лажи?

Видимо се и у Добровољачкој, те на Брчанској малти?

Како је могуће да их држава Српска ни на који начин не санкционише, док на Брчанској малти у Тузли или у Добровољачкој улици у Сарајеву, није могуће организовати сличне скупове?

С том разликом да је „Дан бијелих трака“ у потпуности заснован на лажима, те да њихово провоцирање нарушава какав-такав међуетнички мир и толеранцију, а братствојединствена издаја војничке ријечи се заиста десила у Тузли и Сарајеву.

То да ли је то било херојство, или чин јадних кукавица, ствар је интерпретације. Бијеле траке за „несрбе“ у Приједору су тотална лаж!

Под хитно би државне установе требале заштити свој уставни поредак, јер ово је удар на Устав Републике Српске и сваке друге европске државе која не врши рехабилитацију и промоцију геноцидних тоталитарних режима, какав је био режим Независне Државе Хрватске и њеног цвијећа.

Селотејп вам се позлатио!

Момцима (а што не и дјевојкама) који су преузели, па наштампали и полијепили једну од Фронталових фотографија на тему „Малих бијелих лажи“ у Приједору и шире, поручујемо да су се требали јавити, да им фотографију дамо у већој резолуцији него што је 900х600.

Баш зато што су „мирољубиви активисти“ врло брзо све окачене плакате покидали, погужвали и исцјелали, Фронтал.РС ће се као институција укључити у свако наредно покушавање ширења вјерске и националне мржње засноване на лажима. У Приједору, као и другдје.

Није ред да супротна страна има сву могућу артиљеријску подршку и масне паре, док нативни Приједорчани иду на ниво спонтане самоорганизације. Невладинићи су опет, за плаћене дневнице и хонораре довукли из региона, заједно са ефбиховским тв-екипама међу којима у кажњивости лагања предњачи БХТ, разне сумњиве ликове. Крајње вријеме да пробају сопствени лијек.

Догодине у вишој резолуцији!!!



41 КОМЕНТАРА

  1. „Podsećamo da su 31. maja 1992. godine vlasti bosanskih Srba u Prijedoru izdale naredbu putem lokalnog radija kojom se naređuje nesrpskom stanovništvu da obilježi svoje kuće bijelim zastavama ili čaršafima, te da pri izlasku iz kuća stave bijele trake oko rukava. To je prvi put da su nakon nacističkog proglasa iz 1939. članovi jedne etničke ili religijske grupe na ovaj način bili obilježeni za istrebljenje“

    Pripadnici nesrpskog stanovništva na teritoriji prijedorske opštine otpušteni su sa posla, a zbog nacionalne i verske različitosti trpeli su svakodnevene uvrede i pretnje. Kretanje ne-Srba u krugu opšine takođe je bilo onemogućeno, a kontrolisano je policijskim satom i blokadama na kojima su pregledavane lične isprave. Ako osoba nije bila „ispravne“, srpske, nacionalnosti, prolaz joj je mogao biti uskraćen. Kontrola kretanja protezala se i na privatne stanove, korišćenjem evidencije u koju su muslimani i Hrvati morali unositi kretanje pojedinaca u stambenim zgradama, a dnevno su vršeni pretresi skoro svih stanova muslimana i Hrvata. Dodatna ograničenja obuhvatala su i blokiranje telefonskih linija i delomično isključivanje električne struje ne-Srbima. U celoj opštini džamije i ostale nepravoslavne verske institucije bile su uništavane, a oduzimana je imovina muslimana i Hrvata.

    Dok je pre sukoba u Prijedoru bilo oko 50.000 muslimana i 6.000 Hrvata, nakon čišćenja ostalo je samo oko 6.000 muslimana i 3.000 Hrvata. I oni su živeli u vrlo teškim uslovima. Pozivani su da obavljaju teške i opasne poslove, bila im je otežana kupovina osnovnih životnih namirnica, zlostavljani su i ubijani neprekidno. Kao rezultat ovih teškoća, Visoki komesar za izbeglice Ujedinjenih nacija (UNHCR) i MKCK tražili su od vlasti bosanskih Srba dozvolu za evakuaciju preostalih ne-Srba sa opštine Prijedor, a kad im je to odbijeno, odlučili su da bliže prate kako se postupa sa manjinama u Prijedoru.
    Dogodine u istoj rezoluciji, govnari.

  2. Ne reče nam bosanski Kurdu jesu li svi Prijedorski Kurdi izginuli u logorima ( posto su u bijelim trakama dopeljani vozim u iste ) ili samo 50 000 ?!
    Ajd kad se dogovorite pa da objavite …

  3. Zna se Joe, seme tursko, toksicno. Evo, citaj pa se pitaj: gde sam bio sta sam radio pa se na svoj kurac nabio?

    Kako je saopćeno iz Tužilaštva BiH, koje je optužnicu proslijedilo na potvrđivanje Sudu BiH, radi se o jednoj od najopsežnijih optužnica za ratne zločine u Prijedoru, koja se odnosi na ubistvo više od 150 žrtava sa područja sela Zecovi 1992. godine

    Tužilaštvo Bosne i Hercegovine podiglo je optužnicu protiv 15 osoba za zločine protiv čovječnosti počinjene u Prijedoru. Kako je saopćeno iz Tužilaštva BiH, koje je optužnicu proslijedilo na potvrđivanje Sudu BiH, radi se o jednoj od najopsežnijih optužnica za ratne zločine u Prijedoru, koja se odnosi na ubistvo više od 150 žrtava sa područja sela Zecovi 1992. godine.

    „Tužilac Posebnog odjela za ratne zločine, podigao je optužnicu za zločin protiv čovječnosti, počinjen nad žrtvama bošnjačke nacionalnosti na području Prijedora, 1992. godine. Optuženi se terete da su u svojstvu zapovjednika i vojnika VRS, policije i Kriznog štaba, sudjelovali u širokom i sistematičnom napadu na bošnjačko stanovništvo u selu Zecovi kod Prijedora. Terete se za ubojstva, mučenja, silovanja i druge torture, kao i pljačku i uništavanje imovine Bošnjaka u selu Zecovi općina Prijedor, kao kaznena djela koja su učinjena u okviru djela progona bošnjačkog stanovništva sa područja sela Zecovi“, saopćeno je iz Tužilaštva BiH.

    Optuženi se terete da su počinili krivično djelo zločin protiv čovječnosti, iz člana 172. Krivičnog zakona BiH, a optuženi su: Dušan Milunić zvani Bizon, rođen 1962. godine u Rasavcima, općina Prijedor, državljanin BiH, Radomir Stojnić zvani Grom, rođen 1943. godine u Rasavcima, općina Prijedor, državljanin BiH, Radovan Četić zvani Rade, rođen 1958. u Rasavcima, općina Prijedor, državljanin BiH, Duško Zorić, rođen 1971. u Kladovu u Srbiji, državljanin BiH, Zoran Stojnić, rođen 1971. u Rasavcima, općina Prijedor, državljanin BiH, Željko Grbić, rođen 1968. u Rasavcima, državljanin BiH, Ilija Zorić, rođen 1972. u Rasavcima, općina Prijedor, državljanin BiH, Zoran Milunić, rođen 1969. u Rasavcima, općina Prijedor, državljanin BiH, Boško Grujičić zvani Božo, rođen 1967. u Prijedoru, državljanin BiH, Ljubiša Četić, rođen 1969. u Sarajevu, državljanin BiH, Rade Grujčić zvani Gruja, rođen 1967. u Prijedoru, državljanin BiH, Uroš Grujčić, rođen 1961.godine u Zecovima, općina Prijedor, državljanin BiH, Rajko Grbić zvani Paja, rođen 1967. u Prijedoru, državljanin BiH, Zdravko Antonić zvani Liko, rođen 1957. u Rasavcima, općina Prijedor, državljanin BiH i Rajko Gnjatović zvani Aćim, rođen 1960. u Prijedoru, državljanin BiH. Svi navedeni se nalaze u pritvoru.

    U progonu je, kako se navodi u optužnici, ubijeno više od 150 osoba bošnjačke nacionalnosti, među kojima je bilo žena, djece i staraca, a preživjelo stanovništvo je zarobljeno i nezakonito zatočeno u logorima Omarska, Keraterm i Trnopolje, gdje je dio bošnjačkih žrtava ubijen, a preostale žrtve izložene prisilnom progonu, mučenju, zlostavljanju i nečovječnom postupanju.

    Optuženi se, između ostalog, terete i za ubistvo 29 žena i djece u selu Zecovi na lokalitetu Gradina, počinjeno 25. jula 1992. godine, nakon čega su tijela ubijenih uklonjena u masovnu grobnica za kojom se još uvijek traga. Posljedica ovog ratnog zločina bila je da u selu Zecovi nije ostao niko od najmanje 701 stanovnika bošnjačke nacionalnosti, koliko je evidentirano popisom 1991. godine.

    „Ovaj predmet odnosi se na jedno od najvećih stradanja bošnjačkih žrtava na području Prijedora, a Tužiteljstvo BiH provelo je detaljnu i opsežnu istragu kako bi prikupilo dokaze za podizanje optužnice protiv odgovornih. Dio posmrtnih ostataka žrtava, pronađen je i identificiran u masovnoj grobnici Tomašica, a za dijelom posmrtnih ostataka, Tužilaštvo BiH zajedno sa nadležnim institucijama i policijskim agencijama intenzivno traga“, navode u Tužilaštvu BiH.

    U okviru predmeta, Tužilaštvo BiH predložilo je pozivanje oko 100 svjedoka i stručnih vještaka, te je priloženo više hiljada stranica dokaznog materijala u ukupno 556 dokaza, kojima će dokazivati krivnju optuženih.

    Za još trojicom osumnjičenih, Jugomirom Marčetićem, Miodragom Vujičićem zvanim Crnogorac i Slavkom Antonićem zvanim Lika, koji se kriju i trenutno nisu dostupni pravosuđu BiH, bit će zatraženo raspisivanje međunarodne potjernice

  4. Тема су бијеле траке, а не сукоб у Зецовима. Ту има још пуно приче поред овога, ал није тема. Ко је почео, шта је све тачно и када било, ко је био, ко је чоек, ко је јајара. Ал није тема.

    Тема је да нико није наредио бијеле траке.

    Нико. Нема ниједног јединог доказа. Ниједног. Нара, ништа, нула, шупље.0

    То је факат.

    Поготово „несрбима“ – док чујеш измишљени рогобатни појам „несрби“ знај да је у питању лаж и конструкција. Ми тај појам не користимо, никада.

  5. Молим да неко из Приједора објави податке пописа становништва Приједорског среза, са подкозарјем, из 1931 године и првог пслијератног пописа становништва, гдје се јасно може видјети удио Српског и муслиманског народа. Велика већина муслимана је радо прихватила нацистичку Хрватску државу. До монструма поглавника Анте Павелића била су два доглавника муслимана: Џафер Куленовић из Бихаћа и Адемага Мешић из Тешња. Муслимани су проглашени „хрватским цвијећем“. Муслимани су заједно са Хрватима у скоро двотрећинској већини (64%) одлучили да се руши држава Југославија 1992, што се тешко могло остварити без рата. Алија Изетбеговић је има двије прилике за мирно рјешење државне кризе, али се свјесно одлучио за рат. Сви окривњени у Приједору, Тузли, Коњицу, Горажду, Сарајеву (7000 Српских цивила убијено у многим логорима) и др., чија се кривица докаже, требају бити законски осуђени. Међутим, проблем је што за 7000 побијених сарајевских Срба, оптужница већ годинама тапка у мјесту. Такође, злочин у Добровољачкој улици, Брчанској Малти, итд. Браћо муслимани, нисте хтјели заједно са Србима, требамо настојати да као људи нормално живимо бар као добри сусједи. Стравични ожиљци из периода 1941-1945, као и они из 1992-1995, нажалост не могу лако нестати.

  6. Evo, smokljacio, jos malo svedocenja. Sve se zna „bolan“ smokljacio. Samo oni koji guraju glavu u pesak ne mogu i nece da znaju, a to je vec tezi oblik medicinskog stanja.
    Ivo Atlija je rođen u Briševu, hrvatskom selu s oko 120 kuća smještenom u opštini Prijedor, na sjeverozapadu Bosne i Hercegovine. Godine 1992, kada je počeo rat, živio je u gradu Prijedoru. Kao i većina muškaraca iz njegovog sela, radio je u rudniku željezne rude u susjednom gradiću Ljubiji.

    U svom svjedočenju pred Međunarodnim sudom, u procesu protiv Milomira Stakića, Ivo Atlija je izjavio da je klima između tri etničke skupine u toj opštini postala napeta s početkom izborne kampanje u Bosni i Hercegovini 1990. godine. Prema njegovom mišljenju, glavni uzrok je bila agresivna propaganda Srpske demokratske stranke (SDS). “Govorimo o verbalnoj propagandi, prije svega, gdje su pripadnici drugih nesrpskih nacionalnosti nazivani ustašama, fundamentalistima, balijama, Turcima i drugim sličnim pogrdnim nazivima” objasnio je Atlija. Među mnogo drastičnije primjere takve propagande, g. Atlija je naveo izvještaj Radija Prijedora u kojem se tvrdilo da je „dr Mirsad Mujadžić srpskim ženama ubrizgavao injekcije tako da samo rađaju žensku djecu, kako bi se smanjio natalitet među Srbima u tom dijelu Bosne i Hercegovine!“. Svjedok je izjavio da mu je bilo teško da shvati zašto su Srbi prihvatali takvu propagandu bez pogovora. Opisivao je da je u to vrijeme viđao kako sve više ljudi na ulici nosi oružje, a većina njih su bili Srbi. Oni Srbi koje je on poznavao rekli su da se naoružavaju da odbrane Jugoslaviju, da sve Srbe zadrže u jednoj državi i da spriječe da Bosna i Hercegovina postane ustaško tlo ili “džamahirija”.

    Nakon što je SDS preuzeo vlast u Prijedoru u noći između 29. i 30. aprila 1992, Atlija, kao i mnogi drugi nesrbi, otpušten s posla: “Otišao sam ujutro na posao i vidio sam kontrolne punktove, bunkere duž puta, naoružane srpske vojnike, srpske zastave ispred zgrade opštine”. Nakon što mu je rečeno da se vrati kući, Atlija se nije vratio u Prijedor, već je otišao u svoje rodno selo Briševo, gdje je ostao nekoliko narednih mjeseci. Pošto se Briševo nalazilo na većoj nadmorskoj visini, mogao je da vidi šta se događa u drugim selima u okolini, između ostalog i u selima koja su bila većinom muslimanska. Među njima je bilo i selo Hambarine, koje je, po Atlijinim riječima, počelo da se granatira 23. maja 1992. u podnevnim satima. “Mogao sam vrlo jasno da čujem pucnjeve i vidim vojnike kako se kreću u pravcu Hambarina. Mogao sam da vidim kuće kako gore. Mogao sam da vidim dim i čujem detonacije,” ispričao je on. Na dan napada, oko 400 izbjeglica, mahom žena, djece i starijih muškaraca, pobjegli su iz sela: “Bili su prestrašeni i stalno su ponavljali da Srbi ubijaju koga kod stignu, da siluju žene i pale kuće”.

    Bez upozorenja 27. maja 1992. granatirano je Briševo. Njegovo selo nije pružilo nikakav otpor: “Nije ispaljen niti jedan jedini metak,” izjavio je Atlija. Stanovnici sela su predali pet ili šest lovačkih pušaka i nekoliko pištolja koji su bili u legalnom vlasništvu i pristali da srpskoj strani dozvole da pretraže njihove kuće u potrazi za oružjem. Niko to nikada nije učinio. Dok su sela u tom području napadana, prema riječima g. Atlije, Radio Prijedor se hvalio velikim uspjesima srpske vojske, tvrdeći da su uporišta ustaških fundamentalista pala, te da je veliki broj ustaša i Zelenih beretki likvidiran.

  7. Samo za Smokya.
    Prava kraljica opstanka je Jadranka Vejo-Rečević. Uprkos tome što je na proleće 1992. upravo ona, zajedno sa još jednom spikericom Radija Prijedor, Senijom Džafić, “savetovala” bošnjačkim stanovnicima grada da oko rukava vežu bele trake, a svoje kuće da obeleže belim zastavama, ona i dan-danas radi kao novinarka istog radija. Slične sreće bila je i Džafićeva, koja je nakon rata takođe bezbrižno nastavila rad u pomenutom mediju.
    Sve „Raja“ Zna, Smokey.

  8. I, ovako je nastala Republika Srpska.
    Grobnica u Tomašici kod Prijedora koja je 21 godinu krila mračnu tajnu o masovnim likvidacijama na stotine bošnjačkih i hrvatskih žrtava u Bosanskoj krajini, otkrivena je zahvaljujući informacijama dvojice lokalnih Srba koji su bili dio sistema Vojske Republike Srpske i ’90-tih su učestvovali u uklanjanju tijela ubijenih žrtava, a čija savjest je dvije decenije nakon ratnog užasa, ipak, proradila, izvještavaju novinari Anadolu Agency (AA).

    Slike užasa iz Tomašice ovih dana su obišle svijet i iznova ga zapanjile razmjerima zločina koji su počinjeni u Bosni i Hercegovini tokom agresije i genocida u toj zemlji od 1992. do 1995. godine.

    Iako je ovih dana u novinarskim i istražiteljskim krugovima kolala informacija da je za informaciju o mjestu grobnice u Tomašici zapravo plaćeno 25.000 KM (oko 12.700 eura), istražitelji su u razgovoru za Anadolu Agency (AA) tu informaciju potpuno odbili.

    “Nije tačno da je dat novac! Radili su potpuno besplatno. Oni koji su ranije tražili novac, ispostavilo se, nisu znali ništa. Mi smo najprije došli do saznanja o osobama koje su učestvovale u prebacivanju i sklanjanju osoba na Tomašicu. Sa dvojicom od njih smo uspostavili kontakt. Radili smo na tome ne bi li im proradila savjest. Jedan od te dvojice Srba je kasnije bio važniji jer je upravo on otkrio gdje se tačno nalazi grobnica. Čovjek je naprosto došao na lice mjesta i pokazao nam gdje se grobnica nalazi. Pošto je padala kiša, dali smo mu samo kabanicu“, govori za Anadolu Agency jedan od istražitelja.

    Taj čovjek je kazao kako mu je nakon otkrivanja informacije o Tomašici “nekako postalo lakše“, te da se rasteretio otkrivši mračnu tajnu koju je tako dugo čuvao u sebi. Proganjale su ga sjene prošlosti. Proradila mu je griža savjest. Pričao je kako su mu posebno ostale upečatljive neke slike sa Tomašice zbog kojih je, očito, i progovorio.
    „Čovjek koji nam je otkrio lokalitet grobnice, kazao nam je kako se preostalo lokalno stanovništvo srpske nacionalnosti u ratu, ali i poratnim godinama bunilo tajno tražeći izmještanje grobnice, zbog nesnosnog smrada leševe, koji je do njihovih kuća dolazio i putem podzemnih voda. Ali? Šutjeli su o svemu i nisu htjeli obavijestiti porodice na stotine žrtava i reći im gdje su tijela njihovih svirepo ubijenih najmilijih. U ovoj grobnici bile su i njihove brojne komšije, ali oni nisu ništa htjeli reći i, vjerovatno, nikada ne bi ni progovorili“.

    Zahvaljujući tom čovjeku na lokalitetu Tomašica ovih dana su boravili i istražitelji Haškog tribunala. Nema sumnje, potvrđeno je AA, kako će dokazi prikupljeni u Tomašici biti dio dokaza na suđenjima vojnim i političkim čelnicima Republike Srpske (RS) Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću.

  9. Недавно сам у књижари у Брчком купио књигу аутора Миливоја Иванишевића о страдању око 7000 Срба у Сарајеву за вријеме рата 92-95. Као становници тог града, комплетне породице и појединци, одведени су из својих кућа и станова у разне логоре, гдје су звјерски мучени и поубијани. За свакога од тих 7000 трагично страдалих грађана Сарајева, само зато што су Срби, наведени су детаљни подаци: име, презиме, година рођења, адреса, итд. Било је неколико покушаја да се лоцирају масовне гробнице, али је то остало без резултата, пошто су посмтрни остаци у највећој тајности превожени на друге локације. Родбина се се још увијек нада…

  10. Halo komentatori, ne znam tačan procenat muslimana u ustašama, ali sam u jedno siguran, od 93 generala NDH, 13 su bili Srbi! Slobodno provjerite. Još jedna jako bitna stvar za zadnji rat, gdje god se do sada kopalo, a nađeni su posmrtni ostaci likvidiranih (nerijetko ruke vezane žicom), u preko 90% slučajeva dnk analiza utvrdi da se radilo o nesrbima. Ako već po običaju licitirate srpskim žrtvama, jel moguće da su ustaše i balije tako vješto kopale da im se i danas za trag ne zna. i onda se čudite kad na sudovima vaša argumentacija tipa naslova u informeru nije validna?!
    Da su Njemci kao vi, uhvatili bi se za jednu granatu od milione ispaljenih na Staljingrad te bi tvrdili da su je ispalili crvenoarmejci. A to što od grada nije ostao kamen na kamenu, koga to briga.
    Inače poznate su suicidalne sklonosti srpskih dušmana, ustaše se same zagrnule u Ovčari ko balije u Tomašici.

  11. Истина је да су 1941. године Хрвати и муслимани били наоружани а Срби разоружани, док су 1992. сва три народа били наоружани. Недавно је Бакир да ову изјаву: док је мој рахмели Алија организовао скупове и држао говоре, ја сам наоружавао народ. Истина је да су Хрвати католици за само 3 мјесеца 1941.побили у Јадовну 40.000 људи, од чега више од 38.000 Срба. Док их Италијани нису одатле отјерали, па су онда организовали Јасеновац. Истина је да је на Шушњару код Санског моста побијено више од 5.500 Српског цивилног становништва, уз обилато учешће муслимана. Истина је да су Хрвати и муслимани побили 14.000 Срба на Гаравицама код Бихаћа. Истина је да је Црна Легија Јуре Францетића уз обилату помоћ муслиманске милиције побила више од 6.000 незаштићених Срба код Старог Брода на Дрини. Навео сам сам неколико других истина поред истине о Приједору, Козари и поткозарју. Овом приликом нећемо о Јасеновцу и Градини.

  12. Кад смо већ код Истине.
    Naoružani od okupatora za operaciju Vajs, četnici su početkom 1943. godine proveli opsežne operacije etničkog čišćenja u istočnoj Bosni i Sandžaku. Ovim operacijama je rukovodio general Mihailović, preko svojih komandanata Pavla Đurišića, Vojislava Lukačevića i Petra Baćovića. General Mihailović je 2. januara 1943. godine uputio depešu Petru Baćoviću povodom “projekta za raščišćavanje Turske u oblasti Čajniča”:

    “Povodom projekta za raščišćavanje Turske u oblasti Čajniča naredio sam Pavlu da sa Vojom izvrši potrebne pripreme za polovinu januara…”

    O “čišćenju” muslimanskog stanovništva general Mihailović je redovno izveštavan. Pavle Đurišić je nakon izvršenog pokolja u okolini Bijelog Polja, 10. januara 1943. podneo Mihailoviću izveštaj kojim javlja da je akcija “izvedena tačno po utvrđenom planu”, da su potpuno uništena “ukupno 33 muslimanska sela” i da je najviše ubijeno žena i dece:

    “Žrtve: Muslimana boraca oko 400 (stotine) Žena i dece oko 1000.”

    Nakon pokolja u bjelopoljskom kraju, četničke snage mobilisane za italijansku ofanzivu su nastavile preko Sandžaka ka istočnoj Bosni, zatirući sve živo. Snage mileševskog, limskog, durmitorskog i drinskog korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini, ukupne jačine oko 5.000 boraca, započele su 5. februara ujutro opšti napad na muslimanska sela u okolini Pljevalja, Čajniča i Foče. Oko sela su se nalazile samo straže koje nisu pružile značajan otpor. Budući da četnici nisu naišli na organizovanu vojnu silu, bez ometanja je danima vršeno uništavanje stanovništva. Do 10. februara jedna od najvećih operacija Jugoslovenske vojske u otadžbini je okončana. Sva sela u zahvatu operacije su opljačkana i do temelja spaljena. Sve stanovništvo koje nije uspelo da se skloni je ubijeno, “bez obzira na pol i godine starosti”, kako generala Mihailovića izveštava izvršilac radova, mlad major Pavle Đurišić.

    Tokom akcije “čišćenja” general Mihailović se nalazio u svom štabu u Gornjem Lipovu kod Kolašina, stotinjak kilometara od zone dejstava. Putem radio veze je pažljivo pratio izvođenje operacije, o čemu je redovno obaveštavao svoje potčinjene. Svojim depešama je tih dana pobedonosno javljao:

    1. februar: “Pavle krenuo u pravcu Branka i usput čisti sve pred sobom. Naša akcija ima zamah čišćenja cele Bosne.”

    2. februar: “Preko Ostojića upućene su snage koje moraju sada preko Sandžaka. One usput čiste teren i idu ka Ostojiću. Naravno čisteći turke u Sandžaku moraju ići ilegalno a ne kako smo predviđali. Stićiće na vreme za definitivno čišćenje Bosne od komunista.”

    8. februar: “Što se tiče Turaka, Pavle izveštava da Turci skoro nedaju nikakav otpor. Tetkići [Talijani] mole i preklinju da se prestane.”

    Kao i prilikom prethodnog pokolja, major Đurišić je 13. februara uredno raportirao generalu Mihailoviću o rezultatima akcije protivu muslimana u pljevaljskom, čajničkom i fočanskom srezu:

    “Operacije su izvedene tačno po naređenju i izdatoj zapovesti. Napad je počeo u određeno vreme. Svi komandanti i jedinice izvršili su dobijene zadatke na opšte zadovoljstvo. Sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza su potpuno spaljena da nijedan njihov dom nije ostao čitav. Sva imovina je uništena sem stoke, žita i sena. Za vreme operacija se pristupilo potpunom uništavanju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine starosti.

    Žrtve. — Naše ukupne žrtve su bile 22 mrtva od kojih 2 nesrećnim slučajem i 32 ranjena. Kod muslimana oko 1.200 boraca i do 8.000 ostalih žrtava: žena, staraca i dece.”

    Ovaj pokolj o kojem počinioci tako sladostrasno izveštavaju, bio je najmasovniji četnički zločin u drugom svetskom ratu. Đurišićev izveštaj jeste preteran, a prema posleratnim popisima stradalo je oko 3.000 civila. Struktura žrtava je ono što užasava. Preko polovine ukupnog broja žrtava (oko 53,5 %) čine deca ispod 14 godina. Veći deo ubijene dece čine devojčice.

  13. Ево опет од нашег представника полуписмених србомрзаца информација да је на званичним медијима објављивано да је „dr Mirsad Mujadžić srpskim ženama ubrizgavao injekcije tako da samo rađaju žensku djecu, kako bi se smanjio natalitet među Srbima u tom dijelu Bosne i Hercegovine!“.

    Ал да се вратим на тему – опет ништа о бијелим тракама.

    Само још шупљих лажи на лаж.

    За остали народ:

    Приједорски ратници ислама, са базом у Козарцу и Хамбаринама, сљедбеници СС Ханџар дивизије и муслиманске усташке Црне легије су кренули у симултану оружану офанзиву са Бихаћким и Цазинским исламистима како би довршили крвави посао започет коју деценију раније – опколили Србе са двије стране, поклали народ и спојили окупиране исламистичке територије.

    План им се способношћу и спремношћу српских војника и официра срећом није остварио. Претрпили су масовне губитке у људству и техници.

    Било је ту још свега. Ипак ништа ни близу ономе што су ти исти исламисти фашисти урадили коју деценију раније, или баш тада у то вријеме у Цазину, у и око Бихаћа, нпр. у Гаравицама.

    Толико о ситуацији у Приједору и бијелим тракама.

    О осталим темама које сте покренули у стотинама, када дођу на ред.

  14. Када је велики Иво Андрић описивао мржњу у БиХ, написао је и следеће: Љубави су далеко (Истамбул, Рим-Ватикан, Москва), а мржња је одмах ту преко авлије. Нема народа на овој планети да је толико близак и сличан, без обзира на вјероисповијест, а да се толико мрзи. Срећом да млади све три вјере масовно напуштају БиХ , тражећи егзистенцју тамо гдје нормалан свијет живи и ради.

  15. Zeiss, vjeruj da ovde niko ne moze navest ozbiljnu bitku cetnika iz drugog svjetskog rata. Pokojni Vlado Segrt bio je upravu kada je govorio da se radilo samo o bandi koja je udarala na meko. Kako rece Segrt, za razliku od njih ustase su bili zlikovci al zaguljeni ratnici. Upravo su uje i drzale sremski front koji bez artiljerije crvenoarmejaca partizani sigurno ne bi probili. Konacno, nije li na lijevca polju Max Luburic sa svojim formacijama cetnike satrao da se vise ne oporave. Srbi najvecu gresku cine kad ratnistvo vezu uz cetnike, jer tu sem zlocina ratnistva nije bilo. Partizani su vec bili daleko pozrtvovaniji i fanatiriraniji, sto je s vojnicke strane za svaki respekt.

  16. Опет „istina“
    То што ти или остале полуписмене усташе типа Зајеца не знају не значи ништа – апсолутно ништа.

    То је као људи који окрену леђа сунцу и тврде да не постоји зато што га они не виде.

  17. A sta mozemo mi obicni smrtnici pored vas ‘odabranih’. Mozda da pratimo sunce, pa po potrebi, nekad na celu zazrcali titovka a nekad kokarda.

  18. „istina“

    Кад је ријеч о борби против фашиста свих боја и облика, једина разлика између кокарде и звјездице је партијско опредјељење.

    Кокарда нема партију него само патриотизам, а звјездице су знак КП.

    У сваком случају на овим нашим вјетрометинама обоје са српским предзнаком.

  19. Upravo to je jugoslaviju i kostalo, ta hinjavost, cim je olabavila partijska stega isplivao je taj pravi ‘patriotizam’. Pocelo se ponositi imenima koljaca, a oruzja bilo za senlucit do mile volje. Za zivota su ti ‘partizani’ kameleoni bjezali od Segrta da ih ne bi prepoznao. Vlado pokojni, prost covjek, stvarno ih je prezirao. Jer u odnosu na te bande imao je m.uda.

  20. Кокарда нема партију него само патриотизам, а звјездице су знак КП.
    А, ти мора да си био Вуковац у школи за специјално образовање. Смешна, али изразито глупа реченица.
    Нешто као:
    Мама види – ћуко
    Није сине, ћуко, него пас.
    Јебо матер, исти ћуко.

  21. Зајец и Истина се боје Српског патриотизма, да им Америчких бомби и генерала није било писали би ово из Беча… е јаде и чемеру!

  22. Topuze, da nije bilo jna ne biste vi smjeli ni petardi bacit. Konačno, što brate sad ne zaratite, ako ništa distribucija boli i patnje hoće daleko pravilnika. Super je bilo dok sleperi povlače granate koje smo svi plaćali, sad bi pošteno bilo, pa nek se roka do iznemoglosti.

  23. Ništa me nije tako uplašilo kao to kad sam onomad primetio da mi srbi nismo samo isključivo zaostali, već da smo avangarda u svakoj neljudskosti i urušavanju civilizacije!

  24. Нећу и не могу да говорим за Приједор (пошто не знам и нисам био присутан), али за Сарајево могу и хоћу (пошто сам био присутан и знам. Наиме, познато је (а коме није, ево прилике да сазна) да је у Сарајеву постојала листа угледних Срба за ликвидацију. За сваког Србина са те листе постојао је задужен џелат, ликвидатор, који га је пратио и у погодном моменту ликвидарао. Најчешће снајпером, и најчешће уз образложење да је то дјело „четника са брда“. Неки су одвођени на копање ровова и тамо ликвидарани пуцањем у леђа, уз образложење (опет) да су то урадили они брадати са брда, неки одвођени у логор, итакодаље. Перфидно, нечујно, људи су нестајали један по један, а пошто није било комуникација (телефони нису радили, људи су мало комуницирали…) за већину тих случајева сазнало се тек послије рата. Знам неколико људи који су тако страдали (професор Танацковић, Доктор Старовић, директор Шолаја…..) једног по једног. И сам сам био на тој листи, и то сам сазнао сасвим случајно од једног познаника. Кума мог најбољег пријатеља. Од тог момента био сам принуђен да се кријем на разне начине по граду. Право је чудо да ме није погодио један од снајперских метака који су на мене испаљивани, и који никако нису могли доћи са брда (угао, положај, итакодаље). Другим ријечима, био сам ходајућа мета, а то што нисам убијен, могу да захвалим, или лошем стријелцу џелату, или чињеници да ме (можда) џелат познавао, и знао колико сам добрих дијела у Сарајеву учинио, не гледајући при томе (као што не гледам ни сада) ко је које вјере и нације. У неким разговорима и истраживања које сам сам водио послије рата, а везано за моје стављање на листу за одстријел, начуо сам да је изгледа мој џелат био мој радни колега и који је знао колико сам добрих и хуманих дијела учинио прије рата. Па и њему самоме. Могуће је да ме је то спасило јер, ако је то тачно, није било шансе да ме промаши, пошто се касније у рату прославио управо као снајпериста. Друга ситуација је везана за „масакр“ у Васе Мискина. Стицајем околности био сам на стотинак метара од мјеста екслозије. Тада сам још имао радну обавезу. Прије експлозије примјетио сам неко чудно кретање репортерских кола разних ТВ, укљулујући прије свега стране, али и кола хитне помоћи. Понављам прије екплозије. Познато је да је у моменту екплозије на лицу мјесте било неколико телевизиских камера, и све снимали. Скоро па уживо. Како је то било могуће. Такође, није тачно да су људи (око 30) изгинули у реду за хљеб, него је пред тржницу том приликом изнесен фрижидер са сладоледом. Познавао сам човјека (Србина) који је ту погинуо чекајући да купи сладолед за унука и кћерку који су га недалеко од мјеста експлозије чекали, и сасвим случајно остали живи. Заштитио их је неки зид иза којег су стајали. То ми је испричала кћерка тог човјека коју сам такође познавао. Пошто сам ишао у правцу експлозије, и био на стотинак метара (код вјечне ватре), одмах након експлозије, скоро истовремено, чуло се неколико амбулантних кола. Значи, већ су била ту у близини. Исто као и ТВ екипе које су све снимиле и послале у свијет. то је било 27 маја 1992 године. 30 маја 1992 године, знамо, Србији су уведене снакције. Не знам да ли је у вези с тим (увођење санкција Србији) везан и догађај паљења џамије Магрибија на Маријин Двору, који се догодио 29 маја исте године. Пријатељ (озбиљан и поштен човјек) који је становао испод Црног Врха (ул. Задругина) причао ми је да је тог дана на брду изнад његовог стана у улици примјетио чудно кретање униформисаних лица, који су тјерали људе у куће и станове и пријетили да ће убити свакога ко се појави на улици. Недуго затим чуо је неколико „одлазећих“ минобацачких граната калибра 120 (баш ми је тако објаснио, јер се у то разумије), а одмах након тога е експлозије („долазеће“ гранате) недалеко од свог стана. Џамија Магрибија је од његовог стана удањена неколико стотина метара ваздушном линијом. На ТВ се навече могло видјети како џамија гори и како је срушена. Наравно и то је приписано „четничкој артиљерији с брда“. Изјаву о овим сазнањима, као и многим другим у граду, дао сам „надлежнима“, који ме никада након тога нису позвали. Када сам се интересовао, увијек су ми говорили да је „постуак у току“, и то траје и дан данас.
    За догађај на пијаци Маркале не знам јер нисам био присутан и немам поуздана ни директна ни индиректна сазнања.
    Према томе, када говоримо о „туђим“ злочинима (којих је свакако било), треба да будемо објективнији и причамо (прије свега) о злочинима „наших“, којих је исто тако било. У БиХ гдје је ко био јачи, правио је више злочина. Без тога нема ни помирења, ако нам је до помирења стало. Примјера ради, зар је могуће да се геноцидом прогласе догађаји у Сребреници, а да се минимизирају и не називају догађаји у Јасеновцу и Олуји. Зашто се минимизирају и не називају правим именом (непосредних узроци рата у БиХ) догађаји везани за референдум за самосталност БиХ (гдје два конститутивна народа прегласавају трећи, такође конститутивни народ), и Лисабонски споразум кој је, иако потписан, Изетбеговић након састанка са Цимерманом крајем марта повукао. По мени, да се то није десило, не бисмо имали рат и имали бисмо самосталну БиХ уређену на бази договора три конститутивна народа.

  25. sedmog maja kada su u gluho doba noći u BL srušene Ferhadija i Arnaudija, tadašnji muftija banjalučki Ibrahim Halilović je rekao: Gore od ovoga bilo bi samo da smo to mi njima uradili.
    U 1993. godini ili godini “rušenja džamija u Banjoj Luci”, srpska policija privela je Ibrahim-ef. na saslušanje, gdje je nekoliko sati bio izložen verbalnom maltretiranju i islijeđivanju, nakon čega je pušten. Iste te godine je pokušan atentat na njega u njegovom stanu. Naime, nakon rušenja džamija muftija je sa suprugom Eminom i nekoliko komšija redovno obavljao, uglavnom, noćne namaze u svojoj kući, gdje bi poslije popili kahvu i družili se. Te noći su u sobi, gdje su inače klanjali, upalili svjetlo, ali su na prijedlog Ibrahim ef. otišli u dnevnu sobu da prvo kahvenišu. Poslije nekoliko momenata čula se pucnjava i vidjela prašina kako izlazi iz te sobe. U trenutku kada su ušli u sobu, neko je pucao s ulice rafalom iz automatskog oružja.

  26. „Истина“, мени је искрено жао за све лоше што се догађало Бошњацима, било гдје у БиХ, па и Бања Луци. Поготову ако су то чинили лоши људи и изроди из мог народа. Међутим, на грађански рат у БиХ не можемо гледати једнсотрано и за то оптуживати и окривљивати само једну страну. Као што то чини већина Бошњака. Ако бисмо набрајали све злочине и друге ружне догађаје у БиХ, могли бисмо отићи у недоглед. Почевши од Сијековца (још прије званичног отпочињања рата), Градину, Коњиц, итакодаље.
    Чињеница је да су у претходном рату највише настрадали Бошњаци, али је исто тако чињеница да исти ти Бошњаци никада нису осудили своју страну (свог националног лидера Изетбеговића) за непромишљене потезе које је чинио прије рата, а које сам (само неке од њих) навео у свом претходном коментару. Додаћу да су Бошњаци били први који су се национално престројили (оснивање СДА, Патриотске лиге, Зелених беретки) и везали заставе. Ја сам присталица теорије да су неке велике силе организовале и потпомогле распад Југославије, и да су за те своје планове ангажовали домаће националне лидере. Сасвим случајно сви без изузетка припадници једне међународно познате секте и, сасвим случајно, сви без изузетка, ликвидирани када су обавили задатак. Двојица да не би свједочили, а трећи кад на суду није хтио да говори оно што је њима одговарало. Провјерено и доказано.
    А што се тебе тиче, довољно је цитирати твоју реченицу из претходног коментара, гдје кажеш :
    „(…) što brate sad ne zaratite, ako ništa distribucija boli i patnje hoće daleko pravilnika. Super je bilo dok sleperi povlače granate koje smo svi plaćali, sad bi pošteno bilo, pa nek se roka do iznemoglosti“.
    Слично ономе што је говорио и бошњачки лидер прије рата на упозорења да се рјешење нађе мирним путем, иначе ће доћи до рата у коме ће највише настрадати управо Бошњаци. Организовањем референдума о отцјепљењу (противно виљи једног конститутивног народа, који је чинио 1/3 БиХ) и непоштивање потписа на мировни споразм који је сам ставио, знало се да је рат у БиХ неминован. Знао је Изетбеговић и тада да ће Срби остати боље наоружани, па се ипак опредјелио за ратну опцију.
    Све остало је историја

  27. … „знало се да је рат у БиХ неминован“.
    Наравно да се знало земљаче. Тенкови су кренули из Србије годину дана пре, а артиљерија је већ била укопана по брдима око Сарајева. Само се чекало „пали“ из уста крвника.

  28. Drug, to sam napisao iz prostog razloga da je rat moguć uvijek tamo gdje ima debalans naoružanja zaraćenih strana. Neće Rusi amere napasti i obratno, jer cijena je velika. Bez dileme Vučić bi bio kao Sloba da su mu ostale sve one silne rezerve velike savezne države, vojne, ekonomske, diplomatske itd. Konačno i topčiderska štancara novca da dijeli plate rezervistima. Ovako, ne pada mu napamet da srlja jer će ga koštati.
    A prije Sijekovca, molim te prosurfaj malo da vidiš desetine neriješenih ubistava već od druge polovine 91. Molim te samo procjeni nacionalnost ubijenih.
    Malo sam sit one poštapalice „svi su radili zloćine“. Pa nema rata bez zločina, i prezren je svaki onaj taman šamar zarobljeniku udario. Ali cifre su bitne, one uvijek ukazuju gdje je zločin bio sistematski.

  29. Нпр. систематски злочин на подручју које покрива ексНДХ чињен систематски у више наврата методама класичног геноцида, масакра, насилног покатоличавања, протјеривања, етничког чишћења, србосјеком, Степинцем, сјекиром, маљем, на крају бљеском и олујом са опјеваним покличем ‘за дом спремни’, те ханџаром и Ханџар дивизијама, који су заједно довели до практичног биолошког истребљења свега српског на том подручју осим малог дијела који обухвата Република Српска.

    Хоћете да нас доведете на тај ниво? Не знам да ли је ико на свијету на том нивоу, сем демона у паклу, на челу са све Степинцем.

    Бијеле тракице?!

  30. Već ti napisanih, kroz mjesec/2 neko će se prisjetiti istinskog HEROJA Stipetića (prije svega onih 6000 ljudi iz jordanskog korpusa), a drugi će plivati kvalitetniji koji ovih dana u Hagu žali na bolnički njegu.

  31. Хоћете да нас доведете на тај ниво?
    Давно сте ви нас довели на „ниво“. Ниво Примитивизма, Дивљаштва, и свакојаке глупости. Са тог „нивоа“ повратка нема. Зато, најбоље је да ћутиш. Истина не припада онима што најгласније ричу, говедо.

  32. Zeiss, кажете
    „Наравно да се знало земљаче. Тенкови су кренули из Србије годину дана пре, а артиљерија је већ била укопана по брдима око Сарајева. Само се чекало „пали“ из уста крвника“.
    Није било потребе да тенкови долазе из Србије, нити су долазили. То су обичне флоскуле.
    Теннкови су већ били у БиХ у оквиру ЈНА и тенковских јединица у неколико касарни.
    У уквиру исте ЈНА коју су бошњачки кадрови (официри, војници…), по угледу на Хрвате знатно прије рата почели напуштати.
    Издали су исту ИНА која их је одхранила, школовала, обучила…припремила да бране суверенитет и територијелни интегритет Југославије.
    Те исте Југославије у којој су ти исти Бошњаци доживили највиши напредак, еманципацију, национално јединство. У врховима власти те бивше државе Бошњаци (раније Муслимани) учествовали су равномјерно у власти (по „кључу“) више од сразмјерног броју своих припадника, иако се зна да су у далеко мањем проценту учествовали у револуцији и ослобођењу.
    На крају су издали ту исту државу, и учинили, прије свега себи, једну од највећих историјских грешака. По себе саме. Допринијели су директно да муслиманско национално биће буде подијељено у неколико независних државица (муслимана има у БиХ, Србији, Црној Гори, Македонији).
    Насјели су, уосталом као и други, на западни план да се разбије и расцјепка једна од социјалистишких држава која је објективно пријетила да докаже и покаже да је капиталистички систем и економија (глобални капитализам) превазишен и неодржив. Као што је то показао примјер Кине.
    Туђман, Милошевић и Изетбеговић, ако ниси знао, припадају истој бјелосвјетској организацији која вијековима влада свијетом, и као такви били су одабрани да тај прљави посао одраде. На крају су их и ликвидирали, када су завршили прљави посао, као у најбољим криминалистичким филмовима. Да не би послије причали. Вјероватно ти је познато да рак може и вјештачки да се изазове путем хране и пића. И ово није никаква теорија завјере. Да не би било забуне, и дана данас на челу екс ЈУ кнежевина су људи који припадају тим истим организацијама (има их двије-три и све су интересно повезане.
    А обичан свјет, на све три стране, као ја и ти, насједамо на те њихове комбинаторике и доприносимо даљњем тровању и удаваљавању једних од других. Управо оно што они хоће и што њима одговара. Нокако да дођемо тобе, каже ли се тако.

  33. Svjedoce, sve bi dao da neko iz arhive rtrs-a, tadasnje moze li biti srne(?!), izvuce intervju s pokojnim generalom Lisicom, u studiju godinu dvije nakon rata. I sad se sjecam, veli Lisica: Pocetkom rata u TO imao sam otprilike skoro pola muslimana. Ali vi ste (obraca se novinaru misleci na preovladavajuce raspolozenje naroda) vec i ranije dobili oruzje od SDSa, prvom prilikom promjenili obiljezja, razoruzali te ljude i pozatvarali ih. Svi su samo pitali – Kad cemo na turke. Kad podjelite oruzje, nema vise vracanja.
    Ta armija o kojoj pricate, da je imala vizionare prvo bi priveli Milosevica, kasnije nikakvog otpora ne bi bilo da privedu Kucana, Tudjmana, Izetbegovica.
    Tu pricu da je ta armija devedesetih imala iste ideale kao ranije okacite macku o rep.

  34. X, Y, па немој тако комшија. Најбоље је почети из почетка. Ако смо истих година онда ћеш се сетити.
    Podsećamo, devetog jula 1988. godine grupa dobro uvežbanih i instrumentalizovanih građana s Kosova i Metohije, ali i drugih područja Srbije došla je u Novi Sad, ultimativno tražeći promenu Ustava Republike Srbije, navodi se u saopštenju Vojvođanskog kluba u kojem se, između ostalog, navodi da je srpski populistički pokret srušio je Jugoslaviju, razbuktao nacionalističku histeriju i gurnuo Srbiju u rat, diktaturu i bezakonje.
    Pod izgovorom da se problemi na Kosovu ne mogu rešiti bez poništenja autonomnih pokrajina i ukidanja svih ovlašćenja autonomijama, uz crkvenu i mitsku ikonografiju svetaca, fotografije Slobodana Miloševića, Borisava Jovića… isticane su političke parole ‘Oj Srbijo iz tri dela sad ćeš opet biti cela’, ‘Rušićemo vladu u Novome Sadu, a u sredu Kosovo na redu’, ‘Srušićemo Ustav’, ‘Spalićemo Ustav’, ‘Slobo-slobodo’ i tako dalje“, navodi se na početku saopštenja koje je medijima prosledio Vojvođanski klub, i u kojem se između ostalog ocenjuje da je „srpski populistički pokret srušio je Jugoslaviju, razbuktao nacionalističku histeriju i gurnuo Srbiju u rat, diktaturu i bezakonje“.
    Шта су тада мислили о нама други? Како је овај циркус са пијаним и прљавим плаченицима путовао и изводио представе по тадашњој Југославији тако је постајало јасније свима (сем нама) шта се спрема.
    Остало је историја.

  35. „Није било потребе да тенкови долазе из Србије, нити су долазили. То су обичне флоскуле“.
    Кренули, и стигли у Вуковар са свежим каранфилима на куполама. Једино они који су уништени рукама бранитеља Вуковара су се вратили, остали су завршили у Босни. Нема флоскула. Осим ако ниси преспавао деведесете?

  36. Комшија и земљаче Zeiss, могли бисмо ми овако у недоглед, да се враћамо уназад, и свако би од нас имао своју истину и своју историју. Која нам се на просторима Балкана догађала и понављала кроз вијекове. И ништа тиме не бисмо, ни добили, ни ријешили. Напротив, настављали бисмо да продубљујемо проблеме, и све више се удаљавамо једни од других. Ако више и има простора за удаљавање. Сви смо ми у претходном рату, који смо се затекли у БиХ, доживили мање или више несрећа, неправди злочина…, али нама у БиХ је да живимо заједно једни са другима, или једни поред других, како неки имају обичај да кажу, а са чиме се ја не слажем. Ми треба (не да морамо) да живимо једни са другим, и наше различитости (на жалост ту је само различита вјера, и она је, по мени, кључ свих проблема) требају да буду наша предност. А не разлог неспоразума, раздвајања, ратова. Хтјели ми, или не хјели, то признати (ја то признајем и истичем) ипак ми имамо исто поријекло (језик, менаталитет, културу…итд), и у суштини смо „браћа“. Ја сам у Сарајеву доживио неке непријатности (да не употребљавам теже изразе) али не од добрих људи (којих је на све стране велика већина), и оних који су ме познавали, него од нечијих изрода (олоша, отпада, шљама..), и због тога ја, нити могу нити хоћу, да због тога осуђујем цијели један народ. Надам се, и хоћу да вјерујем, да је исти случај и на остале двије стране. Примјера ради, и поред свега, ја сам се вратио у Сарајаво (након 20-годишњег повлачења по судовима због поврата стана) да одживим остатак живота, у граду у којем сам рођен, одрастао, школовао се, радио, формирао породицу), јер га осјећам као свој град. Не само град као град, него и људе (пријатеље, познанике, колеге са посла) са којима сам се некада дружио, пријатељовао, дијелио и добро и зло. Наравно, многи су отишли, неки погинули, неки умрли… али их је и остало доста. Људе све три конфесије, као и прије рата. Поред мојих личних мотива, један од мотива ми је да својим примјером покажем да је могућ и неопходан заједнички живот, и због тога апелујем на све да се врате у своје куће. У своје градове, села…
    Ако ти кажем да сам по повратку у Сарајеву скоро на сваком кораку доживљавао само пријатне ствари, и да ме то веоам изненадило, многи ми неће вјеровати. Има наравно и кривих погледа, али је то ријеткост, и опет од људи који ни по чему нису дорасли „висини задатка“. Уосталом као и за вријеме рата. Далеко више сам доживио непријатности и разочарења (пословних) у Бања Луци гдје, ето, већину чине „моји“. У разговорима и контактима са људима, након скоро 30 година одсуствовања из града, у Сарајеву најчешће чујем искрено „никоме ово није требало, увучени смо у братоубилачки рат, итд.). Сви виде да један мали број „одабраних“ (као што је био и за вријеме рата) има користи од рата и од мира послије рата. Обичан свијет (а њему припадам), на све три стране, само је извукао дебљи крај.
    На твоје да се вратимо на почетак, тј. на 1988. годину, ја бих мога да ти кажем а зашто се не бисмо вратили на почетак и на 1974. годину, када је уставним амандманима (а касније и самим уставом) покрајинама дата максимала аутономија … Итд., итд…. Па би се ти онда вратио на 2 св. рат., па ја на 1 св. рат, па на период под Аустроугарском, Турцима, итд. Паметни народи гледају напријед, и гледају оно од чега се живи. Вјеру и национална осјећања практикују ког куће или у богомољама, а не истичу је јавно у први план, како што то сулудо и непотребно радимо ми на Балкану. Али, запамти, то неко гура са стране и све то није случајно. А ми никако да то схватимо и судбину узмемо у своје руке. НА ЖАЛОСТ.

  37. XY Nemojte molim vas s tom pricom ‘neko sa strane’. Uvijek ima neko sa strane, ali djaba mu mašice ako nema žara za raspiriti pozar. Nije niko sa strane rekao Milanu Lukicu da pali ljude na lomaci. Slavko Lisica je tacno detektirao rapolozenje jos pred rat kad su ga s nestrpljenjem pitali „kad cemo na turke“. Mada mi je vrlo jasan, istovremeno bizaran taj dogmatski pristup srpske nevinosti, ovako anonimno s vama bih porazgovarao. Bili ste u Sarajevu, vjerujem nije vam bilo lako. Samo mi recite imate li ikakvo misljenje kako je izgledao prosjecan srpski artiljerac na brdu, castan, discipliniran, odgovoran… Buduci da su meni tokom rata skolske kolege s druge strane znale putem veze da se pohvale „kako su se umorili rokajuci ali su uspjeli pun sleper 120ki potrositi“. ‘Srbomrzac’ Andre Nikolaidis potpuno je upravu: Svaka granata ispaljena na Sarajevo bila je Markale u pokusaju!
    Da su Njemci kojim slucajem Srbi, vjerovatno bi pricu opsade Staljingrada fokusirali na par granata optuzujuci crvenoarmejce da su sami ubijali svoj narod, a za milione drugih granata i to sto je grad pretvoren u prah i pepeo koga to briga. Cak me cudi da do sada srpska propaganda nije izmislila posebnu muslimansku jedinicu koja je rusila muslimanske bogomolje i za to optuzivala Srbe. Npr. ta jedinica se sa ruxacima punim exploziva provukla u B.Luku gdje nije bilo ratnih dejstava i srusila Ferhadiju. Naravno vas racio to ne bi prihvatio, ali onaj dogmaticni dio svijesti o srpskoj nevinosti bi reflexno reagirao – E to je TO, nikako drugacije. Konacno, procitajte Dnevnik sarajevskog prote, nije lako naci tu knjigu jer odudara od nacionalne matrice ali ima je u beogradskim knjizarama. Spominje prota i bande paravojne, maltretiranja, ali nema dileme kao vi kakvi ljudi s brda ravnaju grad.

  38. U cemu je problem ako je neko Sarajlija. Bregovic je propran svim vodama, ali posteno veli, gdjegod da odem ja sam Sarajlija.

  39. Postoji i istorija Potkozarja od ’41.-’45. a ona je najkrvavija ikada, uglavnom srpska krv. Ima ih međutim što neće da istražuju ni za živu glavu jer bi se vidjelo ko su bili fašisti, sluge NDH i zločinci koji su iza sebe ostavili brojna stratišta. Komunisti zbog bratstva i jedinstva nisu dali da se o tome mnogo priča pa su se mnogi zlikovci izvukli od bilo kakvog suda a životinje su recimo na Zajednicama kod Omarske i Baltama iznad Kamičana koristili samo noževe i maljeve. NIje tada bilo Suda BiH da zove svakog seljaka koji je imao uniformu na ispitivanje nego su neki čak poslije bili i ugledni građani.
    Ovim ne želim da omalovažim bilo čije žrtve ali ispiranjem mozga samo sa jednim dijelićem istorije zaista postaje bezobrazluk. I da, nije bilo bijelih traka u Prijedoru 90tih, nikada niko ih vidio nije! Bilo je zločina i za njih neki ljudi odgovaraju, isto kao što nisu nakon 40tih…

Оставите одговор